Ево на шта је указивао потпредседник СОК-а потпуковник Зисић, командант XVIII пешадијског пука „Краљевић Ђорђе” у коме је служио капетан Светомир Ђукић, а Драгутин Томашевић био редов:

„Србији су потребни и спортмени и гимнастичари и крвни коњи, али су јој пре свега потребни добри стрелци и добри пешаци. Ови последњи још су најпотребнији, јер у рату нема војника који не маршује, док су понекад и „читави пукови (у резерви) завршивши рат, не избацивши ни један метак”.

Још стари Катон вели: „Научите свакога грађанина да добро маршује и да добро стреља”; док славни Спенсер говораше „Улаже се огромно труда, да се створи добар коњ тркач за добијање награда на тркама, а ни најмање, да се произведе какав модеран див људски”.

Олимпијски Комитет, дакле, обухвата све спортове и он на првом месту има да створи Отаџбини многе хиљаде добрих пешака. Он треба тако рећи у свакој општини да створи пешачке и остале спортске клубове. Сви спортски клубови биће под окриљем Олимпијског комитета.

Да би успех био што већи, потребно је да Комитет располаже знатним средствима, како би обилним наградама, произвео и огромно такмичење, које у вези са потребном и рационалном децентрализацијом, доводи до највећих успеха.

У Србији се, на жалост не увиђа довољно правилност оваквог правца и начина рада. Код нас има чак и просвећених људи, који мисле да сва друштва треба груписати. Они који мисле, да су Соколско друштво и Олимпијски клуб једно исто и да их треба ујединити, греше исто толико, колико и они, који би тражили да се стрељачке дружине и Кола Јахача уједине. Таква централизација била би кобна по витештво у Србији. Што је год више друштава, све је шири обим и већа утакмица, и укупно је успех много већи него кад су мали број друштава и клубова. Берлинска општина на једном једином месту подиже 400 игралишта за разне лоптачке клубове, који свакодневним такмичењем гигантски напредују.

Ми у Србији не смемо узети принцип централизације, који је одавно одбачен код свих народа. Ми не само да не можемо ништа боље измислити у погледу физичког развијања народа, већ ми нисмо упознати ни са најосновнијим принципима организације витешких друштава и клубова. У том погледу нама могу послужити за пример Енглези, Шведи, Швајцарци, Немци и Американци. (Тако нпр. у Шведској има безброј спортских клубова, а њихову „шведску гимнастику” упражњава много мањи број гимнастичких друштава; међутим баш та „шведска гимнастика” је главно у нашој „соколској системи” и ми до скора ништа друго нисмо ни имали. Шведска гимнастика само је једна тачка у огромном броју спортских утакмица на овогодишњим олимпијским играма у Штокхолому).

Нека се ни  часка не помисли, да је Олимпијски Комитет не симпатише Соколству и Стрељаштву. На против, на чланским картама Олимпијских клубова стоји као мото „уписујте се у Соколска и Стрељачка друштва”, – „стидно је и срамно не бити члан ни једног витрешког друштва”, – и т.д. Ово неколико непријатних истина имају свога основа и износе се пред ужи круг људи, у чијим рукама почива судбина витештва, – само у намери, да се правилно појми обим рада свих поменутих витешких друштава, како би се и помоћ дала „сваком по заслузи”.

На највишем месту правилно је схваћен правац и обим рада Олимпијског Комитета, и Њ. Кр. Вис. Престолонаследник Александар примио се за високог заштитника овог, код нас новог покрета.

Надати се, да ће и наши надлежни фактори исто тако појмити значај Олимпизма у Србији и да ће му омогућити успешан рад, који је свима народима донео обилато користи: и физичке и моралне.”

Политика, Иван Цветковић