Јуче и данас

Претвори у србијанско

Његош је та препрека да се све што је српско претвори у србијанско, да се српски идентитарни карактер црногорске државне егзистенције претвори у нешто што је антисрпско, истакао Ломпар

Његош је песник који одјекује у свим тачкама српског културног обрасца и зато је он део нашег културног саморазумевања, казао је у интервјуу 'Светигори'  један од водећих српских интелектуалаца Мило Ломпар, професор београдског Филолошког факултета. Он је тај песник који, пребацујући своје време, допире до нашега времена показујући неке константе овог простора, нарочито унутар културног разумевања нашег народа. Нема сумње да је комунистичка идеологија имала као главно усмерење - и то је остало до дана данашњег, а парадоксалним радом историје то је прекодирано и преименовано унутар новог поретка односа и сила - да све што је српско сведе на србијанско, а да оно што није србијанско - као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић, као Петар Лубарда - временом престане да буде српско. То је кључно кретање чији је вршни израз дала комунистичка идеологија, зато што је имала моћ, имала је силу, могла је да хапси, убија, да физички уклања своје противнике. И она је то немилосрдно чинила. Дакле, суштина и главни наум је у томе да све што је српско претворите у србијанско. И ви то имате до дана данашњег - када се у Црној Гори неће рећи Српска Православна Црква већ Црква Србије. То је тај наум који се не мења - казао је Ломпар.

Испред или баш по мери Европе?

Србија данас слави Дан државности, своју самосвојност, државни и национални идентитет, али и уставност, која је пре свега недељу дана обогаћена проглашењем уставних амандмана у области правосуђа. Готово читаву прошлу годину, као и почетак ове, обележили су тако повећана заинтересованост стручне, али и шире јавности за Устав, његово значење, смисао, очување и унапређење. Развој тек пре који дан (помало) утихнулих догађаја у вези с републичким референдумом о потврди текста амандмана, као и читање импресивног издања приређених српских уставних текстова „Српски устави” у издању „Службеног гласника” (ур. В. Петров, Д. Симовић и М. Радојевић), подстакли су аутора ових редова на промишљање о томе какви су наши уставни кораци били некада, а какви сада - да ли су нешто другачији, можда зрелији и сигурнији, или су, пак, исти као они с почетака наше модерне државности?

Дан државности Републике Србије обележава се 15. фебруара, на Сретење, због два значајна историјска догађаја која су се догодила овога дана - почетак Првог српског устанка 1804. године и доношење првог целовитог, писаног српског уставног акта - Сретењског устава 1835. Док први повезујемо с вођом устанка - врховним вождом Ђорђем Петровићем Карађорђем, за други је заслужан Димитрије Давидовић, великан српске културне и политичке историје - просветитељ, уставописац, дипломата, новинар и публициста.

У храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју јуче су служени литургија и парастос поводом 80 година од стравичног покоља над више стотина српских цивила, које су усташе починиле у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица 1942.године.

Слике ужаса од 12. фебруара 1942.године још су живе у очима Данке Милаковић. Тада као осмогодишња девојчица ни сама не зна како је преживела  усташки покољ.

„Имала сам тада осам година. Мајка ми је погинула и дете од седам месеци. Ту ми је и бака погинула и још њих 11. Газили смо по тој крви цели дан. Остало нас је само троје живих“, прича свој потресни животни пут Данка Милаковић. 

Главни задатак Удружење грађана „Козара“ јесте да истина из тог периода коначно треба да изађе на видело. Из Удружења грађана Козара кажу да је уназад седам година почело обележавање страдања Срба у поткозарским селима. Истичу да се овај крвави пир догодио само пет дана после Дракулића са истим извршиоцима и истом идеологијом.

„Нажалост многа огњишта тог 12. фебруара у овом крају су трајно угашена. Један пример је у мојој породици где је од 10 укућана само отац преживио. Тог 12. фебруара 1942.године убијено је 9 чланова његове породице. Два рођена брата, две снаје и петоро деце. Нажалост сви су убијени без испаљеног метка. Најмлађе дете Радмила имала је само 6 месеци“, сведочи Зоран Милаковић  из Удружења грађана „Козара“ Бања Лука.

На данашњи дан, пре 80 година, организовано је прво успешно бекство из неког нацистичног логора Трећег рајха, тадашњег логора Црвени крст у Нишу. Од 147 логораша 1942. године њих 105 успело је да побегне.

У хладној фебруарској ноћи, само неколико месеци по оснивању логора, реализовано је прво успешно бекство логораша у тадашњој поробљеној Европи.

"Знали су већ да постоје раке на Бубњу и да ће бити стрељани, тако да су искористили непажњу немачких чувара и тако у једној општој паници и пометњи кренули на жице. Њих 105 је нашло пут ка слободи, а њих 42 је живот завршило на логорским жицама", наводи Ивана Груден Милентијевић, историчарка Народног музеја у Нишу.

Уследила су мучења, одмазде и стрељања на нишком брду Бубањ, непосредно после бекства стрељано је 850 људи. Град Ниш са посебним пијететом деценијама уназад обележава овај датум. Извиђачи града сваке године иду у поход стазама логораша.

"Ово је 61. марш који организује Савез извиђача града Ниша и иде се путем којим су ишли избегли логораши. Њих 105 логораша је побегло из логора, тако да сваке године почасно 105 извиђача иде њиховим стопама", каже Радица Раичевић из одреда извиђача "Јосиф Панчић".

У фрушкогорском манастиру Крушедол обележено је 121 година од смрти краља Милана Обреновића. Организатор државне церемоније била је Влада Републике Србије.

Краљ Милан владао је Србијом од 1868. до 1889. године. Током његове владавине Србија је стекла међународно признање на Берлинском конгресу 1878. године.

Преминуо је у Бечу 11. фебруара 1901. у 47 години живота, од тешке упале плућа.

Сахрањен је манастиру Крушедол, поред књегиње Љубице.

Краљ Милан Обреновић је током своје владавине преживео четири атентата.

Наследио га је син Александар Обреновић, последњи владар из лозе Обреновића, који је убијен у мајском преврату.

Поводом 121. годишњице смрти краља Милана Обреновића, делегација Министарства одбране и Војске Србије положила је венац на његову гробницу у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори. Венце су положили представници Покрајинског секретаријата за културу и информисање и представници Општине Ириг, преноси РТ Војводина.

Државну церемонију предводио је Миодраг Капор, државни секретар у Министарству за рад , запошљавање, борачка и социјална питања, који је током свог обраћања говорио о животу краља Милана Обреновића, али је искористио прилику и да нагласи колико је важно да се историја памти, а традиција негује.

РТВ

Ко је био краљ Милан Обреновић?

У Лондону је одржан комеморативни скуп "Сећање на српске жртве усташког геноцида у Независној Држави Хрватској", на којем су личности из британских академских кругова, политичког живота, као представници амбасада разних земаља у Великој Британији први пут чули сличности и разлике између немачкиг логора Аушвиц и усташког Јасеновац.

Скуп је одржан синоћ, у организацији Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст, у оквиру традиционалне манифестације "Месец српске културе у Великој Британији" у Српском центру при Цркви Светог Саве у Лондону.

Гостима је на скупу приказана премијера документарца "Заборављени геноциди - грех ћутања", који је пре само месец дана добио престижну награду америчког тела "Синопсис", у категорији Најбољег документарца за социјалну правду 2021. и 2022. године, у продукцији куће Русија Данас.

Други део вечери био је посвећен предавању експерта за Аушвиц професора Гидеона Грајфа, који је одржао предавање под називом "Аушвиц и Јасеновац - два пакла на земљи", саопштено је из "Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст". Грајф је напоменуо да је концентрациони логор Јасеновац још увек недовољно познат широј публици и да се не чини довољно на експонирању чињеница о овом логору за истребљење Срба, Јевреја и Рома.

На данашњи дан пре четири године прерано нас је напустио највећи глумац са ових простора - Небојша Глоговац (30 август 1969 - 9 фебруар 2018). Рођен је у Требињу, а живот и прве глумачке коруке научио је у Панчеву. Почео је као студент на једној од најчувенијих класа икад на Факултета драмских уметности.

Постао је глумчина.

Напустио нас је у пре четири године.

Глумац Сергеј Трифуновић, Глоговчев друг са класе, написао је неколико месеци после смрти ауторски текст за Недељник о њиховом првом и последњем сусрету...

Текст вам поводом четврте годишњице преносимо у целости.

"25. јун, 1990. Бифе ФДУ. Упознајем људе који су са мном у ужем избору на академији, нас 14. Ту смо дакле, ми одабрани. Двадесет дана пре тога: избацују ме из средње школе пред крај друге године, уписујем ванредно, полажем целу другу годину, свих 13 предмета за 4 дана ванредног испитног рока, спремам пријемни (монолог, рецитација, монолог, две имитације) узимам документа, седам на воз и бежим из Ужица за Београд на пријемни на ФДУ.

Али то је тема неког другог, кунг-фу филма. 
Узбуђен сам јер тамо, наравно, очекујем да ћу наћи себи сродне немирне духове које провинција шутира у гузицу, талентоване авантуристе којима је и свет мали. Пролазак у ужи избор за мене се није доводио у питање. Као и сам упис на Академију, да се разумемо. Са ове дистанце, прилично надобудно за неког клинца од 17 година. Срећом, ни ту нисам био сам.

Због неправди које и данас трпимо од остатака бившег режима не видимо решење постојећих друштвених проблема у повратку бивше власти, па ни кроз подршку некој мањинској влади, саопштили су у заједничком саопштењу митрополит црногорско-приморски Јоаникије, епископ милешевски Атанасије, епископ будимљанско-никшићки Методије и епископ захумско-херцеговачки Димитрије.

Они су у обраћању навели да су разговарали и разматрали тренутни положај Српске православне цркве у Црној Гори, али и тренутни и будући положај народа након најаве да би садашња влада могла бити смењена, а нова добити статус мањинске владе. Архијереји у поруци народу питају, ако се врати бивша власт Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића: „Како ће, драга браћо и сестре, решавати нагомилане друштвене проблеме и примењивати цивилизацијске стандарде они што сваки час прете новим прогоном Цркве, депортацијама свештенства и отимањем светиња? Примећујете ли како ових дана кротко и умиљато нуде данајске дарове народу Црне Горе, који је управо од њих бранио своје светиње?”

„Победа над претходним богоборним режимом 30. августа 2020. није дала решење свих проблема у друштву, али зато она јесте велика демократска прекретница. Зато је, уверени смо, треба сачувати и испоштовати народну вољу. Добар циљ може се постићи само добрим средствима. Није нам намера да кочимо друштвене процесе и у том смислу очекујемо да ће политичари, победници прошлих парламентарних избора, наћи заједничко решење за ову или неку нову владу, која ће са Српском православном црквом убрзо потписати Темељни уговор. Тако би се допринело смиривању тензија у Црној Гори и постигла равноправност свих вера у нашој држави”, написали су архијереји.

На некада главном београдском тргу, Великој пијаци, према плановима чешког архитекте Јана Неволе, 1863. године завршена је градња Капетан Мишиног здања. Ову градитељску и архитектонску знаменитост Миша Анастасијевић, потекао са дунавског острва Пореч, поклонио је својој домовини у образовне сврхе.

„Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики господин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дела“.

Овако су Мишу Анастасијевића окарктерисале „Београдске општинске новине“ 1939. године, преносећи сећања савременика добротвора, великог трговца и родољуба, рођеног на дунавском острву Пореч 1803, преминулог у Букурешту 1885.године.

Са 13 година био је учитељ у родном Поречу, затим слуга у дућану, подрумџија, цариник, трговац.

Уносна трговина јеленским роговима сврстала га је међу богатије људе у тадашњој Србији, а ортаклук са Књазом Милошем донео му је звање „Дунавског капетана“ и мајора са надзорно-арбитражном улогом, као и богатство.

Оно је 1865. године износило приближно 18 милиона дуката и Миша је био један од најбогатијих људи на Балкану.

Представници Организационог одбора „Апела за усвајање предлога резолуције о усташком геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941 до 1945. године”, поново су данас затражили да парламент одржи ванредну седницу, и то 27. јануара, и усвоји предлог те резолуције.

На конференцији у Медија центру, затражили су да се влада изјасни о том предлогу и да, како кажу, „закаже седницу скупштине”, на којој би та резолуција могла да буде усвојена, додајући да траже баш 27. јануар, када се обележава Међународни дан сећања на жртве холокауста, као и Савиндан.

Учесници скупа су поручили да би та резолуција била „громобран”, који би онемогућио нову „Олују”, али и како би се, кажу, спречио војни пакт између Загреба и Приштине, потписан 17.децембра 2021.године, алудирајући на споразум који су Загреб и Приштина потписали о билатералној сарадњи у области одбране, а који предвиђа сарадњу у образовању и обуци војног кадра, развој заједничких вежби, сарадњу у области одбрамбене индустрије...

Наводећи да је усвајање Резолуције превентивно деловање, како би се, како су рекли, зауставио геноцид над Србима, представници Апела указали су да су Срби у 20. веку преживели три геноцида, али да се „политика геноцида и данас води према нашем народу”.