Велике љубави Вукове мезимице 

Годину касније у Минино срце уселио се Ђорђе Поповић који је у Беч дошао да студира права. Зближио се са Вуком и по његовом савету са права прешао на словенску филологију. Поповић је узео псеудоним који је користио до краја живота - Ђура Даничић. 

"По природи био је супротан од Бранка. Затворен у себе, наклоност према Мини скривао је у најинтимнијем кутку своје душе. Код Мине се појавила унутрашња дилема у осећањима и према Бранку и према Ђури. Осећала је да је драга и једном и другом, но своју пуну наклоност није могла пружити и једном и другом. Тако се у дому Вука развијаше једна унутрашња драма коју примећиваше и сам Вук. А то му је болно падало", наводи Бирчанин. 

У Минин споменар Радичевић је записао: "Певам дању, певам ноћу, певам селе што год хоћу…" 

"Бранко је Мину у звезде уздизао и звао је ‘селе моја’, Вук је кћер звао повиком ‘Мина, соколе мој’, док је скромни Ђура записао у споменар само неколико редака у духу народне песме", забележио је краљев секретар.

Момчило Вуковић записао је да је Вук желео да удоми Мину и да у браку не осећа сиромаштво. 

"За њега ни Бранко ни Ђура нису улазили као младожење у обзир, док је Мина сањарила о срећном породичном животу са дечицом. А Бранко је стварно имао материјалних брига, па и Ђура, иако је скромно зарађивао преводима и поучавањем студената којима језик није ишао од руке", цитати су из књиге "Несретна љубав Бранка и Мине". 

А онда се у Бечу појавио млади руски доктор медицине Флор Огњев. Зближио се са Вуком, али и с Мином. 

"Мина га је заволела иако је био грбав", пише у књизи.

Флор је запросио Мину, али одговор од њеног оца није добио, јер је Вук желео да се увери у Флора и његову породицу и да ћерки пружи времена за размишљање.

"Флор је отпутовао у Париз, где се запослио. Мина је писмом послала пристанак на веридбу. Флор јој је одговорио: 'Ти си ми све у животу, ти си хоризонт мојих мисли'. Бранко је волео Мину и желео јој сву срећу, а тиме се код њега јавило осећање да је његово присуство у самом дому сувишно. Код Ђуре исто тако долази до промена, постаје још повученији у себе, посвећује се студијама. За Мину је имао пар речи само када је неизбежно било у сусрету са њом. Вук је писао родитељима Флора и изнео какав живот жели за своју кћер: засебну кућу са послугом и осигурану будућност", даље је писао Вуковић Бирчанин.

Код Вука се јавила дилема да ли ћерку да пошаље у Русију или да остане и чека бољу прилику. 

Радичевић је 1847. отишао. Боравио је у Београду, Митровици, Руми, Загребу, Темишвару. Од Ђуре Даничића добио је поруку да је Мина раскинула веридбу.

Разлог су била писма из Русије коју јој је "грбави доктор" све ређе слао.

"Бранко је песничком душом схватио колика је дубока туга и различитост Мине у томе часу. Осећао је да јој је потребан и код њега настаје прелом. Враћа се у Беч, напушта права, уписује се на медицину и невероватним еланом отпочиње нове студије. Решен је да јој заувек посвети живот и поново отвори хоризонт", део је непознатог Бирчаниновог штива.

У јеку борбе да материјално збрине себе и своју љубав, Бранко је оболео од туберкулозе.

"Волео је Мину свим својим унутрашњим бићем и настаје дилема код њега да ли Мина животом са њим треба да поприми исту грудну болест", о последњим данима Бранка Радичевића писао је Вуковић. 

Судбина онога ко гледа како умиру сви које воли

Несрећни Бранко умро је 1853. Ђура је одустао од својих претензија иако је до краја живота гајио дубоко пријатељство и са Вуком и са Мином. 

Што се Вукове мезимице тиче, на крају се удала за сиромашног братанца кнегиње Љубице, болешљивог и умног професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића. Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака. Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. године остао без оца.

Четири године касније Мина је на вечни починак испратила и оца Вука. Син је отишао на школовање у Русију, а Мина је остала и више година се бринула о тешко болесној мајци Ани која умире 1876.

Исте године Јако је као добровољац у Србију и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је изненада умро 1878. 

Мину је туга пратила у стопу. Остала је једини живи потомак Вука Караџића.

Записала је да је њена највећа клетва то што је гледала како сви које воли умиру. 

Године 1882. напустио ју је и Ђура Даничић.

Она сама умрла је 1894. у Бечу од уремије. Са њом је угашена Вукова лоза.

Дневно.рс/Блиц.рс