Да су усташке власти припремале подмукли покољ Срба, говори и чињеница да су неколико дана раније извршили попис сељана, уз образложење да ће сви који се затекну код куће у недељу, тог 7. фебруара 1942. године, добити помоћ у храни.
Такође, неколико дана раније, усташе су наредиле да се, због наводног беснила, побију сви пси у поменутим бањалучким селима, са стварном намером да за време злочина лавеж паса не би открио да се нешто чудно дешава у тим селима.
После Другог свјетског рата о овом стравичном усташком злочину дуго се ћутало, а тек 1964. године извршено је пописивање страдалих и то 1 400 лица. После тога су 1965. године тадашње власти подигле спомен костурницу за тих, како је исписано на плочи, 1 400 жртава фашистичког терора.
Накнадним истраживањима дошло се до броја од 2 300 жртава, пописаних именом и презименом, премда се зна да је и та бројка много већа, пошто су у покољу 7. фебруара побијене и потпуно затрте читаве породице, па о њима није више имао ко да сведочи.
Тек 1991. године одржан је први парастос овим жртвама, а служио га је владика бањалучки Јефрем. Од тада сваке прве недеље у фебруару служи се парастос, а уназад девет година и заупокојена литургија у новосаграђеном храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу.
Иако су потомци жртава и становници ових села, као и целог бањалучког региона, очекивали да ће се тадашњи поглавар римокатоличке цркве папа Јован Павле Други током посете Бањалуци и самостану Петрићевац у јуну 2003. године оградити од ових злочина, папа овај догађај није ни споменуо.
Једине речи поглавара римокатоличке цркве које су се могле довести у везу са овим и другим злочинима у којима су, између осталих усташа, директно као крвници учествовали и католички свештеници, односиле су се на молитве Богу да "буде милосрдан за кривице почињене против човека, његовог достојанства и његове слободе, па и од стране неких чланова Католичке цркве".
РТРС