„Краљицом спортова“ је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. био је члан загребачке Младости, када је прешао у АК Партизан, где и дан-данас посећује и саветује младе атлетичаре. Добитник је „Златне значке“ листа Спорт за најбољег спортисту Југославије 1957. године, а исте награде додељивале су му и Спортске новости (1952, 1956. и 1957) и Политика (1956). Посебан куриозитет јесте да најбољи југословенски атлетичар свих времена, сребрни са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких трка, никада није био првак Југославије у маратону. Михалић је учествовао на 1.075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара. Радио је као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, тренерској улози у Партизану, као атлетски судија и организатор бројних такмичења.
Из брака са Ружицом, која од развода живи на Пагу, има сина Владимира. Има и унука Марка. Рођен је 1920. године у селу Лудине надомак хрватске Кутине. Данас је настањен у Миријеву, а од великог броја браће и сестара из његове породице, остао је само он. Фрањин отац Јосип био је кројач, а мајка Вероника домаћица и имали су 12 потомака, а легендарни тркач је био десето дете.
Иван Боришић, Данас