Јуче и данас

У знак сећања на жртве злогласне акције окупационих снага у Другом светском рату, представници града Новог Сада, Војске Србије, Јеврејске општине, Матице ромске, амбасада Мађарске, Израела, САД, Бугарске и Црне Горе, као и потомака жртава положили су данас венце на споменик "Породица" и спустили их у Дунав, саопштено је из градске управе.

Патријарх Српске православне цркве Порфирије поручио је, у свом обраћању, да Срби никада неће мађарски народ препознавати у лицима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира, него га препознају и воле кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки, Ендре Бајчи Жилински и сви они који су спасили животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима.

Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним становништом моћи да уче ђаци у школама и да ће после 80 година од масакра над голоруким народом Бачке, пуна истина бити доступна свима. Неговање културе сећања је наша обавеза и према прецима и према будућим нараштајима, истакао је Порфирије.

У Новосадској рацији од 4. до 29. јануара 1942. године у Новом Саду и другим местима Војводине убијено је и под лед Дунава бачено неколико хиљада људи.

Документационо-информациони центар Веритас саопштио је, поводом 29 година од злочина које су припадници Хрватских оружаних снага извршили на подручју Равних Котара, да је у операцији „Масленица” погинуло и нестало 348 Срба, од чега 55 цивила, просечне старости 60 година. Веритас у саопштењу наводи да су међу жртвама и 34 жене, просечне старости 57 година и троје деце до 12 година старости. Међу жртвама је и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вековна огњишта.

Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 337 људи, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега шест цивила, међу којима су три жене.

У збеговима је у наредних неколико месеци умрло још 165 људи, углавном старије популације, наводи Веритас.

Веритас истиче да су Хрватске оружане снаге 22. јануара 1993. године, под кодним називом „Масленица”, извршиле агресију на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК).

Агресија је извршена у току реализације „Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР), наведено је у саопштењу.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.

Највећи српски комедиограф и писац прича и есеја Бранислав Нушић /1864-1938/ умро је 19. јануара 1938. године.

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша од оца Ђорђа, цинцарског порекла, и мајке Љубице.

Његов отац био је угледни трговац житом, али је убрзо после рођења сина изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео детињство, завршио основну школу и прве две године гимназије.

Студирање правних наука започео је у Грацу, а наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи.

Прва књига коју је Нушић објавио биле су "Приповетке једног каплара" 1886. године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.

Као званичник Министарства спољних послова, именован је за писара конзулата у Битољу, а затим и за конзула у српском конзулату у Приштини, где је током службовања био сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као "Писма конзула". 
За секретара Министарства просвете именован је 1900. године, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду, да би 1904. био именован за управника Српског народног позоришта у Новом Саду.

Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечије позориште.

На обележавању Дана пријатељства оружаних снага БиХ и Турске представници те државе изнели су неколико крајње неприхватљивих, скандалозних и увредљивих тврђења чији је циљ да оправда отоманску окупацију и векове злочина почињених према староседиоцима на овим подручјима, пише Вечерњи лист, издање за БиХ.

На недавном окупљању и свечаности одржаној у Дому Оружаних снага БиХ у Сарајеву није било никога од представника Хрвата и Срба, било да је реч о официрима из Оружаних снага БиХ или Министарства одбране, наводи Вечерњи лист.

Према истом извору, свечаности су присуствовали министар одбране у Савету министара Сифет Поџић, начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ Сенад Машовић, амбасадор Турске у БиХ Садик Бабир Гиргин, војни аташе при Амбасади Турске Мустафа Ситки Татар, представници турских институција и организација које делују у БиХ, бројни припадници Оружаних снага БиХ, представници турске војне мисије у БиХ и други гости.

Том приликом Гиргин је уручио поклон Поџићу, а Татар Машовићу.

Према писању Вечерњег листа, Татар је тада навео зашто се обележава Дан пријатељства оружаних снага две земље.

Највећи скандал у историји српске културе догодиће се уколико се покажу као истините оптужбе аутора фототипског издања Мирослављевог јеванђеља.

Ауторска задруга "Досије", која је 1994. године снимила оригинал пре конзервације из 1998. године, наводи да је тада најславнија српска књига погрешно укоричена и да је тако текст Јеванђеља изгубио смисао.

Аутори првог фототипског издања оптужили су Министарство културе, Народни музеј, као и Српску академију наука и уметности за заверу ћутања о скрнављењу.

Како би Мирослављево јеванђеље требало да изгледа? Са великим у злату угравираним словом Б на страници број два, које означава почетак другог поглавља Јеванђеља по Јовану. Али, како тврде Вељко Топаловић и Бошко Савковић, последњи снимак који је прошле године направила САНУ, открива да је приликом конзервације 1998. године најважнија српска књига погрешно укоричена.

- Једва смо нашли овај снимак који се налази на интенету и који готово нико није погледао и на основу тог снимка јасно је да се насупрот странице број један, налази страница број 14. Неки стручњак из Народног музеја је књиговесцу доставио странице овим редом. Знамо да после 14. следи 15. али не знамо шта следи даље. То ћемо знати када Академија наука достави своје снимке - рекао је приређивач факсимила Мирослављевог јеванђеља Вељко Топаловић.

Никола Тесла је веровао да време не постоји. Данас, 79 година од његове смрти, пошто су његови патенти са папира прешли у реалност коју живимо, са сигурношћу се може рећи да у његовом случају време никада заиста и није било битан фактор.

Од рођења у скромној породици, преко низа успеха на научном пољу, па све до усамљене смрти у сиромаштву и беди, Тесла је оставио неизбрисив траг на комплетно човечанство, хтели то неки да признају или не.

Његова биографија, богата и фасцинантна, добро је позната на овим просторима. Иностранство, пак, мање или више је упознато са ликом и делом овог човека, мада се последњих година, услед раста интересовања филмске и музичке индустрије, ситуација поправља.

Сматрао је да би мржња могла бити добар извор електричне енергије, када би постојала могућност да се у исту претвори, али и да је човек рођен да ради, трпи и да се бори.

За живота је створио и урадио ствари за које често заборављамо да будемо захвални. Оставио је доста материјалног иако је крај живота дочекао сиромашан. Међутим, оно што, пак, није успео да створи, било је од велике помоћи генерацијама које су долазиле.

Имао је скоро 300 заштићених патената, а нека од његових „лудих предвиђања” ипак су постала стварност, док су она друга концепти од којих научници још нису одустали.

Поглавар Српске православне цркве (СПЦ) патријарх Порфирије поручио је у Божићној посланици Србима на Косову и Метохији, српској „духовној и националној колевци”, да Црква зна за њихова искушења и да ће увек бити уз њих.

У посланици која ће се читати на Божић, 7. јанура, у свим храмовима СПЦ, патријарх Порфирије је, такође, позвао све на „придржавање разумних мера и препорука” надлежних институција против ширења коронавируса али и „подсетио све и сваког на избегавање искључивости и поштовање људских слобода”.

„У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци”, рекао је патријарх Порфирије.

„Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све до сад била уз њих и да ће увек бити”, навео је патријарх Порфирије.

„Данас смо духовно и молитвено са свима вама на сваком месту вашега живљења”, додао је патријарх Порфирије.
„Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: 

Бранко Ћопић /1915-1984/, члан Српске академије наука и уметности, надахнути приповедач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја који је писао свежим, сочним и сликовитим језиком, рођен је 1. јануара 1915. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао је од 1941. године.

Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и пре Другог светског рата објавио је збирке приповедака "Под Грмечом", "Борци и бегунци" и "Планинци".

Његова прозна дела прожета су лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, као и ведрином и виталношћу духа.

Написао је већи број књига за децу међу којим су дела поезије "Бојна лира пионира" и "Пут у ведрину", приче "У свету лептирова и медведа" и "Босоного детињство", као и збирке песама "Огњено рађање домовине" и "Ратниково пролеће".

Последњом збирком приповедака "Башта слезове боје", за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од "црних коњаника", убица шпанског песника Федерика Гарсије Лорке.

То као да је наговестило његово самоубиство 1984. године у Београду.

После Општине Бужим, где преко 99 одсто живе муслимани, и у Зеници, где су муслимани такође у већини, освнуо је плакат са поруком да јелка, Деда Мраз и Нова година нису део ислама и традиције тамошњх Бошњака.

Током ноћи је плакат префарбан, а на друштвеним мрежама је објављена фотографија на којој се види да мушкарци белом бојом крече плакат.

Билборд у Зеници са овом поруком је освануо након што је сличан у Бужиму уклоњен, а на којем је писало "Сретан Божић и Нова година".

Билборди су изазвали подељење реакције, посебно муслимана који не признају Деда Мраза, јелку и Нову годину.

Све ово се дешава после година када се веровало да су муслимани, који имају своју Хиџретску нову годину, ипак, прихватили Деда Мраза и друге новогодишње симболе.

Надлежни у Зеници су позвани да плакат уклоне, са поруком да њима нико неће забранити празнична славља и да на овај начин муслимани само стварају раздор међу народима.

Реаговао је и тамошњи политичар Иван Петровић који је на свом Фејсбук профилу позвао надлежне институције да одмах искористе своја овлашћења и уклоне овај банер, који је, како наводи, синоћ веома узнемирио већину Зеничанки и Зеничана свих националних и верских опредељења.

Обележена је 106. годишњица од интернације Срба у добојски логор. Основан је 27. децембра 1915. а затворен 7. јула 1917. године и био је први концентрациони логор у модерној Европи 20. века. У њему је било заточено скоро 46.000 Срба, а убијено је око 12.000.

Министар рада и борачко инвалидске заштите Душко Милуновић рекао је да је логор за Србе у Добоју у Првом светском рату направила једна од најцивилизованијих држава у то време и да су исти ти читав прошли век српском народу увозили демократију бомбама настојећи да га униште. Он је рекао да обележавање 106 година од интернације Срба у први концентрациони логор у модерној Европи од републичког значаја како би се присетили свих жртава, одали им помен и подсетили ко је то учинио српском народу.

- Кроз овај логор прошло је 45.791 лице како су својом германском прецизношћу тачно израчунали. Од тог броја наших 12.000 сународника је уморено страшним смрћу од глади, болести, вешањем - рекао је Милуновић и напоменуо да су ту живот скончали наши сународници из БиХ, Црне Горе, Србије.

Напоменуо је да су недуго после тога готово исти 1941. до 1945 године дошли поново и напали Србију и српски народ.

- И то није био крај, у прошлом веку су бомбардовали народ на овим подручјима, а затим и у Савезној Републици Југославији. Они су нам увозили своју демократију бомбама кроз читав прошли век настојећи да униште српски народ на овим просторима - истакао је Милуновић.