После тог успеха Војислав је наставио да шири своју власт и да угрожава „суседне и Ромејима потчињене народе“, што је изазвало новог цара Константина IX Мономаха (1042–1055) да 1042. године пошаље против њега нову експедицију, овог пута предвођену драчким дуком (војни и цивилни управитељ једне провинције највишег ранга) Михаилом. Међутим, српски кнез је ову царску војску, која је бројала више десетина хиљада људи, до ногу потукао у кланцима Румије у близини Бара. Тако је између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји.

Стефана Војислава је средином XI века наследио син Михаило. Један од првих његових корака било је склапање уговора о пријатељству са царем Константином Мономахом око 1054/1055. године, приликом чега је српски владар био почаствован и високим достојанством протоспатара. Добри односи између њега и ромејских царева потрајали су по свој прилици све до почетка седамдесетих година XI века. Међутим, после великог пораза код Манцикерта 1071. године царство је нагло ослабило и почеле су да га потресају унутрашње размирице и побуне. Тако је септембра–октобра 1072. године избио велики устанак словенског становништва на подручју византијске Бугарске, предвођен скопским бољаром Ђорђем Војтехом.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију

Вође устанка су се за помоћ обратиле српском владару Михаилу, који им је послао свог сина Константина Бодина са три стотине ратника. Савезници су се окупили у Призрену, где су Константина Бодина прогласили за цара Бугарске, доделивши му име Петар, по бугарском цару Петру, Симеоновом сину. Царска војска послата да сузбије њихов покрет била је тешко потучена. После тог успеха, Бодин је са једним делом војске кренуо према Нишу, док је други део, под заповедништвом свог заменика Петрила, послао на југ, ка Охриду, Деволу и Костуру. Петрилов одред је био поражен, али је Бодин успео да заузме Ниш, а онда је на позив Ђорђа Војтеха кренуо ка Скопљу да се суочи са новом царском војском. Међутим, децембра 1072. године та војска је код места Таонион (Пауни на Косову?) пресрела и потукла Бодинову војску, а њега самог заробила. Ни нови одреди које му је послао отац нису успели да му помогну. Бодин је као заробљеник одведен у Цариград и заточен у манастиру Светог Сергија, а затим је одведен у далеку Антиохију у Сирији. Одатле га је избавио отац, подмитивши млетачке трговце, и вратио у земљу. Интересантан је податак да је том приликом Михаило Бодину поново поверио ранију власт, из чега се може закључити да му је можда већ и пре 1072. године био савладар.

У време кварења односа са Византијом Михаило је остварио везе са Римом, где је папа Гргур VII (1073–1085) већ ушао у дубоки сукоб око инвеституре са римско-немачким краљем Хенриком IV (1056–1106), у коме су обе стране настојале да обезбеде што више савезника. Тако је 1075. године папа преко свог легата Гебизона доделио краљевску круну Михаиловом суседу, хрватском владару Димитрију Звонимиру, а и Михаило се очигледно налазио на истом путу.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију. У Приморју, Травунија и Захумље су од средине X века припадали Дубровачкој архиепископији Римске цркве, док је Дукља у то време припадала Драчкој митрополији Цариградске патријаршије. Међутим, после раскола романски градови као Бар, Улцињ, Скадар, Дриваста по свој прилици су исказали тежњу да се у црквеном смислу одвоје од грчке Драчке митрополије и придруже римској Дубровачкој архиепископији. Тако у писму које је папа Гргур VII 9. јануара 1078. године упутио Михаилу налазимо барског епископа као једног од епископа потчињених дубровачком архиепископу, а српског владара као заштитника права Дубровачке архиепископије у њеном спору са Сплитском архиепископијом. Што је још значајније, у том писму се папа српском владару обраћа као Михаилу, краљу Словена (Michaeli Sclavorum regi).

То је било формално обраћање са пуном тежином, из чега се с правом закључује да је Михаило био први од српских владара који је понео краљевску круну и наслов, које је му је исти папа доделио највероватније у току 1076. или 1077. године. То је било уједно и међународно признање српске државе. Промену у рангу и титули српских владара убрзо је признала и сама Византија, која је за Михаиловог сина и наследника Константинa Бодинa у својој хијерархији страних владара уместо дотадашњег наслова архонт или архиг (поглавар, кнез) користила вишу титулу ексусијастис (прeдстaвљaлa је jeдну oд нajвиших титулa кoje je византијски цaрски двoр признaвao влaдaримa сусeдних нaрoдa, вишу и знaчajниjу oд титулe архонт, додељивана је владарима у рангу краља). Са краљевском круном Михаило је представљен и на ктиторском портрету у својој задужбини, цркви Св. Михаила у Стону.

Краљ Михаило је још увек био на власти, коју је по свој прилици делио са сином Бодином, и у првој половини 1081. године, када је византијски дука Драча, бежећи од воље новог цара Алексија I Комнина (1081–1118), код њих потражио спас. Међутим, већ октобра исте године налазимо Бодина као јединог српског владара. Тада су Нормани из јужне Италије напали Драч, а српски краљ је са својим одредима требало да пружи помоћ византијској одбрани. То сведочи о добрим односима које је нови цар првих месеци своје владавине успоставио са српским владарем, а највероватније му је том приликом доделио и високо достојанство протосеваста (једно од највиших после царског).

Ипак, када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу. Дезертерство испољено под Драчем трајно је покварило Бодинове односе са царем Алексијем Комнином. Након повратка Драча под византијску власт 1085. године тамошњи византијски заповедник Јован Дука водио је многе борбе против Бодина и његовог сарадника Вукана, да би на крају 1091/1092. чак успео и да самог Бодина зароби, победивши га у једној великој бици.

У време Бодиновог заробљеништва, које је трајало од 1091/1092. до 1093/1094. године, главну улогу међу Србима преузима поменути Вукан, Бодинов блиски сарадник и вероватно сродник, за кога византијски извори наводе да је тада „имао сву власт код Срба“. Он је наставио борбе против Византије на простору Косовог поља, између Липљана и Звечана током 1093. и 1094. године, поразио византијске заповеднике и чак продро дубоко на византијске поседе, пустошећи околину Скопља, запоседајући Полог и Врање. Стање је по Византију било толико озбиљно да је и сам цар био принуђен да се лично супротстави Вукану. Након сусрета са царем у лето 1094. године Вукан се обавезао да више неће нападати византијске територије, а као јемство је предао цару као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана и неколико жупана. Вуканова делатност је оставила велики траг, његови продори су указали на правац будуће српске експанзије и даља српска историја кројиће се управо на тим тековинама.

Исте године се на сцени поново јавља краљ Бодин, који се ослободио заробљеништва и заузео своје место у борби против Византије. Последњи значајни догађај из његове владавине одиграо се крајем 1096. године, када је у Скадру дочекао крсташку војску предвођену грофом Рајмундом Тулуским и епископом Адемаром од Пуја, након њиховог вишенедељног напорног проласка кроз беспућа источнојадранске обале, а на путу ка Светој земљи са циљем ослобођења Светог града Јерусалима од муслимана. Краљ је срдачно дочекао крсташе и чак се побратимио са њиховим вођом грофом Рајмундом и снабдео их намирницама како би наставили пут даље ка Драчу и Цариграду. То је уједно и последњи помен краља Бодина у изворима, не зна се тачно када је умро, али се претпоставља да је то било око 1100. године. Успон Вукана и његове породице оставио је у сенци Бодинове наследнике. Његов син Ђорђе је наследио власт у Дукљи, али по свој прилици не и краљевску круну и титулу, пошто се на свом печату помиње само као Ђорђе, син краља Бодина.

Предраг Коматина, Политика

На слици фреска Светог Ђорђа из Цркве Светог Михаила у Стону

Претходно: Доба византијске доминације у другој половини X и првој половини XI века