Јуче и данас

У Народној библиотеци Требиње одржана је трибина "Још двије три ријечи о ћирилици, роде" на којој је било речи о статусу ћирилице у српској култури, књижевности и народу.

- Ћирилица је данас угрожена и покушавају да се открију узроци таквог стања и настанка проблема, али и да се нађу одговори како да се ћирилица заштити и сачува у српској култури и књижевности - истакао је професор доктор Зоран Аврамовић из Београда,

- Има више узрока, имате овај у југословенском наслеђу, онда наш народ се мешао са другим народима и верама и ту је дошао такође тај притисак на ћирилицу. Постоји и утицај забране, ћирилица је била забрањивана 1915. и 1941. године, па је сад био покушај венецијанске комисије да тражи један статус за латиницу и ћирилицу у Уставу Србије, тако да имамо разне притиске - рекао је Аврамовић. Он је истакао и немарност и нехај српске интелигенције што је допустила да се такво стање ћирилице успостави.

Професор доктор Марина Спасојевић рекла је да је основно решење за статус ћирилице промена законских оквира, будући да постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Она је рекла да службена употреба подразумева обавезну употребу ћирилице само у државној администрацији, док у медијима то уопште није обавезно, у обавези су само установе које финансира државни капитал, док сви остали нису у обавези.

- Променом закона где се изједначава службена и јавна употреба требало би да обезбеди пре свега да ћирилица буде обавезна у јавном простору - рекла је Спасојевићева. 

Некажњени 33 године

Навршиле су се 33 година од почетка акције хрватске паравојске "Откос 10", која је довела до масовног прогона и убиства Срба на подручју источне Билогоре, где је страдало 67 особа, већином Срба и оних који су били у родбинским везама са српским породицама, саопштио је Документационо-информациони центар "Веритас".

Прогон Срба из Источне Билогоре почео је 31. октобра хрватским нападом на Грубишно Поље, а у два наредна дана комплетно становништво из 23 села и одређен број житеља из још 15 села напустили су то подручје у избегличкој колони, у којој се нашло 4.000 људи и више од 600 возила. Они су прешли у БиХ, у којој још није било ратних сукоба, а у колони је било и 250 Хрвата, Чеха, Мађара и Рома.

Од укупног броја страдалих на подручју источне Билогоре, области која се налази у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, био је 41 цивил.

Од тога, 17 је убијено пре акције "Откос 10", као и 23 припадника Територијалне одбране, док су двојицу Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирали "саборци".

Хрватске снаге до темеља су запалиле дрвене цркве билогорског стила, јединствене споменике културе под заштитом Унеска, а реч је о храмовима Светог Димитрија у Растовцу и Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници, изграђенима почетком 18. века.

Српска села у Пожешкој котлини

На данашњи дан пје 33 године хрватске власти су почеле евакуацију Срба из 26 села Пожешке котлине, после чега је извршено систематско пљачкање, паљење и минирање српских кућа, да се Срби више никада не врате, док је дио старијег становништва, које је остало у кућама, настрадао у тој акцији.

За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи после Другог светског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним нити пред домаћим судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра "Веритас".

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су да спроводе наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

У писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству председника кризног штаба, писало је да се евакуација спроводи са циљем "заштите њихових живота" и ради омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од "четничких терористичких снага и јединица Југословенске армије".

Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова у селима, у којима је живело, према попису становништва из 1991. године, 2.120 лица, па се већина становника тих села одазвала наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Текст Милоша Црњанског написан поводом преноса Његошевих костију у обновљену капелу на Ловћену 1925. године, о томе како су и зашто аустроугарске власти раскопале Његошев гроб на Ловћену за вријеме окупације 1916. године:

„Време“, 20. IX 1925.

Данас, када се кости песника Горског вијенца - песме која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена - преносе са Цетиња на страшни врх Ловћена, међу облаке муњобије над сињим и дебелим Јадранским морем, најлепшим морем на свету, ја сам у могућности да својим читаоцима откријем нове и веродостојне податке о оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.

Осамнаестог августа године 1916. Аустрија је хтела пошто-пото да прослави дан свога ћесара, величанствено, у поробљеној Србији и Црној Гори.

Гувернер са Цетиња био је наредио да се на Ловћену запале велике ватре, да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало, да обасја голи крш Кривошија, витких као борови на ветру, да севне чак до херцеговачких гудура, где нам је сачуван најлепши изговор старог језика и најчистија, највиткија телесна лепота.

Уочи царског дана велике ломаче обасјале су са висова Ловћена Јадранско море.

Али је звер, у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи и ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена.

Хиљаде војника почело је, осам дана пре ћесаревог дана, да спрема ломаче на врховима Језерском, на Бабљаку, и Трештенику.

Масовно стрељање хиљада грађана Крагујевца од стране немачких окупатара које се догодило 21. октобра 1941. године био је један од најтрагичнијих догађаја у окупираној Србији и обележава се као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

У граду Крагујевцу и околини, немачка казнена експедиција извршила је тада масакр, као вид одмазде, над више хиљада српских цивила. Према расположивима сазнањима, убијено је 2.796 особа, од којих 412 у селима, а остали у Крагујевцу.

Посебну димензију трагедији даје чињеница да су, поред бројних других, Немци тада привели и одвели на стрељање чак и ђаке виших разреда гимназије, од петог до осмог разреда.

У Спомен парку у Шумарицама од 1971. године одржава се "Велики школски час", манифестација којом се подсећа на масакр који се догодио.

Јесен 1941. године била је време замаха устанка у Србији, који је започео лета те године. Краљевина Југославија је нападнута и окупирана априла те 1941. Повод је био пуч који се догодио 27. марта у Београду, када је оборена Влада Цветковић Мачек, потписница Протокола о приступању Пакту два дана раније. Одмах је окупирана и Грчка која је и била главни разлог немачке инвазије, због присуства британских трупа у тој земљи.        

У Србији је лета те 1941. започео устанак против окупатора, пошто је нападнут Совјетски Савез. Уследиле су немачке одмазде, а онда и наредба да ће се надаље за једног погинулог Немца стрељати сто грађана Србије као одмазда.

Београд је у Другом светском рату ослобођен пре 80 година, 20. октобра 1944. после три године и седам месеци немачке окупације.

Главни град Југославије снаге совјетске армије уз помоћ снага НОВЈ ослободиле су током Београдске операције, а после вишедневних тешких борби и уз бројне жртве. Београдска операција била је једна од кључних, ако не и најважнија војна акција на простору окупиране Југославије у Другом светском рату.

Заузимањем Београда од стране Црвене армије, односно снага Народноослободилачке војске Југославије, у ствари је решено кључно питање потоње судбине Југославије и ко ће о њој даље одлучивати. Судбина Владе Kраљевине Југославије у Лондону, односно Kруне, била је тада запечаћена. Совјетска војска се тад још увек звала Црвена армија. Изворно, Радничко сељачка Црвена армија. Тај назив је задржан до фебруара 1946. када је преименована и формално правно у Совјетска армија. Улазак совјетске Црвене армије у Југославију Јосип Броз Тито договорио је претходно приликом сусрета са Стаљином у Москви септембра 1944.

Београд је под немачком окупацијом у Другом светском рату био почев од априла 1941. године. Немачка команда инсистирала је да се Београд има претворити у тврђаву, и да га треба бранити свим расположивим снагама.

Град је имао стратешки значај. Био је такође важан због извлачења немачких трупа са југа, од правца Солуна.

Београд је у Другом светском рату страдао, и великим делом је разорен, почев од  6. априла 1941. када су га тешко бомбрадовали Немци. Био је потом жртва бруталне окупације, посебно пошто је започео устанак.

На данашњи дан 19. октобра пре тачно 60 година на обронцима Авале догодила се тешка авионска несрећа у којој је трагично страдала цела совјетска делегација која је кренула на обележавање двадесетогодишњице ослобођења Београда од нацистичке окупације. У овој несрећи живот је изгубило 18 особа, од тога осам ветерана.

Међу њима били су маршал Сергеј Бирјузов, херој Совјетског Савеза, генерал Владимир Жданов, херој Совјетског Савеза и народни херој Југославије, генерал Иван Кравцов, начелник Војне академије тенковских јединица, генерал Николај Шкодунович, заменик начелника Војне академије „Фрунзе”, генерал Николај Миронов, генерал Леонид Бочаров и потпуковник Григориј Шелудко.

Делегација се налазила у авиону „иљушин Ил-18” који је према реду летења требало да слети у Београд око 9.30 часова. Али лет је каснио готово два сата. „Иљушин” се последњи пут на радару појавио у 11.34 часова. Посада је приликом последњег јављања затражила спуштање са висине 5.000 стопа на 3.000, што је одобрено. Веза је потом прекинута.

Убрзо се појавила информација да је на Авали уочена ватра.

Испоставило се да је летелица ударила у близини Споменика незнаном јунаку и том приликом покосила стотине метара шуме.

Шта је проузроковало ову авионску несрећу, није тачно утврђено.

Не иде ни колач из пекаре

Са Михољданом почиње сезона слава, а током јесени се прослављају и најчешће у Срба - Митровдан, Аранђеловдан и Никољдан. Отац Предраг Поповић каже да једна породица славом обележава дан када је у прошлости примила хришћанство. На тај дан сви у породици учествују у припреми трпезе и подносе жртву, наводи Поповић. Истиче да се за славу меси домаћи славски колач, а не наручује онај у пекари, не слави се у ресторану, већ код куће и не мрси се кад је пост - то је, сматра, шамар своме светитељу.

Отац Предраг Поповић објашњава да се славе у историји код Срба везују за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску веру.

"Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Они који славе Михољдан, обележавају дан када је та породица примила хришћанску веру. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени", наводи Поповић.

Када је реч о обичајима и веровањима који прате славу, отац Поповић истиче да је приметно да светитељ важи за заштитника куће и неког ко се у име православних хришћана моли код Бога.

"Ипак, ради се и о мешавини народних обичаја, а црквени обреди слава какви су нам данас познати отпочели су са београдским митрополитом Михајлом и 1862. годином", појашњава саговорник.

"Мрс на посну славу - шамар светитељу"

Отац Предраг Поповић наглашава да је у обележавању славе суштински важно поделити оброк са својим ближњима.

Ове године, на Михољдан, крсну славу Бранка Ћопића, обележава се датум када је у питању наш најчитанији и најпревођенији писац у Републици Српској, чије време тек долази, 40 година од смрти великана и родољуба из села Хашани, подно Грмеч планине.

То се ове године чини на трајном објекту, бетонској бини од 50 квадрата, а испред спомен куће његовог ујака Јандрије Новаковића, која је од јесенас седиште Фондације "Бранко Ћопић" у Хашанима. О овој спомен-кући коју писац поред сеоског млина сврстава у чуда из његовог детиства, Ћопић је оставио најтрајнији запис у виду приче "Дечак са тавана", која се налази на челу другог дела његове ненадмаше звирке, "Башта сљезове боје", званог "Дана црвеног сљеза".

"Стазе" су дакле посвећене годишњици од Ћопићеве трагичне смрти о којој је Добрица Ћосић изрекао "Откад је поезије, песници се убијају и песнике убијају". Па чак и такве за које је сам писац изрекао самокритички суд "Био сам уплашено дете, идовичко, без оца".

Као такав, упркос стези режима, био је први који се побунио против наопаког титокомунизма и на крају изгубио ту неравноправну битку.

Ове године прослављамо и 75-годишњицу од узласка из штампе чувене поеме "Јежева кућица".

Што се самог програма тиче, Ћопићеве "Стазе детињства" као домаћин отвориће новоизабрани начелник општине Крупа на Уни Гојко Кличковић, после чега ће се обратити заменица министрице просвете и културе Тања Ђаковић.

Већ због потраге за знањем“

На данашњи дан пре 170 година рођен је Михајло Пупин, српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Пре сто година добио је и Пулицерову награду за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака".

Први циљ науке јесте да благонаклоно и без предрасуда тумачи језик природе, а то, према Михајлу Пупину даје увид у вечиту истину. А истина је оно што нас чини слободним. Писао је о сусрету науке и вере говорећи да нема ничега ако се не посматра звездано небо.

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, у селу Идвор. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин, чиме је нагласио своје порекло.

Имао је 25 година када је уписао Колумбија колеџ а у џепу свега пет центи. Касније је написао да за младог човека уопште није несрећа да буде без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.

Он је снаге имао да првих година ради као физички радник и паралелно учи енглески, грчки и латински језик. На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент.

Са дипломом првог академског степена Михајло Пупин одлази на Кембриџ, а затим је на Универзитету у Берлину одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије. На Колумбији је био професор четири деценије.