Јуче и данас

Учесници Пете међународне конференције о Јасеновцу усвојили су данас у Бањалуци Декларацију о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата у НДХ-а.
Хрватска треба да прихвати историјску одговорност за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који је у Другом светском рату починила Независна Држава Хрватска, наводи се у Декларацији усвојеној данас у Бањалуци на Петој међународној конференцији о Јасеновцу.
Декларацијом се захтева да се у Хрватској, БиХ, Републици Српској и Србији одреди исти дан као знак сећања на жртве геноцида у НДХ и да садашње хрватске власти утврде и у разумном року исплате праведну одштету жртвама и њиховим потомцима.
Учесници су затражили и да се у целини сачува и одржава као споменик жртвама јасеновачки комплекс концентрационих логора и да се проведе програм заштите и уређења Спомен-подручја Доња Градина, који је наставак пројекат о њеном уређењу из осамдесетих година прошлог века.
Пета међународна конференција о Јасеновцу закључила је да су злочини усташа над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата у НДХ смишљен и планиран геноцид, онако како је дефинисано Конвенцијом УН о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године.

У православљу се 24. маја слави успомена на свету солунску браћу, Ћирила и Методија, који су у деветом веку међу Словенима Балкана и средње Европе проширили и учврстили веру Христову.
Двојица браће рођена су у Солуну, старији Методије је десетак година живео са Словенима, Македонцима где је и научио словенски језик. Затим оде високо у Олимп и предаде се монашком подвигу. Касније му се придружио и млађи брат Кирило. На молбу моравског кнеза Растислава, 862. године византијски цар Михаило II Ћирило и Методије су послати у Вишехрад, данашња Чешка.
На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац.
Браћа су се за овај посао озбиљно спремила. Ћирило је саставио прво словенско писмо - глагољицу, а заједно су на језик македонских Словена из околине Солуна превели најзначајније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности.
Током рада имали су велике тешкоће. Методије је једно време био и затворен. Како би проповедали на словенском језику Кирило састави ћирилицу и глагољицу, превели су са грчког бројне богослужбене књиге на словенски језик како би народ коме су проповедали боље разумевао Божију науку.

Израду мозаика у Храму Светог Саве на Врачару финансираће Русија уз помоћ Руске православне цркве – о томе је пре неколико дана Руска федерација обавестила Министарство спољних послова Србије, сазнаје „Политика“.
Тиме је „спремност руске стране да помогне у финансирању” постала стварност, а према процени коју је у руским медијима изнео митрополит волоколамски Иларион Алфејев, шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, израда целокупног мозаика коштаће око 40 милиона евра. Разговори са руском страном о евентуалној донацији вођени су осам година, а тачку на њих ставила је посета премијера Руске федерације Владимира Путина, који је у марту ове године, приликом званичне посете Србији, обишао и Храм Светог Саве. План је да се донација одвија по етапама, како се буду одвијали радови. После посете Србији, митрополит Иларион Алфејев, у једном интеврјуу говорио је о радовима на Храму Светог Саве понављајући спремност Руске православне цркве да помогне наставак радова, истичући да се ради о „пројекту без преседана”, јер ће мозаиком бити покривено 17.000 квадратних метара, као и да један квадрат стаје две до две и по хиљаде евра.

Ова година протиче у знаку великана српске књижевности Иве Андрића (1892-1975) јер се присећамо да је пре равно пола века постао први, и за сада једини, писац са подручја бивше Југославије, добитник Нобелове награде за књижевност.
Међутим, никада није престало интересовање, не само за његова дела која се стално поново штампају и преводе на најегозитичније стране језике, већ и за пишчев живот, јер се он увек трудио да сачува своју приватност.
Истина је да се веома често жалио на усамљеност, на здравствене тегобе, на проблеме везане за његову дипломатску каријеру или као писац за проблеме са издавачима, али у његовој заоставштини нису пронађена писма која су могла да открију да су неке даме гајиле нежна осећања према њему.
Господствени Андрић се постарао да, уколико је добијао таква писма, буду одмах уништена, међу њима и Милице Бабић, љубави његовог живота и једине жене коју је пустио у свој усамљенички свет и оженио после дугих 30 година чекања да она буде слободна.
Међутим, даме с којима се Андрић дружио помно су чувале његова писма од другарице из ране младости Зденке Марковић до Вере Стојић која му је била сарадник и пријатељ до смртнога часа (90 писама).

Ректор Универзитета у Крагујевцу Слободан Арсенијевић и градоначелник Верољуб Стевановић открили су данас, поводом 35 година од оснивања те високошколске установе, споменик Атанасији Николићу који је био први ректор прве високе школе, Лицеја, у Србији.
Споменик, дело академског вајара Николе Коке Јанковића, постављен је у дворишту седишта крагујевачког Универзитета а његовом откривању и свечаности поводом обележавања јубилеја присуствовали су председница Народне скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић, представници министарстава просвете, одбране, рада и социјалне политике, председник САНУ Никола Хајдин, представници правосудних институција, градске власти и бројне друге званице.
Подсетивши да је Лицеј основан у Крагујевцу 1838. године, а да је први Универзитет у Београду настао 1905. године, ректор Арсенијевић је рекао да „историју високог образована у Србији треба прихватити такву каква јесте, без стварања слика пожељне прошлости”.
„Прошлост је кључ будућности, а ко влада прошлошћу има и будућност, јер у прошлости лежи културна и политичка моћ и стога се она измишља и прилагођава потребама и жељама времена”, рекао је крагујевачки ректор и додао „да је за то мноштво примера у општој и националним историјама, које су често замагљене и наопако тумачене кривотвореним чињеницама и тако искривљена историја није добар темељ будућности”.

Поводом 160 година од рођења великана српске медицине и књижевности Лазе Лазаревића у Шапцу је одржана 35. манифестација Лазини дани.
Великан српске медицине и књижевности, Шапчанин, доктор Лаза Лазаревић, од данас је и на поштанској маркици. Лик првог српског неуролога и зачетника наше психолошке приповетке који ће се наћи на домаћим пошиљкама, уметнички је обрадила магистар Марина Калезић.
"Пошта Србије издала је пригодно издање поштанске марке поводом 160 година од његовог рођења, управо поштујући његов стваралачки рад и однос и према Шапцу, али и према својој отаџбини Србији", каже генерални директор Јавног предузећа ПТТ саобраћаја "Србије" Горан Ћирић.
Спајајући науку и уметност, у духу великог колеге, узора и инспирације, Шапчани већ 35 година у оквиру Лазиних дана величају знање, част и радост давања другима.
"Ми од свег срца желимо да Лазин лик и дело и све оно што његово име носи, некако наставимо кроз наш рад, а као допринос томе јесте да га се сећамо и спомињемо", каже председник подружнице Српског лекарског друштва у Шапцу Оливера Вујадиновић.
У оквиру тродневног програма, пред више од 500 колега, о 13 стручних тема говориће двадесетак универзитетских професора. Неки од њих су у српској дијаспори, армији од десет хиљада лекара, чувара Лазиних вредности.

Велики црквени суд Српске православне цркве, којим председава митрополит црногорско-приморски Амфилохије, оснажио је пресуду црквеног суда православне Епархије жичке којом је Милоје Стевановић (62), предузетник из Чачка, коначно искључен из црквене заједнице. Велики ЦС већао је 29. априла ове године, а примерак пресуде је, јуче касно поподне, „Политици” уручен у парохијском дому цркве Светог Вазнесења у Чачку.
У изреци, ВЦС наводи се да је веће једногласно нашло да је „Милоје Стевановић крив због примања на приватно имање одбеглих јеромонаха и монаха” као и „оснивања монашког општежића на приватном имању без благослова надлежног архијереја”. Стевановићу се за кривицу узима и „вређање надлежног епископа, свештеника, црквених и црквено-судских власти у текстовима и књигама”, али и „учешће на такозваним богослужењима која је у месту Љуљаци обављао рашчињени и, у ред монаха враћени, бивши епископ Артемије”.
Стевановић, који своје књиге потписује као Грешни Милоје, 3. јуна прошле године на своје имање у Лозници код Чачка примио је игумана и калуђере (15 монаха) манастира Црна Река, који су тада напустили Епархију рашко-призренску, из солидарности са својим епископом Артемијем.

Дејл Зелко, пилот "стелта Ф117", и Золтан Дани који га је оборио пристали су да заједно сниме документарац. Већ две године размењују видео-записе
Пилот Дејл Зелко је тог 27. марта 1999. године био у ваздуху, а мајор Золтан Дани на земљи. Њихов окршај свима је познат. Пуковник Дани погодио је "невидљиви" стелт "Ф117" којим је пилотирао официр америчког ваздухопловства, ветеран Заливског рата. Тако је Золтан прославио ПВО, а онда се на сопствени захтев пензионисао 2004. и постао пекар и туристички радник.
Тачно 12 година касније Зелко и Дејл сусрешће се лично. Некадашњи противници пристали су да заједно сниме документарац у продукцији "Оптимистик филма", који ће режирати Жељко Мирковић. Као датум личног упознавања означен је почетак снимања филма "Други састанак". Сусрет би требало камером да буде забележен и припремљен за филм чија ће премијера бити на фестивалу документараца у Амстердаму 2012. године.
"Њих двојица већ воде видео-записе, снимају свој живот, породицу, каријеру. Идеја о снимању овог филма родила се пре око четири године. Толико су и њих двојица у контакту. Публика ће први пут из крајње личног угла видети како су се осећали ови људи. И они сами желели су да после свега што се догодило пошаљу снажну поруку оптимизма и мира", каже редитељ Жељко Мирковић.

Капетан Драган из аустралијског затвора апелује на државне органе Србије: Чамим невин у самици. Не виђам сунце, а недостаје ми и свеж ваздух. Не тражим слободу, него правду.
Србијо, помози ми! Лежим невин у затвору, иако ми није ни суђено ни пресуђено! Чамим у самици, која нема ни прозор! Не добијам свеж ваздух, нити виђам сунце! Ни књиге за читање ми не дају, а ограничен ми је и сусрет са другим затвореницима. Имам право на телефонски разговор од пет минута, који затворска управа прислушкује. Тражим да се држава заложи за мене бар онолико колико се заложила за Тихомира Пурду!
Ово је апел Драгана Васиљковића, познатијег као Капетан Драган, из затвора "Силвервотер“ код Сиднеја, у којем чека одлуку аустралијских власти о изручењу Хрватској.
Капетан Драган ухапшен је у Аустралији по потерници Хрватске због наводних ратних злочина.
Због тога што је процењен као "екстремно ризична особа“, Васиљковић је смештен у самицу и може да прима посету два пута месечно. Најчешће га посећују супруга Нада Лукић и брат по мајци Кића Макуљевић.

Чедомиљ Мијатовић имао је богат и успешан живот, баш онакав какав му је прорекао видовити Јефта кад је имао тек петнаест година: дуго ће живети, студираће у иностранству, тамо ће се оженити странкињом старијом од себе, биће или проповедник или учитељ, на разним дворовима ће се руковати с краљевима и краљицама, имаће много прилика да заради али их неће искористити, имаће могућности да постане вођа народа, много година ће живети у иностранству, а онда ће га његова земља позвати нудећи му положај виши од свих које је дотад имао, прихватиће га и учинити услугу свом народу, живеће у дворцу с великим степеништем и на крају ће га два човека с црвеним појасевима убити ножевима и револверима.
Био је професор, политичар, дипломата, економиста, историчар и писац. Чини се да је од прве до последње своје године, од 1842. до 1932, све време само радио. Почео је као професор политичке економије и финансија на београдској Великој школи, да би затим шест пута био министар финансија, два пута министар иностраних дела и дипломата више од тридесет година. Један је од оснивача Народне странке, један од зачетника економске науке код нас, основао је Народну банку Србије и нашој валути дао име – динари.