По њему то пријатељство сеже из времена Отоманског царства, односно рушења средњовековне државе Босне, односно Хума и Херцеговине, као и њихове вишевековне окупације које је у правом смислу била тиранија према већини становништва, наводи тај дневник.

- Главна тема нашег програма је пријатељство које представља основно упориште наших односа. Својим доласком данас овде постали сте највећи доказ да богатство и снага овог пријатељства започетог пре 558 година са султаном Фатихом Мехмед-ханом, великим везиром Махмут-пашом и заповедницима Иса-бега Исхаковића не могу бити спутани и ограничени ратовима, државним границама или географским просторима - рекао је Татар. 

Он је додао да је врло важно непрестано имати на уму чињеницу да су сви присутни у тој дворани данас "живи представници овог пријатељства које је почело са Сари Салтуком и кроз историју се додатно унапредило и даље се наставило са Гази Хусрев-бегом".

Татар је рекао се људи у БиХ не требају бринути јер су претходници "оставили у наслеђе ове пријатељске и културне везе", а Вечерњи лист пише да овдашња историја, ако се гледа са стране староседилаца, не изгледа ни близу онако како је портретира бригадир турских Оружаних снага.

- То значи крај државности Босне и Хума у томе средњовековном смислу. Уследили су векови мрака и тираније. Сам султан Мехмед Други, звани Ел Фатих 1463. освојио је Босну, где је наредио да буде погубљен последњи босански краљ Стјепана Томашевића - подсећа дневник.

Вечерњи лист додаје да Мехмед Други није одмах протерао све хришћане после освајања Босне из чисто практичних разлога, а католички свештеници обећали су му верност и посредно и учествовање у својеврсном примиривању побуна и послушност хришћана.

- За време те власти Османлије су срушили бројне цркве и самостане - наводи се у тексту и додаје да обнова није била допуштена, или тек само на неким местима, али није смело бити од камена.

Вечерњи лист подсећа да су за време Османлија хришћани сматрани неверницима и називани рајом која није имала никаквих права.

- Они су били грађани другог реда, који су се и изгледом морали разликовати од Турака, а према турским схватањима, као неверници, били су неспособни за војну службу и као такви нису смели да носе оружје. Хришћани готово да и нису имали никаквих права пред судом којим је председао кадија - напомиње тај дневник.

СРНА