Јуче и данас

"НБА ентертејнмент" снима серију филмова о великим спортским причама у последњих 30 година. У једној од тих сторија главни јунаци су Дражен Петровић и Владе Дивац, њихово пријатељство прекинуто ратом и прича о великој кошаркашкој екипи с краја осамдесетих година.
"Снимамо причу о пријатељству прекинутом ратом и о томе шта се из тога може научити. До једног тренутка били су блиски као браћа, а онда се држава којој су припадали распала, а тиме и њихово пријатељство које је у тим околностима очигледно било немогуће одржати. Због Драженове смрти та је трагедија постала далеко већа јер Владе није добио прилику да расправи неке ствари као што је то успео са Кукочем и Рађом", рекао је режисер филма Мајкл Толајиан загребачком "Вечерњем листу".
Филм ће се, како је рекао потпредседник документарног програма "НБА ентертејнмента" Дион Кокорос, звато "Једном браћа" и биће део серијала о 30 великих спортских прича у последњих 30 година. Филм ће бити приказан на мрежи "И-Ес-Пи-Ен", ЕСПН.

Широм света данас се обележава Међународни дан сећања на жртве холокауста.
Генерална скупштина УН је 2005. године донела званичну резолуцију о обележавању Међународног дана сећања на жртве холокауста и као датум одредила 27. јануар када су руске снаге ослободиле нацистички логор Аушвиц.
У резолуцији се апелује на све чланице УН да поштују сећање на жртве холокауста и охрабрује развој образовних програма о историји холокауста, чиме жели да се покаже одлучност да се помогне у спречавању чина геноцида у будућности.
"Трагедија настала као последица холокауста не може да се избрише. Мора бити упамћена са срамом и страхом докле год људско сећање буде постојало. Само ако се сећамо, онда можемо одати одговарајућу почаст жртвама. Милиони недужних Јевреја и припадника других мањина убијани су на незамисливо варварске начине. Никада не смемо заборавити те мушкарце, жене и децу, нити њихову агонију", рекао је 2006. године тадашњи генерални секретар УН Кофи Анан.

"Честитам ти крсно име, што га славиш, мој Србине". Тако почиње једна наша славарска пјесма. Па и ја вама, браћо и сестре, четитам овај дан - најсрпскији дан од свих дана у вијенцу година Господњих.
Дан Св. Саве је сјећање на оне пјесникове ријечи о појању "свете Литурђије, оног свијета као и овога" - небеске и земаљске. А то је дан када Св. Саву прославља и небеска и земаљска Србија. И када се замислимо знамо да нас је мање, нажалост, остало на земљи да славимо Бога и његова Свеца; више нас је на набесима куда смо сами ишли и куда су нас други, прије времена и на силу, слали и отправљали.
"Нико нема што Србин имаде" - често чујемо како се пјева. "Србин има своју крсну славу; Србин има свога оца Саву". Знао је нас човјек одувијек да је сам и немоћан - призивао је Бога и крсну славу у помоћ; знало је свако српско племе да му нико до Бог и Слава неће помоћи да дјецу добру роди и васпита, хљебом нахрани и од душмана одбрани; Знао је нас Српски народ да је "сламка међу вихорови" између осталих народа који га окружују, па је узео Светога Саву да га пред Престолом Божијим заступа и Богу за свој род молитве узноси. И само тој нашој вези Неба и Земље имамо да захвалимо што смо, ипак, преживјели и одржали се да се не загубимо, стољећима. Нарочито је то важно за нас удаљене од Отаџбине, од својих корјена и источника културе, вјере и обичаја.

У препуној дворани „Борис Трајковски” у Скопљу одржан је пре две вечери хуманитарни концерт у част рођендану македонског певача Тошета Проеског, који је трагично преминуо пре више од две године. „Македонски славуј”, како су Проеског звали, јуче би напунио 29 година, али је, подсетимо, 16. октобра 2007. године погинуо у саобраћајној несрећи на аутопуту Загреб–Липовац.
На концерту, који је носио назив „Хуманошћу до светлости”, промовисан је и албум „Још увек сањам да смо заједно”, на коме су се нашле песме које је Проески написао пре смрти, али их није снимио. Ове песме певали су његови пријатељи Нина Бадрић, Аки Рахимовски, Борис Новковић, Јелена Томашевић, Калиопи, Бојан Маровић, Тони Цетински… Десио се и мали куриозитет, будући да се на сцени, после 24 године, појавио и Оливер Мандић заједно са Жељком Митровићем, некадашњим басистом бенда „Октобар 1864”, а данас власником Пинка, Беби Дол и браћом Тавитјан (екс „Леб и сол”). Они су извели нумеру у част Проеском, за коју је текст написала Марина Туцаковић, а аутори композиције су Мандић и браћа Тавитјан.

Општински одбор Савеза потомака ратника 1912. до 1920. године донео је одлуку да град Лесковац подигне спомен-обележје Ахмеду Адемовићу, прослављеном трубачу из Лесковца, за кога би могло да се каже да је одсвирао крај Турака на Балкану. Како за „Политику“ истиче Живојин Тасић, председник поменутог савеза, Ахмед је одиграо кључну улогу у историјској Кумановској бици 24. октобра 1912. године када је трубним знацима одсвирао повлачење турске војске.
– Остала је крилатица „Куманово за Косово“. Велика победа српске војске над Турцима у Кумановској бици била је на неки начин компензација за губитак на Косову. Због тога је Општински одбор Савеза потомака ратника 1912. до 1920. године одлучио да се славном трубачу подигне споменик. Постоје три могућности да се овековечи Ахмедово име – да му се подигне споменик у Лесковцу, да се постави спомен-плоча у Дому културе Рома у овом граду или да се једна улица назове његовим именом – каже Тасић.
Више о том историјском догађају испричао нам је историчар Добросав Туровић, потпредседник Савеза потомака ратника 1912. до 1920. године, који о томе са Небојшом Ивановићем пише и у књизи „Лесковац и лесковачки крај 1915. до 1918. године“.

О Ленки Дунђерској написана је, ваљда, најлепша љубавна песма на српском језику. Морало је у тој девојци бити толико светлости и таме бар колико је тамног светла у стиховима заветне Лазареве поеме. Све што сам сакупљао ових година било је у служби накане да се осветли она као биће из јаве а не из сна песниковог. Трагање је било дуго и неће престати као што не престаје бруј крушедолских звона и стихова “Санта Мариа делла Салуте”. Ово су речи Пере Зупца, једног од наших најистакнутијих савремених песника који је после дугог ишчитавања старих и нових књига, рукописа и новина, као и разговора исписао драгоцену књигу “Ленка Дунђерска”. Ову, како је сам назвао, лирску студију на свет су ових дана изнели и објавили “Медиа инвент” и “Тиски цвет”.
О великом поети Лази Костићу написано је брдо књига и студија и готово да је сваки детаљ из његовог живота осветљен. О његовој последњој и највећој љубави изузетно мало: Ленка Дунђерска (1870-1895) остала је загонетна и заборављена иако је још премудри Милан Кашанин упозорио да је “она пресудна у животу песниковом и тако важна по историју наше књижевности”.
* Шта вас је подстакло да се са толико труда и озбиљности позабавите Ленком Дунђерском?

Доскорашњи епископ нишки, од јуче новоизабрани патријарх српски Иринеј (Гавриловић), пре пет дана пророчки је изјавио: „Не верујем да ће бити толико кругова гласања да избор ’уђе’ у следећи дан. Ми у Сабору се добро познајемо, знамо какав је ко, шта може да учини и колико да допринесе животу цркве.“
Иако је у изјавама скромно одбацивао могућност да он буде наследник патријарха Павла, „апостолски жреб” је пао баш на њега. И то веома брзо, после само више од пет сати рада Изборног сабора. Избор Иринеја за 45. патријарха није велико изненађење, иако није важио за главног фаворита, као митрополит Амфилохије и епископ бачки Иринеј. Иринеј је свој избор прихватио као „часну и тешку” дужност чије ће бреме и проблеме носити, рекао је непосредно после избора.
Када су га недавно питали какав би требало да буде нови поглавар СПЦ, Иринеј нишки је рекао: „Сигурно је да то неће бити анђео с неба, већ човек укорењен у овом времену и у српској цркви“.
Према оцени многих, изабран је достојан Павлов наследник. Реч је о архијереју са великим искуством. Јавности је мало познато да је нови поглавар СПЦ још за време блаженопочившег патријарха Германа средином осамдесетих година био у служби „црквене дипломатије“. Активно је учествовао у превазилажењу црквеног раскола са слободном српском црквом у Америци. Патријарх Иринеј је свој допринос дао у превазилажењу раскола са Македонском православном црквом што је довело до усвајања „Нишке декларације“ којом је формирана Охридска архиепископија.

Рођендан Саве Шумановића (1896–1942), који се обележава 22. јануара, био је повод да директорка истоимене галерије у Шиду Весна Буројевић одлучи да као ауторка изложбе представи три Савине слике из париског периода, веселе, пуне живота, на којима је овековечена Кики, краљица париске четврти Монпарнас. Ову занимљиву поставку под називом „Артисти и модели: Сава Шумановић и краљица Монпарнаса“, која се вечерас у 18 часова отвара у Галерији „Сава Шумановић“ у Шиду, моћи ће да види публика у наредних 30 дана. Весна Буројевић о вечерашњој рођенданској прослави каже:
– Изложићемо три Савине слике на дан његовог рођења. Две је насликао 1929. у Паризу, а донео их годину дана касније у Шид. Реч је о „Јутру“, лежећем женском акту и „Париском моделу“, седећем акту. А на трећој слици коју је уметник насликао 1935. под називом „Крај шумарка“, док још није пронашао одговарајући модел, а на којој је пет актова, централно место припало је Кики, насликаној по скицама из Париза. Кики је била чувени модел, звезда париских кабареа, увек у друштву највећих сликара 20. века. То што је позирала и Шумановићу показује да је он такође био део париске уметничке елите. На отварању ће посетиоци моћи да виде и инсерте из кратких уметничких филмова у којима је Кики играла.

Верници Српске православне цркве данас, 20. јануара по новом, или 7. по старом календару, прослављају Сабор светог Јована Крститеља. Овај светитељ прославља се више пута у години, јер су његова улога и значај у хришћанској историји посебни.
Међу личностима које су везане за живот Исуса Христа на земљи посебно место има Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи. Та посебност се огледа у начину његовог рођења, животу и у трагичној смрти.
Свети Јован је вршњак Христов, а по мајци и његов рођак, Јелисавета је била блиска рођака Пресвете Богородице. Јелисавета, дугогодишња нероткиња, донела је на свет Јована у поодмаклим годинама, а отац му је био Захарије првосвештеник, који није веровао да ће икад имати потомство. Тако је већ само његово рођење било чудесно, а касније и сам живот, који је провео у Јорданској пустињи, оскудно одевен, јео је само биље и друговао са животињама. У тридесетој години почео је своју проповедничку делатност. Народ се окупљао око њега, а он је беседио о покајању: „Покајте се! Приближило се Царство Небеско“ Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!“ Људи су мислили да је он обећани Месија кога су очекивали, а Јован је одговарао да је он „само глас који виче у пустињи“ и крштава водом, а Онај што долази је јачи и да није достојан одрешити каишеве са Његове обуће. „Он ће вас крстити Духом светим и огњем“, поручивао је Јован.

Православни хришћани у Србији 19. односно 6. јануара по старом календару, прослављају велики хришћански празник Богојављење. Тога дана Исус Христос је крштен у реци Јордан, а Бог се јавио са неба, па је народ празник назвао Богојављење.
Исус Христос је са својом мајком Маријом и Јосифом живео у Назарету, док није навршио тридесету годину, а тада отпоче да учи људе, да им говори о науци Божијој, да мисионари. Само шест месеци старији од Исуса Христа, Свети Јован Крститељ живео је у пустињи у близини реке Јордан и по заповести Божијој људима је говорио о покајуњу јер се, како је рекао: „Приближило Царство Небеско! Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене. Ја нисам достојан ни да му одрешим ремен на обући.“ Многи су схватили да говори истину, покајали се због кршења Божјих закона и дођоше да их Јован крсти у Јордану. Једнога дана дошао је сам Господ Исус Христос да и њега Јован крсти. Када Исус уђе у реку Јордан над њим се отвори небо и Дух Свети сиђе на Исуса у виду голуба а са неба се чуо глас Бога Оца који је рекао: „Ово је Син мој љубљени. Он је по мојој вољи.“