Седамдесете године обележило је формирање Европског савета 1974. године. Ту деценију обележила је и одлука да се Европски парламент бира на општим, директним изборима. Број чланица увећао се и током осамдесетих година када су се ЕЕЗ придружиле Грчка, Шпанија и Португалија. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века у први план долази идеја о стварању економске и монетарне уније. Неке од држава чланица заговарале су идеју политичке сарадње будући да без ње није могућа монетарна унија, па је то разлог зашто су паралелно текли и преговори о политичкој унији. Резултат ових преговора био је Уговор о ЕУ познатији као Уговор из Мастрихта. Тако осмишљена ЕУ није више подразумевала само  економску сарадњу, већ и политичку интеграцију њених чланица у областима спољне политике, унутрашњих послова, правосуђа и заједничке одбране. Предвиђена је и економска интеграција прихватањем заједничке валуте – евра. Истовремено ЕУ изражава спремност да постепено, у своје окриље  прихвати нове државе – чланице са истока Европе. Планирано повећање  чланица имало је за последицу потребу даље трансформације  ЕУ,  што су омогућили Уговор из Амстердама и Уговор из Нице.
И у новом миленијуму  ЕУ и њене институције су у сталном процесу мењања, а последња реформа је свој израз нашла у Уговору о уставу за Европу, који је у процесу ратификације у државама чланицама и зато, још увек није ступио на снагу.
Педесет девет година после оснивања ЕУ суочава се са последицама глобалне економске кризе која није заобишла ни европску двадесет седморицу.  Аналитичари процењују да ће у наредне две године велики број радника у Унији остати без посла. Међутим, економска криза не спречава  чланице да мисле и о другим питањима. На управо одржаном самиту ЕУ у Прагу европска двадесетседморка понудила је Азербејџану, Јерменији, Грузиј, Молдавији, Белорусији и Украјини нови, виши ниво партнерских односа, без перспективе чланства у Унији коју је добио западни Балкан.
Србија и  Босна и Херцеговина једине су земље  западног Балкана које још нису аплицирале за кандидатуру за чланство у ЕУ, не зато што то не желе, већ зато што, по оцени званичника ЕУ, нису испуниле очекиване услове. Прошле године потписан Споразум о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ још се не спроводи, јер савет министара Уније тај корак условљава пуном сарадњом са Хашким судом. Тај процес већ дуже време блокира Холандија која сматра да пуна сарадња са Трибуналом подразумева хапшење преосталих хашких оптуженика Ратка Младића и Горана Хаџића. У међувремену, Београд је од првог фебруара ове године донео одлуку о једностраној примени Прелазног трговинског споразума са ЕУ.  Грађанима Србије остаје нада да ће Севет министара ЕУ до краја године донети дуго очекивану и више пута одлагану одлуку за стављање Србије на „Белу шенген листу“. Могућност безвизног путовања у земље ЕУ за Србију би био опипљив доказ да је  добродошла у Унију. На крају подсетимо, да је почетком 90-тих година, уочи свог болног распада, бивша Југославија била на прагу пријема у ЕУ, да би њен већи део, изузев Словеније и Хрватске, данас био још далеко од пуноправног чланства.
Душица Матицки