Дешавања

Бајага и инструктори одржали су у суботу концерт на Калемегдану, којем је, према првим проценама, присуствовало око 30.000 људи. Упркос невремену и јакој киши, фанови једне од најдуговечнијих група на нашој сцени уживали су у старим хитовима, као што су „Тамара“ и „Музика на струју“, али и у новим песмама са албума „Даљина, дим и прашина“.
Да фронтмен бенда Момчило Бајагић Бајага и после готово три деценије зна како да публици пренесе добре вибрације, потврђују скандирања „Бајага, мајсторе“, која су ношена „дахом ноћних ветрова“, одјекивала „у Доњем граду, код Брда за размишљање“. Бајага је остао доследан стилу „баш финог младића“, поздравивши присутне са „Драги наши, много је лепо свирати код куће“.
Вођа групе која постоји већ 29 година рођен је 19. фебруара 1960. као једино дете пилота Живојина и економисткиње Јованке. Задесило се да на свет дође у Бјеловару, где су му родитељи били у посети мајчиној родбини. Одрастао је у Земуну, који је, како је једном изјавио, у то време био „миран крај“. За музику се заинтересовао пошто је од родитеља за одличан успех у школи добио сингл Тома Џонса и гитару, а као преломни тренутак наводи концерт бенда Deep Purple, којем је присуствовао 16. марта 1975.

Широм света расуто је више од 10 милиона људи пореклом из земаља западног Балкана, а сваки трећи који живи у дијаспори је из Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске или Албаније, показало је истраживање новинара агенције Анадолија.
На територији западног Балкана тренутно живи око 25 милиона становника, што значи да се у дијапори налази више од 30 одсто особа у односу на број укупне популације земаља региона.
Србија има изузетно бројну дијаспору широм света. Према последњим истраживањима 3,5 милиона Срба живи ван граница своје земље, што у односу на укупан број становника Србије (око 7,5 милиона) указује да је та земља међу светским рекордерима по бројности дијаспоре.
Хрватска у дијаспори има око два милиона људи, од чега је највећи број њих насељен у земљама западне Европе, САД-у и у Аустралији. Ако се има у виду да у Хрватској живи 4,3 милиона становника, закључак је да више од 30 посто људи из ове земље, која ускоро постаје чланица Европске уније, живи у иностранству.
Најновија међународна истраживања показују да широм света живи око 1,5 милион Албанаца, што Албанију такође сврстава међу државе са највећом дијаспором ако се има у виду да у тој земљи данас живи око 2,8 милиона становника.

Скоро свако јутро већ неколико месеци будим се после кошмарног сна, сањам да смо коначно добили датум за отпочињање преговора о уласку у ЕУ. И увек ми у том сну некакав чиновник из Брисела надмено поручује: „Ви у Србији имајте снове, ми у Бриселу имамо времена.“ Ја му одговарам да је погрешно уверење како су се само они у Бриселу претплатили на време, кажем му да је наше стрпљење на озбиљној проби и да за предстојећи Видовдан на смеју да нас преваре.
Онда ме он пита шта је то Видовдан, а ја му кажем да је то српска историја, уствари, да су то поуке из историје. Чиновник се цинично смеје и пита ме, када већ производимо толико много историје, и више него што можемо да је потрошимо, да ли се сећам шта је не тако давно садашња власт замерала садашњој опозицији у погледу Косова и ко је шта у тој нетранспарентној игри моћи прокоцкао? Одговарам, наравно у сну, да супротности ове врсте спадају у демократски јавни живот, посебно српски, да се код нас улоге брзо мењају, али и да то није само наш изум. Кажем му да су захтеви који се постављају према српској политици и код куће порасли, да је толеранција према губицима и губитницима код нас све мања, подложност према пропаганди све већа и да они, у Бриселу, морају сада на сто изнети некакво готово решење, јер код нас у Србији сада влада аисторичан начин мишљења, који збивања око фамозног датума више неће и не може да релативизује. Онда се пробудим...

Не, то није „клање вола за кило меса”, није ни „продаја вере за вечеру”. Ово је још много горе од тога
Вероватно знате онај виц када времешна сексуална радница излази из банке у којој су утврдили да је новчаница од сто евра добијена од последње муштерије фалсификована и обраћа се колегиници речима – „Драга, па ми смо силоване?!”
Не знам зашто, али управо тај виц ми је био прва асоцијација на љутиту изјаву премијера Дачића да ће „Србија бити преварена” ако, после свега што је урадила, 28. јуна не добије безусловни датум за почетак преговора са ЕУ него тек неко „охрабрење”, „зелено светло” и сличне утешне и необавезујуће трице.
Заиста, да није тужно, било би забавно гледати како се челници актуелне власти, као поглавице каквог урођеничког племена који се пред сународницима шепури са огледалцима и ђинђувама које је добио као „поштену” накнаду за предато злато и земљу предака, већ месецима пред домаћом јавношћу хвалe због признања које добијају од европских дипломата и званичника нижег или вишег ранга. И како се сада чуде и дуре („Па, шта још више треба да урадимо”) због тога што, како тренутно стоје ствари, сви њихови ЕУ трудови и њихово фактичко препуштање севера КиМ ни овога пута неће бити адекватно награђени у Бриселу и Берлину.

Сва­љивање од­го­вор­ности за Пр­ви свет­ски рат на Србију све че­шће се по­ве­зу­је са овдашњим ра­то­ви­ма у по­след­њој де­це­ни­ји 20. ве­ка
Под лупом онога што се прилично невино назива постмодернистичким наративом у историјској науци, мада је заиста реч о ревизионистичкој историографији као „слушкињи моћи”, у предвечерје обележавања стогодишњице Првог светског рата 1914, повод и узроци тог катаклизмичког сукоба који је изменио свет, све чешће се обрћу као прљава чарапа.
Како ствари стоје, ова игра радикалног преобликовања прошлости, упакованог у неку врсту веселости која се цинично брани „политичком коректношћу”, добиће и велико убрзање у наредних годину дана. Тако је најављено да ће 28. јуна 2014., заједничким снагама Аустрије, Немачке и Француске, у Сарајеву, музичким спектаклом и другим манифестацијама, бити обележена 100-годишњица почетка Првог светског рата, на разним странама се за те дане најављују научни скупови, оглашене су и туристичке туре које ће повести знатижељне на Балкан, у Сарајево, у коме је „почео Велики рат”.
Први светски рат је, дабоме, почео месец дана касније, објавом рата Аустро-Угарске монархије Србији 28. јула, да би сутрадан биобомбардован Београд са Дунава.

Политички аналитичар Жарко Пуховски сматра да би деца у Хрватској требало да у школама много више уче о деловању усташких формација, али на основу чињеница.
Поводом буке која се дигла око најновијег броја хрватског месечника "Војна повијест" на чијој је страници усташки злочинац и командант црне легије Јуре Францетић и у коме се велик простор даје тексту о усташким формацијама и њиховим борбеним дејствима, Пуховски је рекао Танјугу да не би био проблем ако би се у тексту о усташама наводиле чињенице.
“Али, ако се ради о пропаганди, и о Францетићу се пише као о као шармантном успешном победнику, то је неприхватљиво, па би Министарство науке и образовања требало реаговати, предузети радикалне мере и избацити тај месечник са пописа додатне литературе за школе'', истакао је Пуховски.
Министарство науке и образовања јуче је подсетило да је препоруку за коришћење часописа у школама издало бивше министарство у септембру 2011. године кад је министар био Радован Фукс и кад је на власти био ХДЗ.
"Препорука је тада издата на основу позитивног мишљења Агенције за одгој и образовање која је имала увид у тада достављени број часописа који је био најављен као едукативно-историјски и научни часопис", истичу у министарству.

СКРИВЕНА СТРАНА РАТА
У театру "Канадског музеја цивилизације" у Гатиноу (у квебечком региону канадске престонице) 28. маја је одржана премијера документарног филма "Повратак кући: Жртве рата" ("Homecoming: The Casualties of War"), аутора Скота Тејлора (Scott Taylor) из Отаве, еминентног ратног извештача-ветерана и издавача војног листа "Еспри д кор" ("Esprit de Corps"), чији објективни погледи и одмерени стручни ставови често одударају од онога што се јавности презентује у званичним медијима. Он је драгоцени глас савести и бескомпромисни борац за истину, који је својим извештавањем о рату у бившој Југославији стекао огромно уважавање међу српском дијаспором у Канади, посебно са својом књигом "Инат" о НАТО бомбардовању СР Југославије, 1999. године.
Пројекцији новог Тејлоровог документарног остварења присуствовале су званице из дипломатског кора у Отави, међу којима су били и Ђорђе Чиклован, отправник послова Амбасаде Србије, Биљана Гутић-Бјелица, амбасадорка Босне и Херцеговине, Џејмс Бисет, последњи канадски амбасадор у бившој Југославији, те бројне личности из политичког и јавног живота, представници канадских оружаних снага, као и рањени војници- ветерани рата у Авганистану, који су протагонисти овог филма.
"Повратак кући: Жртве рата" је потресно сведочанство о дуготрајним болним последицама које је канадско војно ангажовање у Авганистану (од 2002. до 2012.) оставило на војнике-ветеране и на њихове породице, неутешне мајке, родбину и пријатеље.

У неколико анкета Канада је добила углавном позитивне оцене у различитим анкетама и истраживањима, али је по једној сврстана готово на само зачеље.
Вероватно је једно од најважнијих било оцењивање квалитета живота у богатим индустријски развијеним земљама, које је спровела Организација за економску сарадњу и развој, где се Канада нашла међу водећима по свим индикаторима.
Треба рећи да ова организација не даје редослед укупног рангирања, али би се по свему Канада могла наћи отприлике на трећем месту, од укупно 36 земаља, колико их је оцењивано. Водило се рачуна о најразличитијим индикаторима, од оних везаних за посао и доходак, безбедност, па до перцепције онога што је дефинисано као задовољство животом и по највећем броју њих Канада је у самом врху. По овом последњем поменутом критеријуму, на пример, преко три четвртине Канађана се изјаснило да је задовољно, свега четири одсто мање од најзадовољнијих Швајцараца.
Једини индикатори који нису превише повољни за Канаду су висок ниво диспаритета у примањима и недовољна сигурност на радним местима, због великог броја људи који раде по шестомесечном или краћем уговору.
По овом упоредном истраживању, Канада је боље прошла него по процени Уједињених нација и њиховог развојног индекса.

Због пушења дувана сваке године у Србији умре више од 16.000 људи, дневно се код нас попуши око 68 милиона цигарета, а од њих остане око шест тона опушака који загађују околину
Око 90 одсто пацијената који су умрли од рака плућа били су пушачи, као и 25 одсто преминулих од срчаних болести. Светска истраживања показују да пушач који остави цигарете у тридесетим годинама, готово 100 посто смањује ризик од настанка обољења које изазива дуван, док особа која каже заувек „збогом” дувану у педесетим годинама, тај ризик смањује за 50 одсто. Степен оштећења организма од дувана зависи од три фактора: са колико година је пушач почео да пуши, колики му је пушачки стаж и колико цигарета попуши сваког дана.
Поводом Светског дана без дуванског дима, који се обележава 31. маја, стручњаци су јуче упозорили да због пушења сваке године у Србији умре више од 16.000 људи, да се дневно код нас попуши око 68 милиона цигарета и да од њих остане око шест тона опушака који загађују околину. Незванични подаци показују да је на овим просторима готово два милиона грађана зависно од конзумирања цигарета. Поражавајућа статистика говори да већина људи почиње да конзумира цигарете пре 18. године, а да трећина то уради чак пре навршене десете године.

Оглашавање звона на свим храмовима Српске православне цркве у отаџбини и расејању означило је јуче да су земни остаци краља Петра Другога, две краљице Александре и Марије, као и краљевића Андреја положени у крипту Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, чиме је испуњена жеља краља Петра Првог да сви Карађорђевићи почивају у на једном месту - у његовој задужбини.
Вишеструкој краљевској сахрани, коју су принц Александар, државни и црквени врх једногласно оценили као „историјски догађај за Србију“ и „корак ка националном помирењу“, поред више хиљада грађана присуствовали су чланови Краљевског дома Карађорђевић, представници више краљевских кућа, Владе Србије, Римокатоличке цркве, Исламске заједнице Србије и дипломатског кора.
Окупљени грађани извиждали су председника и премијера Србије Томислава Николића и Ивицу Дачића. Николић је прошао нешто боље од Дачића. Пошто је изрекао опомену: „Смирите се, пред црквом смо“, његов говор пропраћен је аплаузима ВИП званица, док је народ и даље звиждао и узвикивао: „Хоћемо краља“.