Три века су Ђурђеви ступови чекали на свој васкрс и долазак првих монаха. Протеклих неколико година обновљен је олтарски део и северна певница манастирске цркве, трпезарија краља Драгутина. Манастир је срушен пред Велику сеобу под Чарнојевићем, калуђери су отишли у Угарску, а Турци су манастирски камен возили за изградњу градске тврђаве у Новом Пазару. Последње године под османлијском влашћу, 1912, Ђурђеви ступови су, иако делимично порушени, поново рушени. Турци су се, каже историја, утврдили у манастирским зидинама и артиљеријом тукли по српској војсци у Дежевској долини.
Кажу да српски нишанџија није имао избора него се прекрстио и рекао:
„Опрости, свети Ђорђе, али, ако си пустио Турке код себе, пусти и мене да распалим по њима”.
Граната је разнела манастирску куполу, али и отерала турску војску са тог утврђења. Да би се искупили због срушене куполе, српски војници су око манастира засадили борову шуму.  
Сада кроз ту шуму до манастира води асфалтни пут, у конаке обновљене и освештане пре седам година где се сместило десетак монаха и искушеника. Протосинђел Герасим каже да би их било и више, али, мало је ћелија. Зато је у плановима и проширење конака.
„Ово место, ово брдо је не само српски Синај, него и српска гора Тавор, јер овде су Срби доживели преображење”, поручује редовно у ђурђевданским беседама владика Артемије.
С. Бакрачевић