Јуче и данас

Холандска невладина организација Историјски пројекат Сребреница позвала је данас посланике Скупштине Србије да не доносе резолуцију о Сребреници пре него што релевантне чињенице о дешавањима на том простору не буду темељно истражене и поуздано утврђене.
"Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, већ годинама тврди да је тада у Сребреници убијено `око 700` босанских муслимана – и да је разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира – политичка. Није ли Сребреница, кроз лицитирање бројевима, очигледно исполитизована", упозорава председник ове организације Стефан Каргановић.
Он указује и на противречност резолуције Европског парламента из јануара прошле године, која је мотив за изгласавање резолуције о Сребреници у Србији, где се у ставу „Е“ наводи да „упркос огромним напорима... досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице“.
Обраћајући се председнику Србије Борису Тадићу, посланицима и јавним личностима у Србији који учествују у дебати о усвајању резолуције, Каргановић тврди да "питања и недоумице о сребреничким дешавањима убедљиво сугеришу да је стандардна прича о Сребреници пуна озбиљних недостатака и неразјашњених околности" и износи разлоге који доводе у сумњу садашње схватање догађања у Сребреници јула 1995. године.

У Српском Пен центру приређена је трибина посвећена недавно преминулом писцу академику Милораду Павићу, о коме су похвално говорили академик Предраг Палавестра и књижевници Михајло Пантић, Милисав Савић и Владимир Пиштало, преносећи успомене на свог колегу.
Вече "Сећања на Милорада Павића", најбоље је је резимирао најмлађи учесник Владимир Пиштало говорећи о првом сусрету са Павићем када је отишао на презентацију његових прича у Манакову кућу. У публици је било неколико "теткица" и Пиштало са два другара, а сада се круг затворио са неколицином искрених поштовалаца.
Талас Павићеве популарности
"Између те две вечери је скоро 30 година, а у том периоду сам присуствовао препуном Народном позоришту до последње галерије када је Павић био на врхунцу славе као слављен у целом свету па и Америци као највећи савремени југословенски писац" рекао је Пиштало и додао да је уверен да следи нови талас Павићеве популарности, али у свету, пошто " Речник" осваја Кину, а по многим словенским земаљама, пре свега Русији, ничу клубови његових "обожавалаца".

Јубилеј 100 година рођења књижевника Меше Селимовића биће обележен у Србији током наредне године низом програма који ће имати за циљ откривање нових виђења његовог стваралаштва, закључак је првог састанка Одбора за обележавање стогодишњице рођења познатог писца.
У саопштењу Министарства културе Србије наводи се да ће централни догађај прославе бите дводневни научни скуп у организацији Српске академије наука и уметности, који ће бити уприличен у недељи око 26. априла, дана рођења Меше Селимовића.
Награда "Меша Селимовић", Компаније "Новости" у марту, биће уручена овогодишњем добитнику, коју ће пратити изложба документарних фотографија са досадашњих уручења награда.
Крајем марта Музеј позоришне уметности ће представити изложбу инспирисану Селимовићем делом на позоришним сценама, која ће затим, уз богат пратећи програм, моћи да види и публика у градовима Србије и региона.
Највећи део активности који се односе на јубилеј биће реализован у програму Године књиге и језика, коме ће Министарство културе посветити значајну пажњу.

Хуманистичко схватање, тачније, тумачење политике може имати тренутних дражи чак и за једног резонера. Нама није дано да будемо слободни од „алтруистичког егоизма” тог најсрамнијег облика претпостављања своје личности.
Демократски државници имају склоности да буду у положају оних слугу, чија дугогодишња верна служба им даје право господства над господарима. Они полазе од поређења масе са сујетном женом, те сматрају да је удварање, без обавезе на брак, најефикаснији начин да се постигне успех. Ако се једна идеално аристократска доктрина не обазире на народ, једна исто тако идеална, демократска, рачуна са његовим манама. Њена хуманитарност је надасве увредљива, јер свесно утврђује слабости које је одржавају.
Демократија не може усавршавати човечанство, јер би то значило да сама себи одриче трајност. Савршен човек бира савршени облик владавине. Што је човек мање савршен, облик владавине којим се над њим влада је гори. Међутим основна погрешка свих политичких доктрина хуманистичког карактера јесте насиље над хармонијом. Свака од њих узима државу као нешто издвојено, откинуто од опште хармоније, што има да служи једино интересима човека. Хомоцентричност ових теорија је главни узрок катаклизми које сваких двадесет година изнова уништавају свет. Национална и лична, идеолошка и социјална хомоцентричност, прогласила је баналну срећу стомака и „сачуване коже” основним геслом модерних устава.

Књига Јаше Алмулија (на слици) ,,Јевреји и Срби у Јасеновцу”, коју је недавно објавио ,,Службени гласник”, промовисана је 27. јануара у Коларчевој задужбини, у оквиру програма обележавања Међународног дана сећања на жртве холокауста, у организацији Министарства рада и социјалне политике. Пошто аутор није могао да присуствовао промоцији, разговор смо приредили користећи електронску пошту на релацији Београд–Лондон.
У књизи сте објавили своје разговоре с девет Јевреја и шест Срба који су побегли или су се пробили из Јасеновца 22. априла 1945. године. Који сте главни закључак извукли из тих сведочења?
Закључио сам да је Јасеновац у усташкој Независној Држави Хрватској био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи „Живи и мртви” сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа не дознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети ток њиховог индустријског начина убијања. Хрватске усташе су отворено убијале на најдивљачкији начин сопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденим шипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новој књизи подробно говори покојни пуковник Златко Вајлер.
Лебовић је, зар не, као помоћник стаклоресца радио на демонтирању једног од крематоријума у Аушвицу пре доласка Црвене армије?

Дувао је јак, непријатан ветар, али то није омело готово седам хиљада Суботичана да се те недеље, 16. октобра 1910. године окупе на Градском хиподрому, у предграђу Суботице. Сви су нетремице гледали у младог мршавог човека и његову машину на средини травнатог терена, напрегнуто очекујући да се овде пред њиховим очима догоди чудо које ће бити уписано у историју и Суботицу означити као један од градова који хвата корак са техничким достигнућима на почетку века.
О том догађају овако је известио суботички месечник „Невен”:
„Свакоме је познато да се и један синак буњевачке нане већ одавно бави идејом летења. Начинио је својеручно летећи строј, те већ више месеци прави покушаје. Сада му је већ пошло за руком узлетети, па се већ више километара возио у ваздуху у један мах. Дне 16. 10. хоће да се јавно прикаже суботичком грађанству. Иван Сарић је 16. 10. летио на висини од 30 метара око 3 км.”
Извештај је документован са две фотографије, али нажалост, новине из тога периода не бележе више детаља о овом догађају, осим да је публика викала „Живио”, стављајући на муке будуће истраживаче да из фрагмената састављају слику о овом великом догађају. Оно што је, међутим, несумњиво јесте да се тог ветровитог преподнева пре тачно 100 година на тлу данашње Србије човек први пут уз помоћ летелице одлепио од тла и почео да остварује Икаров сан. Лет Ивана Сарића сматра се зачетком наше авијације.

Сутра се навршава 68 година од усташког покоља више од 2 300 Срба, међу којима је и 551 дете из Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац код Бањалуке.
Покољ је организовао усташки командант за такозану "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је после тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван "фра дијаволо".
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног "Тјелесног здруга" уз помоћ бањалучких усташа.
Крвави усташки "пир" у овим селима почео је у 4.00 часа ујутру и трајао је до поднева истог дана. Побијени су сви Срби који су се затекли у селу, осим Ленке Курузовић, која је са својих петоро деце успела да умакне усташком ножу.
Мештани Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац побијени су без метка, секирама, ножевима, крамповима и "србомлатком".

„Бити наследник Патријарха Павла није ни мало лако, јер је он био светли пример монашког и архијерејског живота“, изјавио је патријарх Иринеј за „Православље“, новине српске патријаршије.
Међу приоритетним задацима Српске православне цркве патријарх Иринеј наглашава „јединство у самој нашој Цркви, па онда јединство Цркве у дијаспори.“ Проблеме којих увек и свуда има, Црква треба да решава на најбољи начин, „да свака наша црква у иностранству, у дијаспори, постане одраз и слика Цркве у матици.“ Патријарх закључује да треба учинити све како би народ који живи расејан по свету био амбасадор, слика овдашњег народа и тако допринео да свет о нама не ствара неке измишљене, вештачке слике, него онакве какви ми заправо јесмо.
Одговарајући на питање о односу Цркве и државе, патријарх Иринеј каже: „За оне који не желе да виде Цркву на неком другом пољу осим у порти, свако бављење па чак и хуманитарна активност, јесте нека врсте политике. Црква треба да буде углавном на свом пољу. Кажем углавном, јер не сме ни да оџмури пред појавама и догађајима који су против интереса народа, против интереса историје, наше крштене историје. У таквим приликама, Црква не само да треба, него и мора да подигне свој глас и каже своје мишљење.“

Црногорска Национална заједница у Београду затражила је данас од патријарха спског Иринеја извињење због ставова изречених о црногорској држави, народу и цркви.
"Црногорска национална заједница је очекивала да ће патријарх СПЦ Иринеј, у складу са православним достојанством и позивом, јавност обавестити да је уочио сопствену грешку, којом је нанео увреду већини грађана Црне Горе и посебно сваком Црногорцу и сваком припаднику ЦПЦ", наведено је саопштењу заједнице. Новозабрани српски патријарх изјавио је пре неколико дана да је Црногорска православна црква (ЦПЦ) неозбиљна заједница коју подржава мали број људи.
"Тамошња Црногорска православна црква је неозбиљна заједница коју, на жалост, подржава црногорска држава. Иначе, мала је подршка Црногорској цркви од народа", рекао је патријарх, а пренела црногорска телевизија ИН. Такође, у интервјуу београдском Пресу патријарх је оценио да ће "време излечити ЦПЦ и Мираша Дедеића".
Јавним извињењем патријарх би "одагнао зле слутње које су се јавиле код национално опредељених Црногораца у Србији да је на делу реторика и пракса ретроградне и погубне идеологије великосрпског хегемонизма и туторства над Црном Гором и Црногорцима, наведено је у саопштењу.

Задужбине и задужбинарство имају дугу традицију у српском народу. У Србији има 110 задужбина, од којих је велики број, како стручно кажу историчари, неактиван, па је недавно почело законско уређење области задужбинарства и усклађивање са европским стандардима.
У Србији се задужбинарство везује за лозу Немањића. Најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница (на слици-фреска краља Милутина са моделом Краљеве цркве у Студеници), који је 1190. године основао велики рашки жупан Стефан Немања, а највећи задужбинар је краљ Милутин, који је за 40 година владавине оставио народу исто толико задужбина. Немањићи нису зидали само цркве, већ и зграде, мостове, болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ Свети Сава, манастире су зидали и ван граница тадашње Србије, највише у Грчкој, на Светој гори и у Солуну, као и у Румунији.
У Јерусалиму, Свети Сава је уз манастир светог Крста саградио конаке, а био је и ктитор Лавре св. Саве Освећеног. Краљ Милутин је саградио манастир светих Архангела Михаила и Гаврила и уз њега болницу. Српских задужбина је било на Синају и у Цариграду.