Ваља овом приликом напоменути да је последње године свог службовања у Крагујевцу (1865,1866.) Ђура Јакшић као учитељ провео на месту Липар, на размеђу шумадијских села Горња и Доња Сабанта, на којем је и написао две своје можда и најлепше песме - „На Липару“ и „У поноћ“. На том месту је данас манастир „Свети Ђорђе“, из чије порте је, одлуком црквених власти и уз прећутну сагласност тадашње градске врхушке, пре десетак година уклоњена биста Ђуре Јакшића, која је ту стајала деценијама уназад. У исто време, опет уз садејство црквених и градске власти, угашена је и културно-просветна манифестација „Липарски дани“, којом су евоциране успомене на Ђуру Јакшића и његово стваралаштво.

Од прекјуче, у Шумадији и Крагујевцу, осим једне крагујевачке основне школе која носи његово име, и којој, због све мањег броја ученика, такође прети гашење, нема више ниједног објекта који сведочи да је један од најпознатијих српских уметника живео и стварао овде.

Данас, З. Р.   

Калча 

Што не кажете зашто је црква срушила бисту Ђуре Јакшића на Липару и зашто се затире сећање на њега рушењем његове куће? Рушење куће Ђуре Јакшића је исто као када би Руси ногама згазили успомену на Пушкина. Русима је Пушкин оно што је у темељима руске културе. Нашој клеро-политици је Ђура Јакшућ – ништа. Златне темеље српске културе и баштине руше они који се лажно куну у српску културу и духовност. Дакле, лицемери, које је Ђура презирао.

Па, ево те песме, узрока, који ни Данас неће да помене, због којих је на Липару згажена успомена на нашег најплеменитијег романтика и трагичара који је трагедију је живео за свога живота.

Дакле, Ђура Јакшић и његова песма:

КАЛУЂЕРИ

Гледô сам вам метаније,

Кад варате Бога жива;

Гледô сам вас где се пије,

Где се једе и ужива.

Слушô сам вас кад кунете

Своје стадо, своје верне;

И кад тајни призовете,

Лицемерни, лицемерне!

Гледô сам вас - не да нисам,

Кад разблудом успламтите;

Гледô сам вас - не да нисам,

Лицемери, упамтите!

(1876?)