Бранко Ћопић /1915-1984/, члан Српске академије наука и уметности, надахнути приповедач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја који је писао свежим, сочним и сликовитим језиком, рођен је 1. јануара 1915. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао је од 1941. године.

Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и пре Другог светског рата објавио је збирке приповедака "Под Грмечом", "Борци и бегунци" и "Планинци".

Његова прозна дела прожета су лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, као и ведрином и виталношћу духа.

Написао је већи број књига за децу међу којим су дела поезије "Бојна лира пионира" и "Пут у ведрину", приче "У свету лептирова и медведа" и "Босоного детињство", као и збирке песама "Огњено рађање домовине" и "Ратниково пролеће".

Последњом збирком приповедака "Башта слезове боје", за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од "црних коњаника", убица шпанског песника Федерика Гарсије Лорке.

То као да је наговестило његово самоубиство 1984. године у Београду.