Јуче и данас

Компанија ИБМ представила је у Сан Франциску вештачку интелигенцију која је у стању да води смислену дебату са људима који су искусни дебатери.

Амерички пословни магазин „Форчун” наводи да је, од појављивања првих персоналних рачунара, било људи који су викали на њих, а да сада „Пројекат Дебатер” - развијан шест година - даје машинама прилику да узврате људима.

Сам компјутер је у облику црног обелиска или монолита, налик оном из филма „Одисеја у свемиру 2001.„

ИБМ је навео да је већ годинама организовао овакве дебате између људи и машине, али само унутар компаније, док је сада први пут представио такву дебату у јавности.

„Дебатер” је осмишљен са намером да прими и обради једно питање и да затим скенира милијарде реченица из докумената од Википедије до чланака из часописа и вести како би сачинио сопствене аргументе, противаргументе и закључке, које изговара мирним тоном. 
Иначе, теме јавне представљене дебате између машине и човека биле су субвенционисање истраживања космоса и повећање примене телемедицине, а ниједан од „Дебатерових” аргумента није био унапред припремљен, напомиње ИБМ.

Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић (Беч, 30. јун/12. јул 1828. - Беч, 12. јун 1894. је била сликарка и књижевница, ћерка Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус.

Мина, ћерка Вука Караџића волела је познатог песника Бранка Радичевића. Нажалост, његова смрт прекинула је ту љубав. Међутим, мање је познато да је Мина у исто време гајила симпатије и према још једном познатом Србину.

Бранко Радичевић, Мину је упознао 1843. у Бечу, у кући Караџића. Имала је 15 година када се Бранко, одан Вуку, појавио у њиховом дому. 

Конкуренција двојици српских писаца био је руски доктор Флор Огњев, од кога је Вук Караџић тражио да Мина има "засебну кућу и осигурану будућност". 

"Бранко је на Мину учинио добар утисак, читао јој своје песме, рецитовао јој Бајрона и Шилера. Она њему на клавиру свирала Шопена. Створило се једно дубоко пријатељство, различито од тада младалачких флертова студентске омладине са игранкама и журовима или по бечким кафеима уз звуке валцера", писао је Момчило Вуковић Бирчанин, секретара краља Петра Другог Карађорђевића, у књизи "Несретна љубав Бранка и Мине". 

Између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји

Међутим, византијски поредак успостављен 1018. године ускоро ће бити уздрман, и то најпре у Србији. Према Јовану Скилици, већ после смрти цара Романа III Аргира 1034. године, Србија се одметнула од царске власти, али је 1036. била присиљена да се поново потчини. На челу тог српског одметања налазио се Стефан Војислав, српски кнез који је највероватније потицао из травунске кнежевске породице. После угушења устанка, он је допао заробљеништва у Цариграду, у Србији је обновљена непосредна царска власт, а за стратега Србије постављен је Теофил Еротик. Међутим, 1039. године Стефан Војислав је побегао из Цариграда, дошао у Србију, протерао Теофила Еротика и завладао земљом.

Одмах затим је проширио своју власт и на приморске крајеве, пре свега Дукљу и илирске обале, што се односи на подручје градова Бара, Улциња и Скадра, који су дотада припадали Драчкој теми, где је запленио злато са царских бродова. Царска администрација Михаила IV Пафлагонца (1034–1041) одговорила је слањем казнене експедиције против њега под вођством Георгија Провате 1040. године, али је била поражена. 

Поводом 150 година од рођења Михаила Петровића Аласа, родоначелника српске математике, научника, једног од осам првих професора Београдског универзитета, аласа, музичара, путника и путописца, филозофа, проналазача, војног криптографа…у Галерији САНУ отворена је изложба о животу и делу овог „Генија са Савске падине“, како га је називала предратна штампа. Ова поставка, као ретко која изложба у овој кући, ухватила је дух, време и личност академика коме је посвећена, што сведочи већ први корак у галеријском простору са ког пуца поглед на ушће Саве у Дунав, снимљен почетком 20. века, уз разапете мреже, барку-чуварку речног улова, рибе и фотографије из музичког живота овог научника који је волео пецање колико и диференцијалне једначине, са све пописом репертоара који је свирао са пријатељима у саставу 'Суз'.

Изложбом су обухваћени његови лични предмети - од одеће, ципела, луле, прибора за бријање, кравата, пластрона и оковратника, који говоре о мушким модним трендовима Петровићевог доба, до делова намештаја, пасоша, камере, рукописа, докумената, хотелских рачуна, дрвених лењира, путног кофера и виолине на којој је славни научник свирао. Ту су и званична документа, укази, преписке, фотографије, издања његових књига… Реч је о експонатима из Архива Математичког института САНУ, Архива Србије, Фондације „Михаило Петровић Алас“, београдске основне школе која носи његово име, Удружења „Адлигат“, Музеја науке и технике, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, као и материјалима из Југословенске кинотеке, Удружења Хералдички клуб, приватних збирки…

Патријарх српски Иринеј апеловао је на Генералну скупштину Конференције европских цркава да дигне глас у заштити невиног српског народа на Косову и Метохији, који је прогнан и према којем се врши неправда на коју свет гледа отвореним очима.

"Молим ово узвишено тело да бар једном реченицом дигне свој глас и заштити невини српски народ који је прогнан и да захтева да се тај народ врати у своје домове, на своје просторе и да буде тамо где је више од хиљаду година", рекао је патријарх Иринеј у Новом Саду, на овом скупу, који ће трајати до 6. јуна.

Патријарх српски је замолио европске цркве да дигну свој глас против неправде и против тога што се једном народу, српском, одузима 17 процената његове територије само зато да би се удовољило једном народу са којим су Срби дуго живели.

"Ми ни данас немамо ништа против да живимо заједно, али они не желе и уништавају све оно што је наше, почев од наших светиња па до гробаља, све са циљем и жељом да се униште сви трагови и корени историје једнога народа и једне културе. То је неправда коју данас свет гледа отвореним очима", истакао је патријарх српски. Указао је да је то страшна неправда овог времена у којој учествују моћници света, нажалост, дојучерашњи српски пријатељи. "Ово је апел и ово је молба да се и тај глас чује са овога узвишенога скупа", рекао је српски патријарх.

Дан када је пре 150. година убијен кнез Михаило Обреновић, а пре 115 година и последњи владарски пар ове династије краљ Александар и краљица Драга обележен је на местима где су се одиграли ови атентати – у Кошутњаку и код Старог двора.   

Први човек династије Милош Обреновић успео је да се политички наметне да би Србији донео коначну слободу. Његов најмлађи син Михаило био је велики реформатор. Неоспорно је да је Србију културно и економски поставио на ноге и да је она почела да се уздиже. После пада османске империје, Србија је захваљујући Обреновићима почела да просперира.

Кнез Михаило Обреновић настрадао је 10. јуна (29. маја по старом календару) 1868. од три хица која су испалили браћа Коста и Павле Радовановић који су се, према званичној верзији, светили због тога што је држава осудила на робију њиховог брата Љубомира. Погинула је и кнежева сестра од стрица Анка Константиновић, а рањен је и Обреновићев ађутант Светозар Гарашанин, син државника Илије Гарашанина. Завереници су убрзо ухапшени и одмах стрељани, а са браћом Радовановић били су оптужени и чланови породице Ненадовић која је била у родбинским везама са атентаторима, али и са Карађорђевићима.

С обзиром на то да кнез Михаило није имао директних потомака, континуитет династије Обреновић је после његове смрти доведен у питање, али је ова владарска кућа задржала престо највише захваљујући генералу Миливоју Петровићу Блазнавцу. 

СПЦ слави празник који прославља Свету Тројицу, у спомен на силазак Духа Светога на апостоле. Пошто се овај велики догађај одиграо педесети дан после Васкрсења Христовог, и празник се увек слави педесетог дана после празника Васкрса, па стога увек пада у недељу.

Читава служба Педесетнице, за коју је карактеристично то да је врло свечана и узвишена, представља разраду свакодневне литургијске песме у част Свете Тројице: „Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога; нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла“. У службама овога дана много пута се пева и молитва Духу Светоме: „Царју Небесниј“.

На велики празник Света Тројица народ традиционално посећује истоимене манастире и тражи опроштај грехова или лек за болести.

Добро је, тврде упућени, из тих манастира понети освештану водицу јер у наредних годину дана обезбеђује хармонију у дому. Овај празник назива се и Духови, пошто представља силазак Светог духа на апостоле.

Два дана раније, пре Духова, на гробљу се одржавају такозване отворене задушнице. Верује се да се у том периоду “отварају” гробови и да се може разговарати са мртвима. Обичај је и да се на самој хумци послужује храна (панаија) за душу умрло.

Служењем парастоса и полагањем венаца, у Брадини је оележено 26 година од злочина над Србима, који су починиле муслиманске и хрватске снаге из Коњица. У логорима је убијено 70 мештана, а за ове злочине правосуђе БиХ до сада никога није осудило.

У Брадини се 25. мај 1992. године дубоко урезао у сећање старице Недељке Жуже. Тога дана убијен јој је син, други одведен у логор, да би затим од непријатељске гранате у Хаџићима погинуо њен малолетни унук.

- Свог сина сам сахранила овде код ове јелике. Млађи син је био у затвору, а после рата смо одселили у Братунац. Тамо је почео да ради, али је умро од последица пребијања у затвору. Остала сам сама - кроз плач говори Недељка Жужа.

У мају '92. у Брадини је убијено 48 српских цивила, имовина опљачкана, црква запаљена, десетине Срба одведено у логоре Мусала и Челебић, где су 22 мештанина Брадине подлегла торутурама.

- Сећам се свега, а највише туче. На нас 45 затвореника по два хлеба, танко изрезана, један комад ујутру, а други увече. Онда некад прескоче увече, па ујутру опет прескоче - прича Рајко Мркајић, бивши логораш из Челебића.

Здравко Жужа успео је да испред муслиманских и хрватских снага кроз шуму побегне ка Калиновику. Његови рођаци Слободан и Велимир Живак нису. Стрељани су у порти цркве у Брадини. За злочин су оптужени Зденко Грбавац и Жељко Шимуновић.

Његова светост патријарх српски Иринеј рекао је да је нада свих словенских народа упућена према Руској цркви и народу и нагласио да се Срби надају да ће све своје проблеме решавати уз помоћ Русије.

"Нас много радује што је Русија стала на своје ноге", рекао је српски патријарх на почетку посете Москви. Он је додао да су се Срби и Руси блиски словенски народи и да та близина није од јуче, саопштено је из Српске православне цркве /СПЦ/. Патријарх српски је рекао да је блискост српског и руског народа вековна и да је Црква у томе имала одлучујућу улогу.

Патријарх Иринеј се у наставку посете Московској патријаршији поводом примања награде Међународног фонда јединства православних народа, у Покровском манастиру поклонио моштима Свете Матроне Московске. Том приликом, Његова светост је заблагодарио високопреподобној настојатељници мати Теофанији и сестринству на срдачном дочеку и гостопримству.

Патријарх Иринеј је јуче допутовао у Москву, заједно са епископом бачким Иринејом и епископом мохачким Исихијем, а на московскм аеродрому "Шереметјево" дочекали су га председник Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион, епископ домодедовски Јован, заменик председника Одељења спољних црквених веза протојереј Николај Балашов, као и свештенство Москве.

У оквиру меморијалног купа „Потпуковних Горан Остојић”, вечерас је неколико стотина моториста Србије, положило венце и одало пошту високом официру Војске Југославије, који је погинуо 28. јула 1998. године у рејону Карауле „Кошаре” на граници Србије и Албаније.

Церемонија полагања венца и минута ћутања, одржани су испред бисте Остојића, рад Оље Ивањицки, у холу Основне школе у Јагодини која носи његово име. Церемонији су присустовали отац и син и друга родбина Остојића.

Пре полагања венца, мотористи су организовали дефиле градом.

Потпуковник Горан Остојић је рођен 1962. године у Бачком Добром Пољу код Врбаса. Као петогодишњи дечак са родитељима се преселио у Јагодину. После завршене Гимназије и Војне академије, као одличан питомац, добија елитни распоред у 63. падобранску бригаду Ниш. 

Танјуг