Боравећи у Приштини, добио је инспирацију за писање косовског циклуса; у Копенхагену је написао “Вечитог путника“; док је боравио у Риму умрла му је сестра, што је био повод да напише “Опроштајну песму”, чиме је обележио крај свог песничког стваралаштва. Због тога што није желео да се понавља и да пише само да би писао и тиме да обезвредни све што је створио пре тога, престао је да пише у потпуности. Девет година после те одлуке, 1938. године, умире у Загребу, после операције.

Прве песме Милана Ракића нашле су се у “Српском књижевном гласнику” 1902. године. После тога, написао је две збирке песама - једну 1903. године, а другу 1912. године. Узори у поезији су му били француски парнасовци и симболисти, а пошто је од њих научио шта значи савршенство форме, прецизност израза, јасноћа и уметничка дисциплина, почео је да осећа општу недовољност и да “пролива сузе бола над туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом“.

Као песник суштине, Ракић се бавио темама као што поента човековог робовања животу на земљи, као и ситуације човекове учмалости, а према његовом мишљењу једини излаз из те ситуације је смрт. Ове теме су инспирација песмама - “Долап” и “У квргама“. Песимизам у његовом стваралаштву обојен је иронијом и самоиронијом, што је још једна од изражених одлика Ракићевих дела. Насупрот овом егзистенцијализму и очају који је честа тема Ракићевих песама, налази се снажан санзуализам, поткрепљен жудњом за пуноћом живота.

Ракић се никада није бавио обманама, није улепшавао слике и није имао страх од смрти. Сматрао је да у љубави може бити истинит само тренутни занос, а у својим песмама је љубав потчинио хладном разуму. Његове познатије љубавне песме су “Искрена песма” и “Очајна песма“.

Милан Ракић се сматра трећим великим српским песником, одмах после Алексе Шантића и Јована Дучића. Иако је своју песничку вештину стекао угледајући се на француске песнике и писце, између осталог највећи узор му је био Гистав Флобер, аутор романа “Госпођа Бовари”, Ракић је ипак остао националан и индивидуалан, са својом идејом, својим инспирацијама и својим виђењима света.

Најчешћи ликови у његовима песмама су православне и народне светиње: Јефимију, Симониду, напуштена црква крај Пећи, Гази-Местан („На Гази-Местану“) итд.

Песма које је Ракић писао нису настајале ради лепоте, како то каже Дучић, већ због мисли. Његова инспирација није настала из ренесансних мотива и Запада, него из бола, патње и “насладе у патњи”. Француски симболизам имао је велику утицај на његов стил, али само када је реч о изражају. Такође, служи се симболима како би исказао своје мисли, али и поред тога, његове мисаоне песме су потпуно јасне, једноставне, присне са читаоцем, а поред свог Ракићевог песимизма - и топле и утешне.

Љубавна поезија

Централно место у поезији Милана Ракића заузима љубавна поезија и то је најлепше што је он писао. Овај део његовог стваралаштва има два пола – један је онај где су песме о лепоти и сласти живота, о жени, узаврелим чулима; са друге стране је туга, бол и патња због пролазности живота, недостатак снаге и гашење чула.

Његове песме показују и двоструко лице љубави где она представља само пожуду за телесним једињењем, животињским нагоном. Такође, кроз песме и на један суров начин говори о томе како непостоје искрена осећања и како се у свакодневном животу љубав своди само на тренутак заноса у ком не постоји стварне искрености.

Родољубиве песме

Поред Шантића, Ракић је наш песник који је са највише успеха обновио родољубиву поезију и дао јој нову оригиналност. У њима нема позе нити шовинизма, него су оне племените и отмене, прожете дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Најпознатије су песме “На Газиместану” из Косовског циклуса, “Јефимија” и “Симонида“, као и песма “Наслеђе” у којој Ракић опевава дубоке корене српске историје.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922. године, а за редовног 12. фебруара 1934. године.

Њему у част установљена је песничка награда коју додељује Удружење књижевника Србије.

Преминуо је 30. јуна 1938. године у Загребу.

Едукација

Милан Ракић - Искрена песма

Говори: Стево Жигон