Јуче и данас

На данашњи дан 1918. године у аустроугарском затвору је од последица туберкулозе преминуо Гаврило Принцип, члан Младе Босне који је извршио атентат на Франца Фердинанда. Грађани Србије се са поносом сећају имена Гаврила Принципа, а држава са посебним пијететом обележава дан сећања на његов лик и дело, рекао је министар Зоран Ђорђевић.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, изасланик председника Србије Александра Вучића, положио је венац на споменик Гаврилу Принципу, поводом обележавања 100. годишњице од његове смрти.

Ђорђевић је рекао да је на данашњи дан 1918. године у аустроугарском затвору умро Гаврило Принцип, српски патриота и југословенски идеалиста који је извршио атентат на Франца Фердинанда, те да се Гаврила Принципа сећамо као првог трагичног јунака чији је живот уграђен у принципе на којима почива данашња демократска, цивилна и цивилизована Европа.

Навео је да се грађани Србије са поносом сећају имена Гаврила Принципа, а држава са посебним пијететом обележава дан сећања на његов лик и дело.

На данашњи дан 1910. године рођен је велики српски и југословенски књижевник Мехмед Меша Селимовић, писац "Дервиша и смрти" - једног од највећих романа домаће и светске књижевности. Рођен је у Тузли, био је партизан, а касније истакнути писац. Увршћен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда, "Горанова награда", "Његошева награда", Двадесетседмојулска награда СР БиХ, као и Награда АВНОЈ-а.

Његово животно дело је стилски беспрекоран роман "Дервиш и смрт", у који је уткао трагедију рођеног брата који је страдао после рата због баналног повода, мада је био првоборац.

Ту су и позната дела: "Тврђава", "Круг", "Сећања", "Туђа земља", као и "За и против Вука".

Селимовић се за живота изјаснио као српски писац и познато је његово тестаментарно писмо упућено Српској академији наука и уметности из 1976. године, у коме се наводи:

"Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика.

Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом.

Полагањем венаца код Таковског грма и одавањем почасти, обележена je 203. годишњица подизања Другог српског устанка. Венце су у Спомен-комплексу "Други српски устанак" у Такову код Горњег Милановца положили представници Владе Србије, Моравичког округа, општине Горњи Милановац и Војске Србије.

Председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић подестио је да је

на Цвети 23. априла 1815. године Милош Обреновић повео народ у нови устанак против Турака.

"После четири месеца успешног војевања, током којих је ослобођен скоро читав Београдски пашалук, завршена фаза националне борбе овог дела српског народа и приступило се преговорима", додао је Ковачевић. Данас се сећамо, истакао је, одајемо почаст вођи таковског устанка Милошу Обреновићу и његовим саборцима на храбрим борбама.

"Основна карактеристика овог периода јесте дуготрајно, стрпљиво и пре свега мудро преговарање, односно дипломатски напори да се створе темељи будуће државне, војне и верске самосталности", нагласио је Ковачевић. Према његовим речима, захваљујући владару који је у тако давна времена мудром дипломатијом створио обрисе државности, издејствовао културни и верски препород, створене су основе за потпуну самосталност Србије, потврђене на Берлинком конгресу 1878. године.

Ноћас у 2.06 се навршава 19 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 наших колега. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Комеморацију испред споменика "Зашто" у Ташмајданском парку, преносимо на Првом програму РТС-а.

Међународна организација за људска права "Хјуман рајтс воч" 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.

Бивши директор РТС-а Драгољуб Милановић 2002. осуђен је на 10 година затвора јер није поштовао наређење тадашње Савезне владе и људе и технику изместио из објеката у Абердаревој и у Хиландарској улици.

У знак сећања на погинуле, у Ташмајданском парку, код зграде РТС-а и споменика "Зашто?", породице и пријатељи страдалих постављају питање зашто су они погинули. У нападу НАТО-а, у ноћи између 22. и 23. априла, погинули су: Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић(27), видео-миксер, Дарко Стоименовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма, и Слободан Јонтић (54), монтер.

PTC

Пре осам година обновљен Авалски торањ срушен у НАТО бомбардовању 1999. године.

Зграде се - као и људи - рађају, живе и умиру, али је њихов век много дужи - неке трају стотинама, па и хиљадама година. Грађевина на Авали је, ипак, нешто друго. Она је феникс. Одживела је свој век, била је срушена, а онда је добила нови живот.

Смештен у окружењу заштићеног природног добра најсеверније шумадијске планине, на коти 439 метара, Авалски торањ је годинама представљао јединствено грађевинско чудо архитеката Угљеше Богуновића, Слободана Јањића и конструктора, академика Милана Крстића.  

Овај радио-дифузни, телекомуникациони и туристички објекат, који је Асоцијација торњева у Паризу прогласила најлепшим торњем на свету, био је једина грађевина овог типа која је у пресеку имала равнострани троугао. Стручњаци су се годинама дивили вредности концепта и конструкције, лепоти композиције, осећању новог, смелог, јаког, а бројни посетиоци уживали су у погледу који се отварао са видиковца ка пространствима панонске равнице и таласастим побрђима Шумадије.

Први живот

У ову структуру, највишу на Балкану до 1999. године, грађену од 1961. до 1965, на тлу испод кога су сплетови подземних ходника и напуштена рударска окна стара 2.000 година, уграђено је више од 4.000 тона армираног бетона.

На данашњи дан, 17. априла 1814, рођен је Јосиф Панчић - лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије.

Панчићеви преци су, према предању, пореклом из Херцеговине. Основну школу је завршио у Госпићу а у шесторазредној гимназији у Ријеци, осим солидног знања из свих предмета, стекао је способност да се потпуно служи латинским и немачким језиком а сам је научио француски, енглески, италијански и мало шпанског.

Увек се налазио међу пет најбољих ђака, због чега му је стриц обезбедио средства и уписао га 1830. године у Вишу школу у Загребу (Regia Academia Scientiarum) у којој су постојали правни и филозофски смер и Панчић је изабрао да студира филозофију. Међутим, пошто су природне науке, за које је Панчић имао посебну склоност, биле слабо заступљене, школовање је наставио на Медицинском факултету у Пешти.

Панчић је пратио предавања тада познатог ботаничара Садлера. Студије је окончао докторском дисертацијом из ботанике под насловом „Таhiologia botanica"; посветио ју је стрицу Гргуру. За доктора медицине је промовисан 7. септембра 1843.

Служба

Прва Панчићева служба није била државна. Запослио се у Рускбергу (Банат) као домаћи учитељ и лекар, после чега се вратио у родни крај. 

У Спомен-подручју Доња Градина обележен је Дан сећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац. Доња Градина, у Републици Српској, највеће је стратиште у систему усташког логора Јасеновац.

РТРС преноси да су обележавању Дана сећања у име Републике Српске (РС) присуствовали председник Милорад Додик, премијерка Жељка Цвијановић и председник Народне скупштине Републике Српске (РС) Недељко Чубриловић.

Обележавању су у име институција Србије присуствовали председница Народне скупштине Маја Гојковић и министар одбране Александар Вулин.

Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да је концентрациони логор Јасеновац био државни пројекат Независне Државе Хрватске /НДХ/ за који никада нико није одговарао и који и данас нема своју званичну категоризацију као геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима.

"Ово је место које наводи човека да ћути, јер нема шта да каже, а сада знам да морамо да говоримо о овоме, да не би било заборављено и однесено у нека тамна места историје и да се на би поново поновио ужасан бол и јаук, који су могле да чују само крошње изнад нас и небо", рекао је Додик на комеморативном скупу у Доњој Градини.

Катарина Ивановић је рођена 15. априлa 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Угарској. Детињство је провела у Стоном Београду, у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета. 

Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти, у атељеу Јожефа Пешког. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи на бечкој Уметничкој академији, где жене у то доба нису имале приступ. 

Током студија путовала је у Минхен, Париз, Италију. У српско сликарство је унела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету а посебну целину чине аутопортрети. 

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где скоро две године студира историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806″. Године 1846. долази у Београд, где остаје свега годину дана. Извесно време живела је у Паризу и Загребу, путовала по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству. 

Пре 135 година, тачније 10. априла 1883. године, Влада САД је, у завршној акцији систематског затирања културног наслеђа америчких Индијанаца, забранила све језике индијанских племена, њихову религију, културу и обичаје.

Савремени Индијанци службено су хришћани, али се држе и домородачких веровања. Приватно, Индијанци говоре сопственим језицима, а уз њих и језике колонизатора - енглески, шпански, португалски, француски или холандски. Најраспрострањенији индијански језик је кечуански (језик старих Инка), којим данас говори око десет милиона људи. 

У САД су Индијанци познати под називом "Нејтив Американс", а у Канади су под именом "Фирст нејшенс" заједно побројани Индијанци и Ескими. У подацима о Гренланду мисли се на Ескиме. 

Непознато је колико је Индијанаца живело на америчком континенту у тренутку доласка Кристофера Колумба, али по неким проценама, било их је и до сто милиона. 

Чувени холивудски глумац Марлон Брандо је 1973. године бојкотовао свечану доделу "Оскара", на којој је требао да добије свој други "златни кип" за незаборавну улогу дон Вита Корлеонеа у "Куму". Уместо тога, Брандо је упозорио на стереотипно приказивање америчких Индијанаца у холивудским филмовима и на телевизији. 
На доделу је послао глумицу индијанског порекла из племена Апача Сачен Литлфидер, која је пред запрепашћеним холивудским естаблишментом одржала говор о катастрофалном положају својих сународника у најмоћнијој и, наводно, "најдемократскијој" земљи света - САД. 

Упамћен је као један од најскромнијих српских војсковођа, који је држави чак вратио половину пензије. Војвода Степа Степановић је говорио да је из народа потекао и уз народ остао.
Ове године обележава се сто година од Солунског фронта, чијим пробојем је командовао. Трагом Степиног порекла, екипа РТС-а је проверавала у каквом је стању његова родна кућа.

Желео је да буде поп, а постао војсковођа и то један од омиљених у српском народу. Учествовао је у свим ратовима сa краја 19. и почетка 20. века. Многи данас мисле да је војвода Степа Степановић био Чачанин, а у ствари његова родна кућа налази се на тек десетак километара од центра Београда.

Следеће године навршава се 90 година од смрти Степе Степановића. Славни српски војвода рођен је 1856. године и то у Кумодражу. Кућа је дуго била заборављена и напуштена, а тек 1974. године добија статус споменика. Прве озбиљније реконструкције извршене су тек 2013. године.

У дворишту нас дочекује Алекса Владичић. Већ пет година чува и одржава родну кућу војводе Степе. Иако пред пензијом свакодневно истражује војводин живот. 
„Степа је ту рођен, и основно образовање је стекао у Кумодражу. Била су три брата: Јаков, Степа и Марко. Такав је обичај у тадашњој Србији био да један од браће иде на војно школовање. Извлачењем штапића, Степа је био тај који је одређен да се посвети војном школовању“, објашњава кустос у родној кући Степе Степановића, Алекса Владичић.