Уз Москву, Јарославље је било други руски центар за уметничку израду звона.Већ у 18. веку, када је почела мануфактурна израда, у овом граду никло је неколико ливница звона. Нови јарославски мајстор за звона Николај Шувалов, практична почетна сазнања је проверавао у књизи Оловјањишњикова „Историја звона и вештина њиховог одливања“, издате почетком 20. века. У његовој фабрици се једно звоно ствара и до три месеца. Овај мајстор објашњава да постоји више начина за израду звона: немачки, француски, руски и енглески профил. Принцип је увек исти. Од висине и дебљине зидова звона зависи лепота, звук и јачина. Шувалов открива и своје запажање - тајну: „Од свих старих звона која сам имао прилику да чујем и видим, највише ми се допадају руска звона из 17. века. Проучавао сам их, премеравао и пажљиво и по угледу на њих израђујем профил својих звона“.
У фабрици Шувалова калуп за звона прави се од глине помоћу дрвене лучне конструкције за израду профила. Проблем је био наћи праву глину. Нађена је у једном каменолому, али његово име остаје тајна. По старом обичају, глини се додаје кравља длака, коњско ђубриво и шира од кваса. Ако дође до најмањег одступања у калупу сачињеног од три дела, долази до дефекта звука. Процес налаже да се на влажно звоно наносе орнаменти, иконе, натписи по жељи наручиоца. Тај процес је дуг, поштују се канони, а звук сваког звона је другачији.
Звона из фабрике Шувалова се чују и под небом у Србији: у цркви Светог Димитрија на Новом Београду, у манастиру Милешева. И мајстори који праве звона и свештеници истичу да звоно има језик, јер преноси одређену поруку, иако не говори. Зато је звук звона и данас једнако значајан у комуникацијама на раздаљини.
Душица Матицки, Међународни радио Србија