Јуче и данас

Сутра се навршава 30 година од злочина хрватских јединица над Србима у Машићкој Шаговини, у Хрватској, када је ликвидирано најмање 55 Срба, а за овај злочин још нико није одговарао ни пред домаћим нити пред међународним судовима, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас”.

У саопштењу се напомиње да су у ноћи између 18. и 19. децембра 1991. припадници 108. и 121. бригаде „Збора народне гарде” и специјалци из групе „Свилени”, укупно 363 војника, извршили пешадијски напад на српско село Машићка Шаговина код Новске, на обронцима Псуња.

Село је бранило око стотинак припадника Територијалне одбране из овога и суседних српских села и добровољаца из Србије. Хрватске „зенге” су у току дана, захваљујући и чињеници да су браниоци са мештанима славили Светог Николу, овладали целим местом. Тада су, према српским изворима, ликвидирали најмање 55 људи, међу којима 31 цивила и припадника Територијалне одбране из овог села, док их је неколико десетина прошло вишемесечну тортуру у хрватским казаматима.

Према сведочењима преживелих логораша, „зенге” су редом палили све куће и убијали и цивиле и браниоце и након одбацивања оружја и предаје. Према хрватским изворима, акцију је испланирао бригадир Јосип Микшић, тадашњи командант 121 бригаде, а нападом командовао пуковник Анте Шолић, тадашњи командант Самосталне интервентне чете при 121. бригади.

Свети архијерејски Синод Српске православне цркве саопштио је данас да је са жаљењем констатовао да, ни после пет година од пожара и новчаних средстава уложених у обнову, храм Светога Саве у Њујорку није оспособљен ни за богослужења на велике празнике. Синод је закључио да је неопходно да се, без одлагања, међу њујоршке Србе што пре врате мир, поверење и јединство и да се у братској љубави обнови црква која је посвећена духовном оцу Светоме Сави.

Синод је позвао Србе у Америци да, као и до сада, ревносно чувају своју православну веру, светиње, српски идентитет и завете предака, а посебно јединство светосавске Цркве.

Синод напомиње да је на седници одржаној од 7. до 10. новембра, разматрао и извршење обавезујућих одлука Сабора, које се односе на новоформиране корпорације у САД - Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку.

Сабор је, наиме, 28. маја ове године донео одлуку којом је патријарх Порфирије замољен да, у координацији са црквеном владом помогне епископу источноамеричком Иринеју „у превазилажењу проблема који су настали у Црквено-школској општини Светог Саве у Њујорку, у циљу успостављања црквеног поретка и јединства међу тамошњим парохијанима".

На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру Чекеревцу: „Први је са својим батаљоном изашао на највиши врх Цера. Лично својом руком бацио је пет бомби на непријатеља. За Цер и његово јунаштво војвода Степа Степановић му је честитао пред целом војском и предложио га за потпуковника и Карађорђеву звезду с мачевима.”

У ово време о јунаштву Велимира Чекеревца (1879-1914) сведочи књига „Знаменити Моравичани” Емилијана Протића. У њој дознајемо о ратним путевима храброг официра, рођеног у ивањичком селу Шаренику, који је са одличним успехом завршио Војну академију у Београду као питомац 31. класе.

Велимир је у првој години 20. века постао потпоручник и прву војну дужност добио у Четвртом пешадијском пуку „Стеван Немања” у Ужицу. Након пет година је пешадијски поручник, а 1912. капетан.

„Кад је Србија 1912. кренула у  борбу за ослобођење од Турака, овај Моравичанин се ставио земљи на располагање. На челу је  чете у 17. пешадијском пуку у свим борбама око Куманова, Бакарног гумна па до Битоља. Први са својом четом кроз кишу граната и пушчаних зрна улази у Битољ. Застава његовог пука  се залепршала у овом граду. Одликован је Златном медаљом за храброст и унапређен у чин мајора.”

Навршавају се три деценије од када су у ноћи између 7.  и 8. децембра припадници јединице Томислава Мерчепа у Загребу убили српску породицу Зец - оца Михајла, супругу Марију и њихову 12-годишњу ћерку Александру.

Имућни загребачки месар Михајло Зец убијен је када је покушао да побегне из своје куће на Трешњевци, у коју су око 23 сата упале наоружане особе, а његову супругу и малолетну ћерку убице су одвеле до планинарског склоништа дома Адолфовац на Сљемену, где су такође погубили, а њихова тела прекрили смећем.

Због убиства су ухапшени припадници  Мерчепове јединице Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Снежана Живановић од којих су неки пред истражним судијом признали злочин. Та њихова признања, међутим, нису узета у обзир јер су дата без присуства адвоката и они су ослобођени.

Александра, Марија и Михајло сахрањени су у Горњој Драготињи крај Приједора, родном месту Михајла Зеца.

Злочин је преживело двоје деце породице Зец, Душан и Гордана, која су била сакривена у кући. После почињеног злочина, децу је њихова бака Боса одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани у Бањалуку, где су и наставили живот.

Суљић, Микола и Римац су ипак 2005. осуђени, али не за убиство Александре Зец, већ због убиства непознатог мушкарца у Пакрачкој Пољани.

Прводецембарско уједињење Срба, Хрвата и Словенаца определило је судбину тих народа, који су пре 103 године створили прву заједничку југословенску државу, каже историчар Момчило Павловић и истиче да биланс „југословенског пројекта” није направљен, али да је са данашњег становишта српско искуство Југославије, ипак, поразно. Павловић каже да је Србија у стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је проглашена првог децембра 1918.године у Београду, а 1929. године променила име у Краљевина Југославија, уложила своју државност коју, уз Црну Гору, до тада нису имали остали јужнословенски народи.

Србија је, истиче, такође, уложила и победнички морал и капитал из Првог светског рата и да је у темеље заједничке државе уградила на стотине хиљада страдалих у том рату.

„И у доброј намери пошла је, по мом мишљењу, од погрешне претпоставке - државног јединства. Ми смо хтели да будемо јединствени, знало се да је то држава три народа, али се рачунало да ће се ти народи стопити у један, јединствен народ, када живе у заједничкој држави'', наводи Павловић.

Како каже, краљ Александар Карађорђевић прокламовао је југословенство као врховни циљ полазећи од премисе и пароле народног јединства, али је то било неуспешно.

Традиоционално је јуче на Тргу слободе обележен 25. новембар, у знак сећања на одлуку Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и других Словена у Новом Саду 1918. године. Положени су венци на спомен-плочу на згради на овом тргу, у којој је одлучено да се тадашњој краљевини Србији прикључе Банат, Бачка и Барања.

Историјски догађај је познат као присаједињење Војводине, јер је дан раније те године, 24. новембра, у Руми одлучено о прикључењу Срема краљевини Србији.

„Ти датуми, не само да су обележили 20. век, него су круна нечега што је ствaрaно много деценија и векова раније”, изјавио је том приликом градоначелник Милош Вучевић, који је венац положио са председницом градске скупштине Јеленом Маринковић Радомировић.

Одлука донета тог 25. новембра, како је истакао Вучевић, променила је ток историје у правом смеру захваљујући мудрости наших предака.

„Жао ми је што сећање на тај историјски важан датум није више присутно у српском народу, јер он није само регионални празник већ велики догађај за целокупан српски народ”, изјавио је градоначелник.

Велика народна скупштина је донела, подсећа, велику одлуку, а на њој су изборно право имале жене, што је тада био раритет у Европи.

Пре 26 година на данашњи дан (21. новембра 1995) у америчкој бази „Рајт Петерсон” у Дејтону парафиран је Општи оквирни споразум за мир у БиХ, чиме је окончан рат у тој земљи. Осим заустављања ратних дејстава, тим споразумом, који је убрзо и потписан у Паризу, успостављен је и уставноправни поредак, односно створена је државна заједница БиХ састављена од двају ентитета (Република Српска и Федерација БиХ, које су потписнице свих анекса мировног уговора) и трију конститутивних народа.

И после више од четврт века примене популарно названог Дејтонског споразума БиХ је остала заглављена у озбиљним проблемима и немогућности функционисања. Политичку кризу у којој се тренутно налази многи тумаче као најтежу и најозбиљнију у њеном постдејтонском периоду. Томе је, према мишљењу многих правних стручњака, допринело „планско и систематско” нарушавање и мењање изворног Дејтонског споразума, осмишљено у међународним круговима, а реализовано кроз интервенције високих представника, углавном на штету Републике Српске.

Тим намерним кршењем одредаба споразума, а тиме и Устава БиХ, који је његов саставни део, Републици Српској одузете су бројне њене примарне надлежности. 

О српској деци, жртвама последњег рата, се ретко говори. Или од заглушујућег еха "митоманије" из сарајевске чаршије, недовољно чује! Убијали су их у игри монструми и злочинци суперсоничних ескадрила.

За све њих, и за сва прекинута безгрешна детињства, у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице на београдском Сењаку, осликана је фреска на којој је лик Слободана Стојановића, дванаестогодишњег мученика из околине Зворника, умореног на најбруталнији начин, крајем јула 1992. године.

У последњем трку, улетео је у руке онима који су по његовој, Доњој Каменици већ убијали и уништавали све српско што је преостало - у руке злочинцима Насера Орића и Албанке Елфете Весели, омиљеног Орићевог војника.

Дванаестогодишњи мученик сахрањен је на гробљу у Дрињачи. Недуго касније, поред њега сахрањени су и родитељи му Деса и Илија – пресвисли од бола рана свог јединца. Остале су непрочитане књиге, неостварене жеље и празна школска клупа.

А жена монструм, упркос бројним сведочењима како је зверски мучила, а затимм убила Слободана, уживала је у слободи и благодетима Швајцарске, готово четврт века.

Опширније у видео прилогу ОВДЕ. 

РТРС

„Будимо људи" - мудре су речи нашег патријарха Павла, које и данас живе у нашем народу. Живи светац, како су га многи звали и кога смо волели због његове љубави и благости, умро је на данашњи дан пре 12 година.

Бронзана фигура Његове светости Павла као да благосиља вернике и све добронамернике у порти Храма Светог Василија Острошког, понос је житеља Лепосавића. Величанствени споменик висине 2,7 метара са утиснутим порукама патријарха Павла, дело је скулптора Миленка Баловића из Рашке.

Руговском клисуром проламају се звона древне лавре Пећке Патријаршије где је Његова светост Павле радо богослужио и беседио.

„Шта би ми били, па и шта би била Европа, да није Дечана, Грачанице... Надам се да ће ипак доћи и код људи једно осећање да смо требали да трошимо снагу на ономе што је племенито и добро за све, и за прошло и за будуће време. За ове што ће доћи после нас, да имају да виде чиме су се наши стари бавили", говорио је патријарх Павле.

Те метохијско-косовске споменике свет препознаје као средњовековне манастире Српске православне цркве.

Српска православна црква данас обележава 700 година од смрти Светог српског краља Милутина. Преминуо је 29. октобра по старом, односно 12. новембра по новом календару 1321. године.

Свети краљ Милутин, из династије Немањића, био је млађи син краља Уроша Првог, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Био је један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Водио је бројне ратове и проширио своју власт дубоко на византијску територију. Организовао је државу, војску, привреду и финансије.

Србијом је владао 40 година. ширећи углед државе и народа. Био је и велики задужбинар и ктитор манастира. Подигао је 42 цркве, не само у Србији већ и у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму и на Светој Гори.

Српска црква канонизовала га је 1324. године као Светог краља.

Годишњица смрти српског краља, чије мошти почивају у Цркви Свете недеље у Софији, обележена је свечано пре две недеље и у Бугарској, у којој је култ нашег владара јак још од 16. века, а однедавно је одежда краља Милутина трајно изложена у Храму Свете Богородице у Грачаници.