Пре­ма ре­чи­ма Га­бо­ра Па­лин­ка­ша, за­ме­ни­ка ше­фа ми­си­је ам­ба­са­де Ма­ђар­ске у Ср­би­ји, све на­ци­је и сва ме­ста мо­гу се раз­у­ме­ти ако се схва­ти ло­кал­на исто­ри­ја и то се по­сти­же раз­го­во­ри­ма са љу­ди­ма из тих кра­је­ва, чи­та­њем књи­га и по­се­ћи­ва­њем исто­риј­ских зна­ме­ни­то­сти.

- Не­ко­ли­ко го­ди­на пре не­го што сам до­шао у Бе­о­град по­чео сам да се ба­вим срп­ском исто­ри­јом и сре­ћан сам што сам на том пу­ту от­крио још не­ке до­дир­не тач­ке из­ме­ђу Ср­ба и Ма­ђа­ра, а Ја­нош Ху­ња­ди је јед­на од нај­ва­жни­јих. Он је ус­пео да ује­ди­ни при­пад­ни­ке срп­ског, ма­ђар­ског и ру­мун­ског на­ро­да и бо­рио се за оно што је ис­прав­но. Ово нам по­ка­зу­је да мо­ра­мо да ра­ди­мо ка­ко би­смо по­сти­гли мир, бла­го­ста­ње и пр­о­спе­ри­тет за на­ше на­ци­је. Као што исто­ри­ја по­ка­зу­је, овај циљ се мо­же по­сти­ћи са­мо раз­у­ме­ва­њем и са­рад­њом - ис­та­као је Па­лин­каш.  

У крат­ком есе­ју исто­ри­ча­ра Пе­тра Па­ни­ћа на­ве­де­ни су не­ки по­да­ци о ју­на­штву и за­слу­га­ма ко­ман­дан­та Бит­ке за Бе­о­град Си­би­ња­нин Јан­ка.

Ње­го­во ро­ђе­ње и смрт и да­ље су под ве­лом тај­не. По­сто­је ве­ро­ва­ња да му је отац био ве­ли­ки цар Жиг­мунд, док га дру­ги до­во­де у ве­зу са де­спо­том Сте­фа­ном и сма­тра­ју га чак и ње­го­вим ван­брач­ним си­ном.

Без об­зи­ра на све, он је био је­дан од ма­ло­број­них хри­шћа­на ко­ји је са сво­јим са­бор­ци­ма кре­нуо у од­бра­ну Бе­о­гра­да ви­де­ћи ње­гов стра­те­шки зна­чај за очу­ва­ње Угар­ске. У по­моћ му је пр­о­тив моћ­не вој­ске Мех­ме­да Дру­гог Осва­ја­ча па­па Ка­лист Тре­ћи по­слао фра­ње­вач­ког ми­си­о­на­ра Јо­ва­на Ка­пи­стра­на, а у овој бор­би по­мо­гао му је Ми­хаљ Си­ла­ђи или Ми­ха­и­ло Сви­ло­је­вић, део вој­ске Ђу­ра­ђа Бран­ко­ви­ћа, ма­њи бр­ој кр­ста­ша и шај­ка­ша. Иако у ма­њи­ни, стра­те­шки до­бро из­ве­де­ним по­те­зи­ма и уни­ште­њем тур­ске фло­те, хри­шћа­ни су на­те­ра­ли Мех­ме­да Осва­ја­ча да се бар на­крат­ко по­ву­че са бе­о­град­ских бе­де­ма.

На­жа­лост, по­сле од­ла­ска Ту­ра­ка гра­дом је за­вла­да­ла ку­га. Ху­ња­ди се по­вла­чи у Зе­мун где обо­ле­ва од ку­ге и 11. ав­гу­ста 1456. уми­ре. Ње­го­во те­ло по­чи­ва у Цр­кви Све­тог Ми­хај­ла у Ал­ба Ју­ли­ји у Ру­му­ни­ји. Тај град се на ма­ђар­ском зо­ве Ђу­ла­фе­хер­вар, а на срп­ском Ердељ­ски Бе­о­град.

Вен­це су ју­че ис­пред спо­ме­ни­ка Ху­ња­ди­ју са Га­бо­ром Па­лин­ка­шем по­ло­жи­ли и Кри­сти­јан Сас и Ро­берт Ка­саб, пред­став­ни­ци ам­ба­са­де Ма­ђар­ске у Ср­би­ји, Пе­тар Ђур­ђев, пред­став­ник Ми­ни­стар­ства за рад, за­по­шља­ва­ње, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња, Јо­жеф Ке­ре­кеш, др­жав­ни се­кре­тар Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја, Ати­ла Ју­хас, др­жав­ни се­кре­тар Ми­ни­стар­ства по­љо­при­вре­де, Дра­ган Ма­ти­је­вић, по­моћ­ник пред­сед­ни­ка оп­шти­не Зе­мун, и Фи­лип Ми­ше­љић, члан Ве­ћа оп­шти­не, пред­став­ни­ци Са­ве­за вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра и На­ци­о­нал­ног са­ве­та ма­ђар­ске на­ци­о­нал­не ма­њи­не.

Политика