Дешавања

Председник Владе Ивица Дачић уручио је пасоше Србије талентованим спортистима из Републике Српске, који ће на основу Споразума о специјалним и паралелним везама и могућности двојног држављанства стећи право да на спортским такмичењима наступају за Србију. Ово је још једна потврда специјалних веза и односа Србије и Републике Српске и у складу је са спровођењем споразума о двојном држављанству, истакли су председници влада Србије и Републике Српске Ивица Дачић и Жељка Цвијановић на заједничкој конференцији за новинаре после уручења пасоша.
Пасоше је добило осморо спортиста: кик боксер Денис Марјановић, кајакаш Дарко Савић, атлетичарка Биљана Цвијановић, Марија Китић (стрељаштво), стонотенисерка Миљана Антонић, теквондисткиња Маја Стојковић, џудисткиња Александра Самарџић и боксер Сандро Полетан. Пасоши ће накнадно бити уручени скијашици Жани Новаковић и рукометашу Велибору Мањићу који нису могли доћи због обавеза на такмичењима.
Дачић је том приликом изјавио да је ствар личног опредељења спортиста за коју ће репрезентацију наступати, али да суштина није у томе. Желимо да Србија и Република Српска имају што ближу сарадњу и то ће се наставити и после реконструкције Владе, рекао је премијер, најавивши да ће се следећа заједничка седница две владе одржати најесен у Србији.

Србија је добила новог спортског хероја. Са, за нашу атлетику рекордних, 48 секунди и пет стотинки Емир Бекрић је освојио бронзану медаљу у трци на 400 метара са препонама на Светском првенству у Русији, али и срца земљака, који до чудесне московске ноћи нису знали и(ли) довољно марили за двадесетдвогодишњег Београђанина челичне воље, разоружавајућег осмеха, заразног оптимизма и атипичне спортске пожртвованости.
Није Емирко Свемирко, како му његови најближи пријатељи одувек тепају, а аферама и разноразним полусветом опседнути медији сада нападно ласкају, само тих пола и кусур минута крчио пут у историју домаће и континенталне "краљице спортова". То је почео пре тачно 13 година, када је као једини Европљанин и белац у узбудљивој трци на стадиону Лужњики са старијом сестром Сеном ушао у свет овог базичног спорта. И запао за око својој атлетској мајци Мири Стојановић, која је у талентованом одбојкашу и џудисти, тркачу на дуге стазе, скакачу у даљ и вис "намирисала" препонаша о којем бруји атлетска планета. Као и њен штићеник, тиха, скромна, необично обична и атлетици слепо одана тренерска легенда АК Нови Београд дуго и истрајно је правила владара тартан стаза.

Канада је сигурно била другачија пре 50 година. Стогодишњица државе се приближавала, нова национална застава је била у пројекту, а новчаница од једног долара је и даље билау оптицају.
Да ли се време променило? Да ли нас сећање добро служи? Да ли су оне страшне приче о времену истина?
Климатске промене су врућа тема (намерна игра речи). Само изговарање речи "климатске промене" или "глобално загревање" су готово сигурни, да се искажу чврсти ставови, а можда чак и политичка дебата. Постоје многе прогнозе широм света о будућности климе на земљи, са радовима врхунских светских научника - климатолога који раде са несавршеним изворима података и са много претпоставки, али сви они често указује да се у нашој будућности очекује топлије време.
Међутим, овај чланак има фокус на нечему другом. Одговори на које се овде гледа само су у прошлост, и остају у нашем дворишту. Питање је: Да ли се у Канади клима већ променила?
Прецизније, да ли су канадски велики градови видели промену у својим временским трендовима од 1960? Хајде да сузите наше истраживање на само четири највећа града Канаде: Торонто, Монтреал, Ванкувер и Калгари...
Цео текст са више информација, упоредних графикона ОВДЕ
Rob Davis, Meteorologist

Богдан Букумирић, дечак који је преживео осам метака и линчовање разуларених Албанаца у центру Пећи. Неко је у мене крвнички пуцао док нисам као покошен пао
- Хладна је Бистрица, Богдане, боље ти сачекај још који дан...
Очи четрнаестогодишњака се растужише. Отац то примети, па му рече:
- Добро, иди, Богдане, али немој дуго да будеш у води!
- Био је то последњи трептај мог дечаштва и безбрижности. Сат даље од тих очевих речи, моје детињство је нестало. Када сам следећи пут из сна отворио очи, и даље сам имао 14 година, али онај дечак у мени је нестао. Заменио га је забринути, тужни, неснађени одрастао човек.
Богдан Букумирић је био једна од мета лудачких рафала албанских теорориста. Жртва истих оних рафала испаљених у децу која су се у свом родном Гораждевцу код Пећи купала на Бистрици. Меци су били кобни по његове другове Ивана Јововића и Панта Дакића. Богдан, иако осам пута погођен, чудом је преживео. Међутим, време није зацелило ране...
Споро са Богданових усана излазе речи. Он заусти, па одустане. Реч па уздахне. Ипак, миц по миц, полако смо се враћали на тај крвави 13. август 2003. године. У Гораждевац.

Један огорчени отац из Зворника дао је оглас да “продаје сина”, "маторог коња", који само спава, једе и скита.
"Продајем сина дебила или поклањам неком ко ће моћи да га издржава", пише отац у огласу и додаје: "Спава до подне, једе, шминка се пола сата, рикта фризуру, иде на кафу са старијим девојкама и теткицама, дође кући, истушира се, поново једе, оде у непознатом правцу са много старијим девојкама од себе, дође ујутру у пет офуцан ко ловачка куја, и опет једе и тако све у круг", пише у огласу.
Неименовани Зворничанин наводи да његов син неће ништа да ради, једино што зна јесте да тражи коју марку за допуну, кафу и цигаре.
"Није пуно напоран јер је ретко код куће…", написао је очајни отац и додао: "Ко би га одвео далеко од Зворника и моје куће ја бих доплатио само да га моје очи не виде".
За сина каже да се повремено одазива на име Дејан, или надимак Кригер, а љути се, каже, кад га зову Путко. Најинтересантније је што се овај оглас за бродају нашао у рубрици "коњи". Што би рекао наш народ: "Матор коњ, а ништа не ради".
Независне Новине

Хиљаду занатлија, трговаца и крчмара покушава да у Гучи окрене динар, а шатраџија и песник Милета Јелић каже: „Празно буре не пева”
Најмлађи трудбеник на 53. сабору трубача, Лазар Ивановић (11) из Јагодине, од понедељка марљиво извршава обавезе и још се није пожалио да му је тешко. Продаје опанке, вермене и јелеке и јуче смо га већ у осам сати ујутро затекли на ногама, пред тезгом, одевеног по правилима дућана.
– Већ је научио сам да израђује мале опанке-сувенире, од центиметар или два, а уме да тргује и продаје све, као и ми – вели његов отац Славиша, опанчар из Јагодине.
Ивановићи су петнаесту годину заредом приспели у Гучу, спремни и да се помуче како би стекли динар. Пут до зараде олакшан им је благодарећи мајсторским рукама власника и његове супруге Бебе, и одличном робом. Славиша приповеда да израђује опанке у свим бројевима, од 1 до чак 108. Овај последњи му је уједно и највећи којег је икад направио и украшен је везеном чарапом, а израдио је и донео још један за џинове, намењен непостојећој нози величине 106.

Према Извештају о свјетској срећи, насталом на основу истраживања Института са Универзитета у Колумбији, Срби спадају међу најнесрећније нације.
Србија се према том истраживању налази на далеком 149. месту, од укупно 156. Психотерапеут Зоран Миливојевић за каже да је тај осећај несреће заправо пресек менталног стања нације.
У истраживању о светској срећи иза Србије су по незадовољству, депресији и генералној несрећи једино Грузија, Либан, Сијера Леоне, Того, Палестина, Јерменија и Ирак. Све земље у нашем окружењу далеко су срећније, а Срби убедљиво најнесрећнија европска земља.
"Кад остваримо жеље, ми осећамо задовољство, а ако су то изузетно важне жеље, онда када их остваримо, осећамо срећу. Онда када не можемо да остваримо животне циљеве, осећамо се фрустрирано и несрећно. Срећа значи - добро сам и када погледам у будућност бићу добро. А Србе брине будућност зато што смо живели лоше, тренутно живимо лоше, па нам ни будућност не изгледа оптимистично. Због тога ово истраживање има релевантност и мислим да представља пресек менталног стања нације", објшањава Миливојевић.
Са друге стране, истраживање ""Happy Planet Index" дало је знатно другачије и оптимистичније резултате, па Србија од 151 земље заузима 79. место са индексом 41,1, што је нека златна средина.

У поверљивом извештају америчке амбасаде у Београду, послатом Савету за националну безбедност Сједињених Америчких Држава 14. августа 2009, а који је објавио Викиликс, главна тема била је - Гуча!
Аутор извештаја из Гуче била је Џенифер Браш, тада заменица амбасадора САД у Београду и отправница послова америчке амбасаде. Она је била гост Сабора и домаћин оркестру америчке морнарице стационираном у Напуљу под називом "Дипломате", који је свирао у Гучи те године. Ево шта је Брашова написала, а објавио Џулијан Асанж:
"Тактички смо напали антиамеричко расположење!"
"Амбасада је, у тактичком нападу на антиамеричко расположење, довела оркестар морнарице да свира на фестивалу трубачких оркестара у Гучи, у унутрашњости која нагиње националистима. То је било ризично. Било је више од пола милиона слављеника у Гучи. Ради се о фестивалу традиционалне српске музике, али у силеџијском, пивом подмазаном амбијенту. Оркестар је доживео добродошлицу од стране званичника, чак организатора и, најважније - народа.
Појављивање оркестра могло је да изазове повратну ватру, због антиамеричких погледа типичних међу учесницима догађаја. Гуча лежи у Шумадији, централном региону Србије, где још влада јак националистички осећај и многи људи повезују САД са НАТО бомбардовањем 1999.

Традиционални Сабор трубача у Гучи биће отворен сутра подизањем заставе и уз химну манифестације "Са Овчара и Каблара".
Домаћин највеће трубачке феште на Балкану биће књижевник Добрица Ерић.
Према речима организатора, Сабор трубача у Гучи је један од догађаја коју Србију чине јединственом на културолошкој и туристичкој мапи света, а "светковина трубе" Србију промовише у најбољем светлу, као земљу оптимизма, весеља и искреног гостопримства.
Председник општине Лучани, Младомир Сретеновић каже да гости пристижу са свих страна и Сабор може да почне.
"Припреме су обављене, а завршене су и пратеће активности око санитарног обезбеђења", навео је он у изјави Танјугу. За сабораше, али и учеснике у програму, њих 1.400, обезбеђен је смештај, истиче председник.
Сретеновић је изразио очекивање да ће се посетиоци лепо провести, нагласивши да је најважније да буду безбедни о чему ће се бринути припадници МУП-а Србије.
За долазак неколико стотина хиљада љубитеља звука трубе, такође су спремна и јавно-комунална предузећа задужена за воду, изношење смећа и чишћење, додаје он.

омладинску репрезентацију
Стандардни чланови А репрезентације изјавили су, после великог успеха омладинске фудбалске репрезентације Србије и освајања титуле на управо завршеном првенству Европе у Литванији, да се надају позиву селектора Друловића за неку од наредних утакмица омладинаца.
Већина чланова најбоље селекције наше земље истиче да би позив за омладинску репрезентацију за њих био велика част и мотив да наставе са добрим партијама у својим клубовима и А селекцији.
Марко Шћеповић, један од најстандарднијих играча А тима, изјавио је да би играње за омладинску репрезентацију за њега представљало остварење снова јер би коначно могао да заигра на неком великом такмичењу.
- Од када сам погледао финале омладинаца маштам о позиву селектора Друловића јер нема веће части за сваког играча од играња у дресу првака Европе. Даћу све од себе да играма у Партизану и А селекцији заслужим своје место на списку омладинске репрезентације и да коначно уверим све критичаре да имам квалитет за омладинце – рекао је Шећеповић.