Јуче и данас

На стогодишњицу ослобођења Србије у Великом рату, подсећамо се приче о Момчилу Гаврићу, најмлађем подофициру у Првом светском рату, који је у битку кренуо као осмогодишњак, пошто су му аустроугарски војници побили целу породицу.

Пошто је остао без родитеља и седморо браће и сестара, придружио се Шестом артиљеријском пуку Дринске дивизије. Преживео је албанску голготу, а из рата се вратио као дванаестогодишњи подофицир.

Управник Музеја "Јадар" у Лозници Горан Вилић каже да је преко 70 милиона војника било укључено у тај ратни вихор.

"Само је један Момчило Гаврић, само један случај да је војник имао само осам година када је ступио у српску војску и придружио се српским војницима, прокрстарио сва ратиша од 1914. до 1918. године", истиче Вилић.

Момчило Гаврић, сто година после завршетка рата, симбол је и све деце која су прерано изгубила своје детињство. Слике храброг али рањеног и изгладнелог дечака обишле су свет, а сам Момчило дуго је и од своје породице крио животну причу.

Његов син Бранимир Гаврић сећа га се као веома скромног човека.

"Као такав ће нам остати дугом сећању. Поносан сам ја и цела фамилија Гаврића што носимо његово име и његово презиме", каже Бранимир.

Празник "Ноћ вештица", који се све више обележава и у Србији, нема никакве везе са културом и традицијом српског народа, ни са православним хришћанство, изјавила је социолог религије Зорица Кубуровић, наглашавајући да свака култура треба да негује своју традицију, а туђу да поштује.

"Ноћ вештица, можда, више припада неким шоу програмима, али не би требало да је усвајају ни наша деца, ни ми. О томе не учимо ни у једном предмету", рекла је Кубуровићева. Она је истакла да треба сагледати извор те традиције, одакле она потиче, шта је чињено у вези са тим празником, какве су му намере и онда видети да ли је у складу са традицијом српског народа.

"Нисам посебно проучавала 'Ноћ вештица' да бих знала шта све значи. Знам да они празници у нашој и свакој другој култури који афирмишу добро и љубав, слободу и мир међу људима, чињење добрих дела, као и разумевање и комуникацију, припадају тој радосној вести која је у Хришћанству, ако промовишу нешто друго, онда није компатибилна", нагласила је Кубуровићева.

Говорећи о прослави "Валентинова", која је у Србији узела маха, Кубуровићева каже да у православљу постоји празник који промовише исте вредности. Она је нагласила да је веома важно да човек зна одакле је и шта је прихватио као систем вредности, а да у свакој култури постоји и оно што је добро и оно што није.

Крај споменика стрељаним ђацима и професорима у крагујевачким Шумарицама одржана је традиционална антиратна манифестација Велики школски час, на дан када се у Србији обележава државни празник Дан сећања на све жртве из Другог светског рата.

Са места масовног стрељања, где су немачки фашисти извели на стрељање, заједно са грађанима и професоре и ђаке из школских клупа, Крагујевац и овог 21. октобра подсећа, опомиње и упозорава да се тако нешто више никада и нигде не понови. Наводи се да је Великом школском часу и ове године претходио молебан, помен жртвама, који је служио владика шумадијски Јован и свештеници Шумадијске епархије. Крај споменика ђацима и професорима положени су венци Прве крагујевачке гимназије, Крагујевца, Владе Србије, амбасада, градова побратима и пријатеља Крагујевца, дипломатског кора.

Ове године изведен је драмски приказ „Нисам крив што сам жив”, по тексту Ђорђа Милосављевића, у режији Слађане Килибарде, који су извели глумци крагујевачког Књажевско-српског театра, преноси Танјуг.

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће.

На лагерском гробљу у Краљеву потомци стрељаних, представници државних органа, удружења бораца и друштвених организација јуче су положили венце и палили свеће над хумкама железничара, бравара, ковача, инжењера, лекара, сељака, тадашњих избеглица… које су октобра 1941. године стрељали немачки окупатори.

Томе је претходила и почаст жртвама на комеморативној седници градске скупштине на којој је историчар др Љубодраг П. Ристић подсетио на то крваво време пре 77 године, када је овај град, који је тада имао између 12.000 и 15.000 становника и око три хиљаде избеглица, задесила највећа несрећа.

За пет дана октобара 1941. године, као освета за борбене акције бораца за слободу, четника и партизана, а према правилу - сто за једнога, овде је стрељано најмање око 2.200 недужних цивила и то није коначан број, јер се тачан попис жртава још утврђује. Варош је завијена у црно, а међу стрељаним Краљевчанима било је и избеглица из Словеније, Чеха, Руса, Срба с подручја тадашње Независне државе Хрватске и Косова и Метохије. Међу недужно убијеним било је и деце, као и 29 жена. Једина њихова кривица је била што су, како Ристић рече, „задесили у једном несрећном граду који се понадао слободи”.

Документ о масакру над више од хиљаду Срба око Сребренице из 1993. године америчка Централна обавештајна агенција ЦИА крила је две године, а онда га архивирала међу неважна сведочанства, пишу београдске "Вечерње новости". Лист наводи да је после 23 године успео да у седишту УН у Њујорку лоцира изгубљени извештај, који је у мају 1993. године однесен у седиште ЦИА у Ленглију и у УН.

Сведочанство настало прикупљањем података од прогнаних Срба на 25 отворених пунктова у Подрињу, већ 23 године, чувана је тајна у згради на Ист Риверу. Као званични документ УН, подведен под “Општом наменом”, недоступан је и хашких истражитељима. Све то, пошто га је донедавни амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић, као специјални изасланик председника СР Југославије Добрице Ђосића, још ратне, 1993. године представио у седишту ЦИА-е Ленглију. И то пошто су га одбили да то учини у Белој кући. 

"Разговор је био коректан. Што се тиче материјала, он је оцењен изузетно позивитно у смислу стручне оцене, односно како је он урађен, како је документација сачињена, класифкована, поткрепљена подацима", навео је бивши амбасадор Србије при УНЕСКО-у Дарко Танасковић. 
Творац извештаја Миливоје Иванишевић, тада експерт УН, документовао је разарање 120 српских села и именом и презименом побројао више од 1.000 убијених Срба у Средњем Подрињу. Обиман материјал, на преко сто страница и данас чува и уграђује у своје књиге. 

Академик Матија Бећковић изјавио је поводом преговора Срба и Албанаца у вези са Косметом да је "идеја да вам неко да нешто што није његово бесмислена" и поручио да се мора знати чији је земља Косово и Метохија.

"И ма колико вам давао и ма колико он био силан, то је безначајно. Значи, требало је одавно, а није касно ни сада, да Срби и Албанци седе једни наспрам других и да виде како да уреде свој живот. И како да гарантују права Србима на Косову и њиховим светињама и њиховим границама, а да опет Србија гарантује њихова људска и демократска права", рекао је Бећковић у Призрену, где је промовисано друго издање његове књиге "Косово - најскупља српска реч".

"Мађари су после битке на Мохачу копали своју земљу и ископали кости својих ратника који су водили битку. Ја сам убеђен да бисмо ми, да смо стигли, копали око Лаба и Ситнице, око Газиместана од Чечана, како каже народна песма, да бисмо нашли кости наших праотаца и прадедова. Коска је вечита и нема бољега и чвршћега документа", рекао је Бећковић.

Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије поручио је да "треба живети Косово" у комплексном времену у ком се данас живи.

За време његове владе покренуте озбиљне реформе

Син вође Првог српског устанка Карађорђа, Александар карађорђевић, који се сматра реформатором и модернизатором Србије, рођен је на данашњи дан 1806. године. Владао је од 1842. до 1858. а током ових година покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље. На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића.

Историчари бележе да су године његове владавине биле веома бурне и необичне и да је Србија у то време имала бројне непријатеље, који су желели да се мешају у политику младе кнежевине. 

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. Школовао се у Хотину, у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и са њом је имао 10 деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара (обојица умрли као деца), Ђорђа, Андреја, Петра и Арсена. 

Пошто није успео Први српски устанак, Александар је заједно са својим оцем Карађорђем Петровићем напустио је Србију у коју се вратио 1839. године када је постао ађутант кнеза Михаила Обреновића. 

Научник, иноватор, добротвор и патриота, све је то био Михајло Пупин. Својој држави, у којој није живео већину свог живота, помогао је на две мировне конференције - у Лондону и Паризу.

Наиме, на Лондонској мировној конференцији 1913. године помагао је српску делегацију, и то због личних веза са тадашњим америчким председником Вудроом Вилсоном. Верује се да је његовом заслугом Србији припао део Баната који је упркос саставу становништва одлуком великих сила већ био намењен Румунији. 

Такође је учествовао и на мировној конференцији 1919. године у Паризу, после Великог рата. На њој је бранио интересе Србије и нове заједничке државе које је најзад укључивала и његов родни Банат, односно Идвор. 

Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор, у општини Ковачица, у Банату. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, петорицу синова и пет ћерки.  По завршетку основне школе и делимично средње, Пупин је школовање наставио 1872. године у Прагу. Учио је врло неуредно због учешċа у сукобима чешке и немачке омладине и туговања за завичајем.
Са навршених 20 година живота, одлази у САД. 

Првих пет година у Америци живео је веома тешко, радио је као физички радник, док је истовремено похађао Куперову вечерњу школу. Уписао је Колумбија колеџ 1879. године, а пошто је био примеран ученик, ослобођен је плаċања школарине, а веċ на крају прве године добио је две новчане награде (из грчког и математике). Углавном се издржавао држећи приватне часове другим ученицима и физичким радом. 

Од великих демонстрација у Београду којима је 5. октобра 2000. завршена владавина Слободана Милошевића, данас се навршава 18. година. Део јавности и даље сматра 5. октобар симболом демократских промена, али и као прокоцкано поверење, неиспуњена обећања и насиље. Министар Расим Љајић, учесник петооктобарских дешавања, истиче да овај датум за њега представља позитиван историјски догађај и прекретницу у демократском развоју. „На 5. октобар и данас гледам као што сам гледао 6. октобра. Смењен је недемократски режим који је земљу довео у изолацију и конфликт са светом”, изјавио је Љајић агенцији Бета.

Демонстрације су избиле пошто је Милошевић одбио да призна резултате избора 24. септембра 2000, када је изгубио од кандидата ДОС и лидера ДСС Војислава Коштунице. Демонстранти су на плато испред Скупштине стигли из целе Србије. Полиција је употребила сузавац како би их спречила да уђу у Скупштину, али безуспешно. Зграда је демолирана и запаљена, а у вечерњим сатима окупљеним грађанима се са балкона Скупштине града обратио нови председник СРЈ Војислав Коштуница. Наредног дана, 6. октобра, Милошевић је признао изборни пораз и честитао Коштуници.

У демонстрацијама је погинула Јасмина Јовановић из Милошевца код Велике Плане, која је пала под точкове камиона. Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара, а повређено је 65 особа.

Модел авиона који је променио половином 20. века појам комерцијалног летења и како многи тврде „смањио свет”, ових дана прославио је 50. рођендан. „Боингов” модел „747” први икада израђени широкотрупни авион са надимцима - џамбо-џет, краљица неба премијерно је представљен свету 30. септембра 1968. године на писти у Сијетлу, у Сједињеним Америчким Државама. Пуних 37 година овај модел носио је титулу рекордера по броју седишта за путнике. Бројни сајтови угледних светских медија евоцирају причом и сликама успомене на пола век овог цивилног модела авиона.

До тест лета сачекало се још две године да би се већ крајем јануара 1970. године нашао на редовној линији између Њујорка и Лондона, „Панамове” компаније. Неколико дана пре тога тадашња прва дана Пет Никсон, супруга Ричарда Никсона, крстила је авион називом „Клипер Виктор”. И ту је прекршена дотадашња традиција: уместо прскањем шампањцем авион је попрскан водом обојеном у боје америчке заставе: плаве, беле и црвене.

Карактеристичан по широком трупу који подсећа на конструкцију бродова, изгледао је попут џина у односу на дотадашње. У дужини је премашивао 63 метра, а распон крила му је био 59 метара, што је приморало аеродромске управе и авио-компаније да измене димензије хангара.