Јуче и данас

Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја на стратишту у Јајинцима, обележен је у Спомен-парку Јајинци. Премијер Милош Вучевић изјавио је да ће Влада учинити све да се на достојанственији начин чувају сећања на страдалнике убијене на том месту, као и да ће учинити све што је потребно да се чува и поштује овај спомен-комплекс.

Милош Вучевић је на обележавању, као изасланик председника Републике, истакао да су Јајинци место сећања, туге и бола, као и место опомене и колективне савести свих нас. Он је рекао да је важно да сачувамо мир и у овим тешким временима.

"Чувамо свим средствима мир и пре свега нашу свету слободу. Она је једини гарант да се ови ужаси никада више не понове", нагласио је Вучевић.

Навео је да се 20. век може назвати временом страшног суда за поједине народе и да је од 1912. до 1945. године више од два милиона Срба изгубило животе услед ратних дејстава и политика окупационих режима.

"Срби су први у Европи током трајања Првог светског рата на својој кожи искусили шта значе концентрациони логори за цивилно становништво. Незамисливо истребљивање и сатирање српског становништва, као да је поставило идејне претпоставке за зло које ће уследити у Другом светског рату. Други светски рат сручио се на нашу отачбину, уследила је сурова и тешка окупација", рекао је премијер.

Вучевић је подсетио да је само у Београду у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године убијено више од 2.000 људи.

Масовно окупљање грађана, присталица тадашње Демократске опозиције Србије (ДОС) се догодило 5. октобра 2000. године. Довело је до одласка са власти дугогодишње прве личности Србије, тада на позицији председника Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића.

Нагомилано незадовољство деведесетих, које је додатну димензију добило агресијом НАТО на Србију 1999. године, довело је до изборних резултата крајем септембра те 2000. године, којим је дотадашња неприкосновена позиција Слободана Милошевића на челном месту земље доведена у питање.   

Како је званично обелодањено по окончању петооктобарских промена на септембарским изборима 2000. године, за позицију председника Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић је добио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто гласова. Кандидат тадашње Демократске опозиције Србије Војислав Коштуница добио је тада добио 2.470.304 гласа, или 50,24 одсто.

Међутим, тадашња Савезна изборна комисија је 28. септембра, четири дана по окончању избора, објавила да нико од кандидата није добио довољан број гласова, односно преко 50 одсто, те да следи други круг избора за председника СРЈ.  Како је тада саопштено, у првом кругу, 24. септембра 2000. актуелни председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић је добио 38, 62 одсто гласова, док је Војислав Коштуница добио 48,96 одсто.

Други изборни круг заказан је за 8. октобар.

Поводом обележавања 120 година од крунисања краља Петра I Карађорђевића у Историјском музеју Србије, у централној сали изложбеног простора, поред владарских инсигније краља Петра I које су део изложбе „Чекајући сталну поставку”, представљена је и реконструкција његовог престола. Реконструкцију су по оригиналној скици израдили Милан Андрић, конзерватор Музеја примењене уметности, и костимографкиња Јелена Стокућа, као и скице пет предлога за круну и два за престо која је за потребе крунисања 1904. године урадио професор Михаило Валтровић.

Инсигније краља Петра I Карађорђевића - шар, жезло, копча за плашт, крунидбени плашт од венецијанског плиша и свиле оивичен хермелином и једина сачувана српска круна, убрајају се у највредније предмете које чува Историјски музеј Србије.

Круна је изливена од бронзане ручке топа његовог деде Карађорђа Петровића у радионици браће Фализ у Паризу, по нацрту професора Михаила Валтровића, чувеног археолога, архитекте и историчара уметности. Позлаћена је и декорисана синтетичким драгим камењем, и има не само велику историјску важност већ и симболички значај, јер управо основним материјалом од кога је направљена повезује два важна догађаја и личности у српској историји: вожда Карађорђа, родоначелника династије Карађорђевић, и покретање Првог српског устанка 1804. године, којим је започело коначно ослобођење од вишевековне османске власти и стварање модерне српске државе, и крунисање његовог унука краља Петра I Карађорђевића на стогодишњицу подизања Првог српског устанка 21. септембра 1904. године у Саборној цркви у Београду, док је миропомазање уприличено у манастиру Жича.

Један од најстрашнијих злочина у ратовима деведесетих догодио се 21. септембра 1991. године на мосту на реци Корани, на улазу у хрватски град Карловац. Том приликом хрватске паравојне снаге су на зверски начин заклале 13 резервиста припадника Југословенске народне армије који су са Кордуна кренули у касарну „Народни херој Стјепан Милашинчић - Шиљо” или „Логориште”.

Убијени су Миле Бабић, Никола Бабић, Васо Бижић, Светозар Гојковић, Зоран Комадина, Божо Козлина, Миленко Лукач, Слободан Миловановић, Миле Пеурача, Небојша Поповић, Милић Савић, Јован Сипић и Милош Срдић.

- Просечна старост убијених била је 33 године. Био је то цвет младости Кордуна. Тих дана у Карловцу, од 24 војна објекта, паравојне хрватске снаге заузеле су 23. Једино нису могле освојити највећу касарну „Логориште” препуну војне технике и опреме. У њој се налазило 60 тенкова, 36 хаубица, 25 борбених возила, 3.175 камиона, 400 тона горива, комплетно наоружање и опрема за око 7.000 људи... Овако велики касарну без икакве логистичке подршке у изузетно тешкој ситуацији бранило је 96 бораца, од тога 17 старешина, 23 млада војника који су служили војни рок и 56 резервиста ЈНА са Кордуна. Предводио сам их ја - рекао је пуковник Бора Ерцеговац, који је у то време био потпуковник.

Према војним правилима за одбрану овако велике касарне потребно је уз логистичку помоћ минимум 800 људи. Касарна је била опкољена и нападана данима, а у тим нападима учествовало је више стотина припадника хрватских паравојних јединица.

У Требињу је приказан документарни филм "Свједок", аутора Дениса Бојића, а реч је о потресној причи о страдању српског народа током ратних дешавања деведесетих година на простору бивше Југославије и раду чувеног форензичара и патолога Зорана Станковића, који је радећи на више од 50 масовних гробница извршио обдукције више од 7.500 жртава злочина.

Бојић је вечерас рекао да је доктор Зоран Станковић током ратних дешавања обдукције радио и у Требињу и целој источној Херцеговини, као и да је страдање српског народа у БиХ било целовито.

- Надам се да ће људи који данас виде овај филм бити свесни чињенице да је страдање Срба било брутално, да је било на територији читаве БиХ, бивше Југославије и да ће чињенице преносити својој деци, јер наше страдање јесте императив опстанка српског народа - изјавио је Бојић новинарима. Он је додао да је доктор Станковић можда једини сведок тог обима, капацитета и карактера и суштине у току ратних дешавања јер је извршио обдукцију 7.500 српских жртава на територији бивше Југославије.

- Његово искуство, обдукциони налази и све што је радио са својим тимом у току рата немерљиво је значајно за српски народ, тако да он јесте сведок, а ми смо сви сведоци свега што нам је, нажалост, остављено у наслеђе кроз документацију доктора Станковића и кроз чињенице - рекао је Бојић.

Филм је сниман на локацијама масовних гробница - Кравица, Мркоњић Град, Јелачићи, Брод и Зворник.

У филму су коришћени оригинални ратни снимци Милована Урошевића, сниматеља ТВ Београд.

Документарни филм "Свједок" рађен је у копродукцији Радио-телевизије Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

СРНА

„Седма улична атлетска трка 1.300 каплара” и дефиле „108 метара за 108 погинулих хероја са Кошара” током викенда су одржани у Аранђеловцу. У манифестацијама су учествовали ученици Основне школе „Свети Сава”, припадници војске и полиције, грађани, као и представници Удружења ветерана органа безбедности и војне полиције (ОБиВП). Учесник битке на Кошарама и представник ОБиВП Срђан Лалић наглашава да су овакви догађаји значајни, да буде посебне емоције и каже да су српском борцу враћени част и углед.

„Као учесник битке на Кошарама лично сам познавао многе од 108 погинулих бораца. Био сам рањен и многе погинуле и рањене извлачио сам са бојног поља”, каже и додаје да је било веома тешко када је требало члановима породица палих сабораца саопштити истину о смрти најмилијег, али и да му је тешко падало то што су борци и чланови њихових породица у једном периоду после рата били заборављени. Из Удружења ветерана ОБиВП, које 23. септембра обележава три године од оснивања,  истичу да су се са великим задовољством и захвалношћу одазвали позиву Спортског савеза Аранђеловца и организовали долазак бораца и чланова породица из Београда и Шумадије.

„Овакве и сличне манифестације, осим што су вема значајне и  за војску и за државу,  још једном уверавају ватеране да  расту нове генерације нашег народа  које ће бити достојни настављачи слободарских традиција”, наводи Лалић и додаје да  је за похвалу то што  поједине локалне самоуправе организују и догађаје родољубивог карактера и као позитиван  пример за то наводи општину Аранђеловац.

Политика, Мина Ћурчић

Још једна српска црква се рађа у Америци. Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј освештао је темељ храма српске православне цркве Свети краљ Милутин, која се гради у Џексонвилу, на Флориди. Освештавању су присуствовали свештеници и парохијани из Џексонвила и из других парохија.

Епископ је прочитао молитве над каменом темељцем у који је уграђена повеља - документ коју је издао сам епископ. Повеља је претходно стављена у специјалну посуду, заливена маслиновим уљем, херметички затворена и положена у камен темељац који је, након што су присутни посетиоци бацали освештане каменчиће на њега, уграђен испод олтара.

Цитирајући Јеванђеље по Матеју „Камен који зидари одбацише постао је угаони камен”, епископ је нагласио да је „Христос тај камен који беше одбачен од стране зидара и да је он сам постао угаони камен, а без угаоног камена немогуће је градити јер Исус Христос је наш камен темељац”.

Богата трпеза и фолклорни програм обогатили су овај значајан догађај коме је присуствовало више од 200 Срба.

Парохију српске православне цркве у Џексонвилу је основало четрдесетак породица у априлу 2000. године. Црква је посвећена српском краљу Милутину из породице Немањића, који је био један од највећих задужбинара српских цркава и манастира у средњем веку. Имање са постојећом зградом је купљено у новембру 2002. године, а у његовим просторијама направљена је капела у којој се од тада одржавају сва богослужења. Парохију у Џексонвилу су опслуживали свештеници из Орланда све до априла 2006. године. Те године је за првог сталног свештеника постављен отац Станислав Крављача, који је и данас парох. Број парохијана се повећавао из године у годину, тако да сада овој парохији припада око стотинак породица.

Полагањем венаца и цвећа, као и парастосом испред спомен-обележја на брду Шуматовац изнад Алексинца, обележена је 148. годишњица једне од најзначајнијих битака у Првом српско-турском рату. У бици на Шуматовцу српска војска и добровољци из Русије зауставили су покушај Турака да се у нападу на Кнежевину Србију у лето 1876. Моравском долином пробију према северу Србије и Београду. Од десетоструко бројнијих Турака, чија је команда била у Нишу, који је још био под ропством Османлија, августа 1876, српска војска, руски добровољци, војска мештана Алексинца и околних места одбранили су границе Кнежевине Србије.

Битка на Шуматовцу одиграла се 23. августа 1876. (10. августа по старом календару), а десет дана касније, у бици код Адровца, недалеко од Алексинца, 2. септембра 1876. (20. августа по старом календару) погинуо је пуковник Николај Николајевич Рајевски. Рајевски је један од команданата више од 3.000 руских добровољаца, који су стигли као помоћ у одбрани Србије. Јунаштво, херојство и животни пут мисионара-пуковника Рајевског у лику грофа Вронског у роману „Ана Карењина” описао је Лав Николајевич Толстој.

Посмртни остаци пуковника Рајевског, који је због несрећне љубави из Русије отишао у Србију, после погибије сахрањени су у порти манастира Свети Роман, између Делиграда и Ђуниса. Одатле је само неколико дана касније пренето у Београд. У првој половини септембра 1976. (по старом календару) уз велике почасти његово тело испраћено је за Русију, после опела у Саборној цркви којем је присуствовао краљ Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије. У Русију је испраћено тело пуковника Николаја Рајевског, али је, онако како је он записао током свог живота, срце јунака извађено из његових груди и заувек је остало у Србији.

И у Великој Кладуши 1941. године

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта подсетио је данас да је на тзв. Мехином стању и у Српској православној цркви Светог Георгија у Великој Кладуши у времену од 29. јула до 14. августа 1941. године почињен геноцид над око 7.000 Срба односно мушкараца, жена и деце, као и да тај злочин никада није довољно истражен, а да је сећање на њега готово избрисано. Како је навео Линта у саопштењу, тачан број жртава никад није утврђен,  ексхумација никада није обављена и жртве нису достојно сахрањене.

"Србија има обавезу да покрене борбу за међународно признање геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Крајњи циљ јесте да што већи број држава потписница Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида и међународне организације у парламентима донесу резолуције којима се масовно и планско уништење Срба од стране усташког режима признаје као геноцид", поручио је Линта. Он наводи да је Мехино стање мало место које се налази на тромеђи Велике Кладуше у БиХ и Слуња и Војнића у Хрватској, а окружено је са више села.

Ту је југословенска војска уочи Другог светског рата изградила бетонска утврђења и ископала противпешадијске и противтенковске ровове дубине око 3 метра и ширине око 5 метара.

"Усташе су на том месту, почетком августа 1941, извршиле масовни покољ српског народа са подручја општина Велика Кладуша, Војнић, Вргинмост и Слуњ. Сви страдали на Мехином стању су најпре страховито мучени, а потом чекићима, крамповима, ножевима и пушкама погубљени", навео је Линта.

Додао је да су ликвидације Срба на Мехином стању извршене од 30. јула до 14. августа 1941. године на три места која се налазе близу центра Велике Кладуше.

Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло

„Ово је мрамор Ивана Јововића”, каже Милић Милићевић, разгрће траву и показује камен постављен на месту где је пре петнаест година издахнуо младић Иван Јововић. Тај камени белег, једва видљив и зарастао, једини је спомен на њега и Панта Дакића, које је усмртио рафал док су се купали на реци Бистрици.

У херметично затвореном Гораждевцу тај криви вир на реци, мала зараван, ватра за печење кукуруза били су једини излаз, предах и разонода. Био је то последњи излазак на реку, а крваве печате и тешке ране одавде су однели Драгана Србљак, Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић.

Оне унутрашње ране, страхове деце која су бежала кроз шикару, кукурузе и ограде, нико није забележио. На вир се више нико није вратио. У међувремену се за друге живот наставио, албански привредници прокопали су ново корито и изместили реку, врбак из којег је убица пуцао израстао је и готово покрио место злочина.

Тишина и исто врело лето.

„Ретко ме се ко сети. Полако се заборавља овај дан. Враћају ми се слике, сунце је и данас као пре петнаест година, много ми је жао што нисам на парастосу”, каже Драгана Србљак, коју су локалне мржње, неразумевање и неспособност институција отерали из завичаја где је оставила своју младост. То весело дете преживело је стављање гипса на прострелне ране у болници у Пећи, завршило фармацеутску школу и психологију. За особу таквих квалификација овде није било места. „Сада радим у једној приватној апотеци, мало ме боле ноге јер стојим, али ја волим тај посао”, каже Драгана за „Политику” и опомиње да је посао чека. У Гораждевцу је чека све - и успомене и родбина и рањени вршњак Ђорђе Угреновић.