Јуче и данас

Проусташка држава

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта сматра да су овогодишња прослава злочиначке акције "Олуја" у Книну и концерт Марка Перковића Томпсона у Имотском, потврдили неспорну истину да је Хрватска проусташка држава.

Линта је подсетио да се у Книну 5. августа поново узвикивао усташки поздрав "За дом спремни", док је у једном книнском кафићу на разлас пуштана усташка песма "Ево зоре, ево дана" која велича усташке злочинце односно, команданте "Црне легије" Францетића и Бобана.

- Више стотина Хрвата су у колони шетали улицама Книна и подизали десну руку у нацистички поздрав и певали, између осталог, `Због Анице и бокала вина, запалит ћу Крајину до Книна. Запалит ћу два, три српска штаба, да ја нисам долазио џаба` - указао је Линта. Он је навео да је концерт Томпсона у Имотском, на којем је било присутно више десетина хиљада Хрвата, протекао у уобичајној промоцији усташких обележја, симбола и песама, а владала је проусташка атмосфера.

- Виориле су се заставе ХОС-а на којима стоји усташки поздрав `За дом спремни`. Такође, певала се усташка будница `Ево зоре, ево дана`, док је споменик песника Тина Ујевића загрнут је заставом ХОС-а - додао је Линта. Он је истакао да је један од симбола данашње Хрватске проусташка песма Томпсона "Бојна Чавоглаве" чије извођење почиње са усташким поздравом "За дом спремни", који представља супротност цивилизацијским вредностима, демократији и људским правима које штити европска конвенција.

Први модерни бар-код скениран је на паковању од 10 жвакаћих гума у продавници у Троју, у америчкој држави Охајо пре 50 година. Не размишљамо о овим црно-белим линијама, упркос - или можда баш због - њихове свеприсутности, нисмо свесни колико је тај први бар-код на паковању жвака покренуо ланац догађаја који су трансформисали свет.

Педесет година за већину технологија је озбиљна старост, али бар-кодови се и даље не предају. Више од 10 милијарди бар кодова се скенира сваког дана широм света. А новији типови симбола бар-кодова, као што су кју-ар кодови, створили су још више простора за употребу ове технологије.

Иако бар-код није најавио крај историје, као што су теоретичари завере својевремено бринули, он је увео ново доба у глобалној трговини.

Бар кодови су били изум прехрамбене индустрије

Док се свет много променио од средине седамдесетих, Универзални код производа (UPC) - који познајемо као „бар-код“ - није. Код који је први пут скениран на паковању жвака 26. јуна 1974. године, у основи је идентичан милијардама бар кодова који се данас скенирају у продавницама широм света.

Када је скениран тај први UPC код, то је био врхунац вишегодишњег планирања америчке прехрамбене индустрије. Крајем шездесетих, трошкови рада су брзо расли у продавницама прехрамбених производа, а залихе је постајало све теже пратити. Руководиоци прехрамбених производа надали су се да би им бар-код могао помоћи да реше оба ова проблема, и на крају су били у праву.

Безбожни цареви и данас људима отимају хлеб

Предање о Светом пророку Илији подсећа нас каква је веза између човека, правде и природе, те како на неправедност моћног цара и његове царице, које је сиромаху хтела да одузме виноград, може да доведе до страшног одговора природе, подсетио је у данашњој беседи владика Григорије, диселдорфски и немачки.

Православни верници данас обележавају Светог пророка Илију, старозаветног пророка који је чинио многа чуда.

„Свети Илија је за верне људе једна од најфасцинантнијих личности у целој библијској историји. Он је фасцинантан по томе што је храбар и што је праведан. И нама би се сад учинило да су многи људи кроз историју били храбри и праведни, али ако се мало боље загледамо у историју, видећемо да су то увек јако ретки људи“, описао је током данашње службе владика Григорије. Али најправеднији, најхрабрији људи су они који се супростављају сили, који се супростављају онима који имају моћ да убију, да протерају, да понизе, да пониште чак и људски живот, навео је он.

„Интересантно је у тој причи о Светом пророку Илији како он штити немоћне пред моћним царем и његовом безбожном царицом. И увек је то било, до дана-данашњег је тако. Тешко је било супроставити се моћном цару и царици, моћним владарима и владарицама. Али кад стоји пред Господом човек као што је стајао Илија, он се не плаши да каже и неправедном цару да је неправедан“, навео је.

Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, чиме је отпочео Велики рат. Његов биланс је 50 месеци ратовања, око 70 милиона мобилисаних војника, 20 милиона рањених и 10 милиона погинулих. Србија је изгубила 62 одсто мушкараца од 18 до 55 година, 53 одсто је погинуло, а девет одсто су остали трајни инвалиди.

Почетку Великог рата претходио је Сарајевски атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, који је, како историчари сматрају, био повод, а не узрок почетка Великог рата. Велике силе су се већ 15 година спремале за рат.

Месец дана после атентата уследио је ултиматум Аустроугарске, а за Србију је неприхватљива била тачка 6 у којој је Аустроугарска захтевала да се укључи у судску истрагу целокупног догађаја.

Аустроугарски ултиматум (Österreichisches Staatsarchiv)

Угрожавање независности било је неприхватљиво, иако је, ослабљена после Балканских ратова, Србија желела да избегне сукоб.

Аустроугарска објава рата је стигла на апсолутно неочекиван начин који се косио с тада важећим нормама међународног права. Објава рата је 28. јула стигла отвореним телеграмом писаним француским језиком као званичим језиком дипломатије тог доба, упућеним преко Букурешта.

Већ тим чином она је прекршила Конвенцију о отварању непријатељстава започевши рат након слања ултиматума уместо званичног образложења, и самом објавом рата отвореним телеграмом без претходног упозорења.

Манастир Тумане једна је од највећих и најпосећенијих православних светиња, коју годишње посети око милион људи. Данас је обележио славу - Сабор светог архангела Гаврила, коме је посвећена туманска црква. У манастиру је било посебно свечано јер се навршило тачно сто година од обнове и освећења цркве.

Манастир Тумане, недалеко од Голупца, датира из 14. века. По предању, задужбина је Милоша Обилића, а кроз векове делио је судбину свог народа. Манастирско братство, заједно са бројним верницима, прославило је храмовну славу и век од освећења туманске цркве.

- Црква је рушена у време Турака у два наврата и обнављана, ово је трећи храм на првобитним темељима и овога дана прослављамо стогодишњицу његовог освећења - каже архимандрит Димитрије, игуман овог манастира.

У овој цркви чувају се велике светиње, међу њима чудотворна икона Богородице Курске, део моштију светог Нектарија Егинског и мошти туманских чудотвораца Зосима и Јакова.

- У манастирској цркви чувају се мошти Светог Зосима Синаита Чудотворца, монаха-исихасте из времена светог кнеза Лазара, прослављеног као великог помоћника народа Божјега, и мошти Светог Јакова Новог, ученика Светог владике Николаја, великог мисионара и подвижника нашега времена - наводи архимандрит Димитрије.

Свакодневна су сведочења о чудима и чудесним исцељењима у манастиру Тумане, у који људи долазе тражећи духовни мир, утеху или изљечење. Многи стижу и из Републике Српске.

Србија је први пут учествовала на Олимпијским играма 1912. у Стокхолму, када је примљена у Међународни олимпијски комитет, као и директор њеног Олимпијског комитета капетан Светомир Ђукић (пензионисан 1940. с чином дивизијског генерала, у Другом светском рату приступио Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића, а оставку на чланство у МОК поднео 1948, јер је био у емиграцији, па није могао да заступа своју земљу).

Уочи одласка наше делегације с двојицом такмичара (спринтер Душан Милошевић и маратонац Драгутин Томашевић) у име председника Српског олимпијског комитета (СОК) генерала у пензији Никодија Стефановића, први потпредседник потпуковник Михаило Зисић упутио је Министарству просвете писмо о приликама у нашем спорту, које је сачувао Доброслав Д. Ружић, братанац Јована Ружића, првог Србина „олимпијца” после Првог светског рата (фудбалски репрезентативац), који је тада био секретар београдског Олимпијског клуба.

За настанак олимпијске организације код нас лавовски посао су обавили официри, који су схватили значај спорта за здравље народа, а и да се буде на висини историјских догађаја што су следили. Рат за потпуно ослобођење балканских народа од вишевековне турске владавине био је неизбежан, па је и из војних разлога било неопходно да народ, а поготово омладина, буде кадар за ту тешку борбу, која се одужила, па самим тим постала још тежа. Први балкански рат су, три месеца после Олимпијских игара 1912, повеле Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска против Турске, он се 1913. преобратио у рат Бугарске против бивших савезника, којима су се придружиле Турска и Румунија, а 1914. је избио Први светски рат.

Ве­ли­ка бит­ка код Бе­о­гра­да ко­ја се од­и­гра­ла пре тач­но 568 го­ди­на од 14. до 22. ју­ла 1456. го­ди­не, ка­да су хри­шћа­ни пред­во­ђе­ни ве­ли­ким угар­ским, срп­ским и ру­мун­ским вој­ско­во­ђом Ја­но­шем Ху­ња­ди­јем или Си­би­ња­нин Јан­ком ус­пе­ли да од­бра­не Бе­о­град од на­па­да тур­ских осва­ја­ча, обе­ле­же­на је тра­ди­ци­о­нал­но ју­че ис­пред спо­ме­ни­ка овом ју­на­ку на Зе­мун­ском ке­ју. Овај да­тум је­дан је од нај­ва­жни­јих ко­ји по­ка­зу­ју сна­жне ве­зе срп­ског и ма­ђар­ског на­ро­да и до­каз је да је Бе­о­град био хри­шћан­ски бе­дем осман­лиј­ским осва­ја­њи­ма.  

- Спо­ме­ник је по­ста­вљен 2019. го­ди­не и ми смо 2020, упр­кос ко­ро­ни, по­че­ли да обе­ле­жа­ва­мо овај зна­ча­јан да­тум. У не­де­љу су пред­став­ни­ци ма­ђар­ске ам­ба­са­де на Ка­ле­мег­да­ну ис­пред спо­мен-обе­леж­ја под­се­ти­ли на овај до­га­ђај. А ми то ра­ди­мо ис­пред овог спо­ме­ни­ка и то у са­рад­њи са ам­ба­са­дом Ма­ђар­ске, оп­шти­ном Зе­мун, гра­дом, Ми­ни­стар­ством за рад, за­по­шља­ва­ње, со­ци­јал­на и бо­рач­ка пи­та­ња, као и удру­же­њи­ма ко­ја се ба­ве не­го­ва­њем срп­ско-ма­ђар­ских од­но­са - ре­као је Не­бој­ша Мар­ја­но­вић, пред­сед­ник бе­о­град­ског од­бо­ра Са­ве­за вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра и од­бор­ник у Скуп­шти­ни гра­да. Он је на­гла­сио да је за ве­зе на­ша два на­ро­да, срп­ског и ма­ђар­ског, ва­жно то што је на че­лу вој­ске био Ја­нош Ху­ња­ди, од­но­сно Јан­ко Си­би­ња­нин.

- У на­шој исто­ри­ји не­ма пре­ви­ше да­ту­ма ко­ји на ова­ко мо­ћан на­чин сим­бо­ли­шу ве­зе из­ме­ђу два на­ро­да као што је овај. Због то­га за сле­де­ћу го­ди­ну већ пла­ни­ра­мо да на­пра­ви­мо дру­га­чи­ји фор­мат обе­ле­жа­ва­ња овог до­га­ђа­ја и да све тра­је не­ко­ли­ко да­на - на­гла­сио је Мар­ја­но­вић, ко­ји је ис­пред Са­ве­за вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра и Гра­да Бе­о­гра­да по­ло­жио вен­це Ху­ња­ди­ју.

Поводом 180 година од рођења Краља Петра Првог Карађорђевића објављен је ексклузиван дневник „Успомена на краља Петра“ који је написао краљев лични секретар, библиотекар и најближи повереник Доброслава М. Ружића. Ради се о мемоарима који су дуже од сто година били непознати јавности док наследник унук Доброслав Д. Ружић члан и легатар Удружења Адлигат није договорио њихово објављивање са председником удружења Виктором Лазићем, уједно уредником овог издања.

Издавачи су Удружење Адлигат (Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности са Домом легата) и Архив Војводине.

„Откривамо непозната историјска документа, помажемо у њиховом објављивању, допуњујемо и мењамо сазнања о кључним тренуцима српске историје - то је сан сваког директора архива и ја сам почаствован да могу да учествујем у објављивању овако драгоцене архивске грађе“, каже Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.

Дневници су писани лично, за себе, са могућношћу да их евентуално једног дана прочита Ружићева најужа породица. Препуни су значајних непознатих информација, сликовитих детаљних описа који оживљавају једно тешко време, објашњавају закулисне радње. Ружић оштро критикује и детаљно записује сваку манипулацију политичких страна које покушавају да своје уске интересе остваре разним злоупотребама и манипулацијом краља. Ружић нарочито оштро критикује црногорског краља Николу за којег је краљ Петар био убеђен да су га поткупили Аустријанци.

Дневник пружа другачију слику о томе како је изгледало владати Србијом почетком ХХ века. Чак је и најомиљенији владар имао свакодневних проблема и мука. Ружић описује и краљева искрена настојања да уведе демократију западног типа, да се у унутрашња политичка трвења не меша осим ако није у питању највиши национални интерес, па чак и тад нерадо и са стрепњом да не уруши демократске вредности.

Вилхемина Мина Караџић Вукомановић, књижевница и сликарка, седмо од тринаесторо деце Вука Караџића и Ане Марије Краус рођена је на данашњи дан 12. јула 1828. године у Бечу. Била је изузетно образована за  тадашње прилике, позната по својој лепоти и лепим манирима. Оцу је пуно помагала, путовала са њим. Говорила је течно више језика. Прво је научила немачки, па француски, потом италијански. У 15. години почиње да учи српски, четири годинe касније и енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликања, о њеном образовању бринуо се Јернеј Копитар.

Дом породице Караџић посећивали су умни људи: Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Јернеј Копитар, Петар Петровић Његош, Јакоб Грим, кнез Михаило Обреновић, историчар Леополд Ранке, Прота Матеја Ненадовић, сликар Урош Кнежевић… Са Бранком Радичевићем имала је посебне „вибрације“. Међу њима постојала је скривена љубав, хроничари бележе, да је била његова муза и да јој је посветио песму „Певам дању, певам ноћу”. После Радичевићеве смрти написала је текст „Сећање на Бранка”, насликала је много његових портрета и гајила нежне емоције према овом тананом песнику.

Године 1858. са мајком и оцем, Вилхемина Мина Караџић допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удаје се за братанца кнегиње Љубице, Алексу Вукомановића, професора књижевности на Лицеју у Београду. 

Геније који је осветлио свет

У част рођења једног од највећих светских умова, Николе Тесле, Србија обележава и Национални дан науке. Без његових проналазака и изума данас бисмо живели у мраку, а многа савремена техничка достигнућа била би незамислива.

Никола Тесла (1856-1943) један је од најблиставијих умова у свету, који је човечанству поклонио епохалне изуме. Увео је свет у електрично доба, осмислио индукциони мотор, наизменичну струју, ласерску и радарску технологију, даљинско управљање, бежичну комуникацију, електричне аутомобиле и мноштво других чудесних открића.

Рођен у Смиљану 10. јула 1856. године као четврто од петоро деце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, Никола Тесла је са деветнаест година заувек отишао из родне Лике на студије електротехнике у Грац.

Спава веома мало и све време проводи у учењу. Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Нажалост, студије напушта јер нема новца за школовање.

Пут га води преко Марибора, Прага до Будимпеште, а потом Париза и Стразбура, да би се на крају у 28. години обрео у Њујорку.

Своје прве патенте пријавиће 1877. године. Многа су његова открића приписивана другима, али неке забуне су временом исправљене и свет је сазнао да је чаробни визионар.