Јуче и данас

На данашњи дан, пре сто година, 28. јула 1918. године, по одлуци председника Сједињених Америчких Држава Вудроа Вилсона, српска застава се вијорила над Белом кућом. Захваљујући блиском, личном пријатељству са Михајлом Пупином, Вилсон је разумео са чим се српски народ сусрео током тих тешких година и пожелео да ода почаст Србима и њиховој посвећености заједничкој борби за слободу и независност.

Сједињене Државе званично су прославиле 28. јул 1918. године као Дан Србије. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је рекао да је српски народ „жртвовао све за слободу и независност”. Американци из свих слојева друштва давали су подршку и исказивали саосећање према српском народу још од самог почетка Великог рата. Током 1914-1916. Сједињене Државе су обезбедиле огромну финансијску помоћ и хиљаде тона хуманитарне помоћи српском народу. Обезбедили су новац за храну, семе за сетву, пољопривредно оруђе, лек против тифуса, као и помоћ у транспорту и храни за избеглице. Американци српског порекла такође су се борили заједно са Србима, а амерички лекари и медицинске сестре долазили су да лече болесне и рањене.

Очигледно је да се наши заједнички напори нису ту завршили. Наше две нације стале су раме уз раме и у борби против фашизма у Другом светском рату, а Сједињене Државе обезбедиле су помоћ у храни и пружиле сваку другу помоћ Југославији када јој је Москва увела санкције.

Какав су траг иза себе оставиле жене владара из две српске династије 19. и 20. века, односно из времена после Другог српског устанка и ослобођења од Турака? Да ли им је судбина била наклоњена, или им је живот, уз све привилегије и повластице које су имале на двору, донео и патњу, тугу и разочарања?

Њихове личне приче нису део градива у нашим школским уџбеницима, али су део српске историје. О томе сведочи изложба под називом „Живот, моћ и судбина супруга српских владара”, коју су у Конаку кнегиње Љубице приредиле Ангелина Банковић, виши кустос Музеја града Београда, и Милена Андрејић, кустос сарадник, а трајаће до 19. августа.

Представљамо четири супруге из дома Обреновића, онако како су их виделе ауторке изложбе.

Љубица, наоружана и опасна

Кнегиња Љубица Обреновић (1785–1843), чије име данас носи конак у којем је смештена музејска поставка, била је родом из угледне породице Вукомановића а детињство је провела у околина Горњег Милановца. Јахала је коње и руковала оружјем. Складног лица, крупних очију и јасног, достојанственог гласа – разумљиво што се Милош Обреновић у њу загледао већ на првом сусрету, па је и записао у својој аутобиографији: „Чим видех Љубицу, очи ми осташе на њој”.

Љубав је кнежева, авај, била вероломна, а брак несретан. Многобројна Милошева неверства и ванбрачна деца навели су, на крају, љубоморну кнегињу да убије његову љубавницу Петрију. Атентат на Станку није успео, али унео је страх у кости Јеленки и другим кнежевим милосницама.

Неки ће данас на Дан светих апостола Петра и Павла заиграти у колу на некој од традиционалних приредби, други се омрсити после четворонедељног поста или се засладити сазрелим воћем

Данас Српска православна црква и верници славе Дан светих апостола Петра и Павла, празник познатији као Петровдан. У народу се за овај значајан црквени празник казује да је до подне Петровдан, а од подне Павловдан, писао је у „Календару српских народних обичаја” етнолог и књижевник Миле Недељковић. Истовремено он појашњава да Петар и Павле нису били браћа, како се верује. Апостол Петар је разапет на крсту (и то наглавачке, по сопственој жељи јер се сматрао недостојним да издахне у положају у којем је Христ разапет), док је апостол Павле посечен, по заповести цара Нерона, 67. године, истог дана када је убијен и Петар, навео је Недељковић.

Дан апостола Петра је у нашем народу строго светкован, па тог дана нико није радио у пољу, чак ни башту нико није заливао. У Војводини се до Петровдана нису смеле сећи јабуке ножем, нити се смело јабукама лоптати, или пак ударати једну о другу јабуку, јер се веровало, да ће ако се то чини, падати крупан град и уништити усеве.

После дугогодишњег пропадања, јуче је, у центру Крагујевца, у Карађорђевој улици, срушена кућа у којој је, у првој половини 60-их година 19. века живео Ђура Јакшић, најзначајнији песник српског романтизма и знаменити сликар.

Кућа Ђуре Јакшића која се дуже од две и деценије урушавала и временом постала ругло у најужем крагујевачком градском језгру, прекјуче је, према ранијој одлуци локалних власти, срушена. Портал „Глас Шумадије“ наводи да је дуго била ноћно стециште оних који прекомерно користе алкохол и наркотике. Због тога, али и опасности коју је представљала по пролазнике, пре нешто више од седам година је ограђена.

Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу својевремено је предлагао да се кућа Ђуре Јакшића прогласи за споменик културе, али је Републички завод ту иницијативу одбио уз образложење да тај објекат „нема потребну уметничку ни историјску вредност“.

На месту срушене куће Ђуре Јакшића требало би да буде изграђен нови објекат, по узору на шумадијске куће XIX века, у чијем би једном делу била сачувана успомена на живот и дело славног песника, у време док је службовао у Крагујевцу. У градском буџету је, наводно, за то је намењено око 15 милиона динара.

У Братунцу је данас прислуживањем свећа за покој душа настрадалих и полагањем цвећа уз централни спомен-крст на градском гробљу обележено 26 година од страдања 14 српских цивила у братуначком селу Загони.

Њих су на данашњи дан 1992. године убили припадници муслиманских оружаних снага из Сребренице.

Осим преживелих чланова породица убијених и неколико мештана Загона, који су одали почаст својим сродницима и комшијама, цвеће код спомен-крста положила је делегација Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца.

Породице су и данас подсетиле на тај стравични дан и почињени масакр у Загонима.

За тај злочин, као ни за многе почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао.

Преживели истичу да се не сме и неће заборавити страдање недужних мештана овог села. Они наводе да ће одавати почаст и сећати се својих најдражих и причати млађима о њиховом страдању, иако правосуђе БиХ не обраћа пажњу и не процесуира починиоце злочина над Србима. 
Предмет у вези са страдањем Срба у Загонима налази се већ 10 година у Тужилаштву БиХ и породице настрадалих оцењују да тужиоци свесно опструишу овај, као и још неколико предмета који се односе на злочине над Србима на подручју Братунца.

Милан Ракић, српски песник, дипломата и академик, (Београд, 30. септембар 1876 - Загреб, 30. јун 1938). Врло рано је стекао широко образовање, захваљујући угледу своје породице.

Живот и рад Милана Ракића

Димитрије Мита Ракић, његов отац, био је министар финансија, његова мајка Ана била ћерка академика Милана Ђ. Милићевића, сестра Љубица била је жена Милана Грола, док је Милан био ожењен Милицом – ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну и средњу школу је завршио у Београду, док је школовање наставио у Паризу, где је уписао права. Култура државе у коју је дошао због студија потпуно га је обузела, па је, као и Јован Дучић, потпао под утицај симболизма који је у то време преовладавао у култури Париза.

Убрзо по повратка у Београд, после студирања, оженио се и постао дипломата. Због службе дипломате, Милан Ракић је живео у Приштини, Скопљу, Солуну, Софији, Букурешту, Копанхагену, Риму, Лондону. С обзиром да је као студент живео у Паризу, а после тога због посла, који је обављао око 30 година, пропутовао Европу, имао је прилику да упозна различите кулуре, стекне широко музичко и књижевно образовање и стекне пуно знања.

Звали су га српски Ахил и Робин Худ са Хомоља. Одликован је руским орденом за храброст, а пре више од два века Хајдук Вељко Петровић борио се за слободу Србије. Протеклих дана откривено је јавности до сада непознато његово писмо. Историчари га сматрају ексклузивом.

Верује се да је ово потпис команданта неготинске крајине Хајдук Вељка и његов печат. Писмо је старо више од 200 година. У Музеј књиге и путовања стигло је захваљујући једном колекционару.

„Ово су историјске ексклузиве, јер та документа су малтене непостојећа и ретки су музеји и архиве које поседују такве примерке. Писмо се налазило у библиотеци Љубомира Ненадовића, а Љубомир Ненадовић је баш на полеђини написао и белешку да се ради о писму 'ајдук Вељка“, истиче Виктор Лазић из Музеја књиге и путовања.

Историчари истражују да ли је Хајдук Вељко уопште био писмен или је ово рукопис главног писара тог времена, Вука Караџића.

„Када знамо за чињеницу да су после пропасти Првог српског устанка 1813. године устаници своју архиву бурадима пребацивали преко Саве, како пише прота Матеја Ненадовић, свако писмо које је пронађено из овог периода је врло важно“, објашњава др Радомир Поповић из Историјског института.

Код Шаранове јаме на Велебиту служен је помен за више од 40.000 Срба и Јевреја који су убијени у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг за време Незавнисне Државе Хрватске. Ове жртве никада не сму бити заборављене, поручено је из Јадовна.

У Хрватску су на обележавање током протекле ноћи из Српске кренули аутобуси са потомцима и поштоваоцима јадовничких жртава, а пошто је један од аутобуса прешао гранични прелаз Изачић, у Личком Петровом селу ухапшен је Дане Лукајић из Бањалуке. Хрватске власти терете га за ратни злочин. Само неколико километара после границе, аутобус са ходочасницима из Бањалуке зауставила је полиција. Ушли су полицајци и легитимисали неколико људи, после чега су извели Дану Лукајића, сведочи Владимир Станић.

- Били су прилично груби, као да су у питању криминалци. Ставили су им руке на хаубу, раширили им ноге, претресли их и дали наређење да ми остали можемо да идемо. Возач је кренуо, ми смо негодовали, али он није слушао. Немамо чак ни папир да је човек одведен - каже Станић. 

Дане Лукајић поклањао се жртвама Јадовна протеклих осам година, што је намеравао да учини и данас, као члан Удружења "Јадовно 1941.". Реаговало се одмах, каже српски члан Председништва БиХ Младен Иванић.

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић положио је данас венац на гроб Гаврила Принцип у федералном Сарајеву и одао пошту видовданским јунацима, члановима "Младе Босне".

- Сматрам да је веома битно то што и 104 године од Сарајевског атентата, од чина који је означио почетак борбе за слободу српског и свих осталих народа на овом подручју чувамо сећање на Гаврила Принципа и видовданске јунаке. Где год да будемо и где год да живимо, никада нећемо заборавити Принципа и видовданске хероје - поручио је Ћосић. Он истиче да се код Срба није променило сјећање на та времена, као код других народа, и навео да, нажалост, федерално Сарајево јесте заборавило Гаврила Принципа и видовданске хероје, али нису Срби из Сарајева и Источног Сарајева.

- Стотину година је кратак период у историјском контексту, али је тужно да су Сарајлије заборавиле Гаврила Принципа, мада му много тога дугују. Сарајево је на светској мапи, а увек је, бар до 1992. године, било на страни слободарских народа и народа који су се борили за слободу - рекао је Ћосић новинарима. Он је нагласио да Срби из Сарајева и Источног Сарајева нису заборавили Гаврила Принципа.

У Јадовном, недалеко од Госпића, данас је одржан комеморативни скуп жртвама усташких логора Госпић-Јадовно-Паг, а том приликом представљена је нова спомен-плоча са хронологијом догађаја у том логорском систему. У тим логорима су априла до августа 1941. убијани и у јаме или у море побацане хиљаде Срба, Јевреја и Рома, као и Хрвата који се нису покорили режиму Независне Државе Хрватске.

Комеморацију су организовали Српско народно вијеће (СНВ), Координација јеврејских општина, Епархија горњо-карловачка и Савез антифашистичких бораца и антифашиста.

Дан сећања на Јадовно 1941. године поновно је, као и претходних девет година, био повод да организатори позову на „неподељену посвећеност државе и друштва у изношењу пуне истине о узроцима, размерама и последицама злочина који су се догађали од Велебита до Пага”, преноси Хина.

„Док нас има, док нас буде, наша је обавеза да долазимо на ово место”, поручио је председник СНВ-а Милорад Пуповац и упитао зашто се не осуди, зашто се јасно не каже да данас знамењима усташтва нигде није место. Упитао је и зашто „људима из политике и Цркве, друштва у целини, ово место није место савести”.