Јуче и данас

Имајући у виду радикални заокрет у односу на донедавне наговештаје из врха Српске православне цркве да је поглавар Римокатоличке цркве на корак до Ниша, међу појединим владикама појавила се неформална иницијатива за излазну стратегију у виду протестне ноте папи због његовог најављеног ходочашћа на гроб контроверзног хрватског кандидата за свеца-блаженог кардинала Алојзија Степинца, у оквиру папине посете Загребу 4. и 5. јуна.
С обзиром на то да у врху СПЦ има и оних којих сматрају да не треба мотрити на сваки папин корак и да српску цркву не треба да интересује коме се све папа клања док год то не чини заједно са православцима, о евентуалном упућивању протеста Ватикану, очекује се да коначну реч каже Свети архијерејски сабор на заседању које треба да почне 16.маја у Београду
Иако у православном свету најмногољуднија и најмоћнија Руска црква није одушевљена идејом да први заједнички сусрет поглавара Римокатоличке цркве са поглаварима православних цркава буде на прослави 1700-те годишњице Миланског едикта у граду на Нишави, и мада у српском епископату нема консензуса по питању одлуке да се папа Рацингер позове у Србију 2013.године, верски аналитичар Живица Туцић не види потенцијалну протестну ноту Ватикану као "излазну стратегију" врха СПЦ из проблема у који су запали призивањем папе у Србију, а без консензуса у српском епископату и без претходно прибављеног мишљења сестринских православних цркава.

Ове, 2011. године, обележавамо два века од смрти Доситеја Обрадовића. Пре два века Доситеј је именован и за „попечитеља просвештенија“, првог министра просвете српске државе која је почела да се, после вишевековног ропства под Турцима, обнавља током Првог српског устанка. Испада да је то, можда, најкраћи мандат министра просвете у нас, али реч је само о озваничавању нечега што је много раније у српском народу прихваћено као неопозива чињеница.
Најпре, треба рећи да је Доситеј уз подршку Карађорђа 1808. године основао Велику школу и тиме ударио темељ будућег универзитета. Али, Доситеј се осећао позваним да буде српски министар просвете и неколико деценија раније, да својим делом и порукама управо буде највећи слуга народа на просветном пољу. Уосталом и значење речи министар јесте слуга у најплеменитијем смислу. Он је био и српски министар и највећи српски учитељ младих. Сва своја дела посвећивао је јуности. Али под тим не треба подразумевати само оне по годинама младе. Његово дело и његове поруке били су упућени и одраслима, тад младом и тек зачетом слоју грађанског сталежа који се тек свикавао на књигу и отварао за научна достигнућа, према свету.

На данашњи дан пре 417 година на Врачару су спаљене мошти првог српског архиепископа и просветитеља Растка Немањића, у православљу Светог Саве.
У знак сећања на свог утемиљивача вере, народ Србије је крајем 19. века започео градњу велелепног храма. Предстоји осликавање лавре "Светог Саве", једне од највећих православних светиња.
Припреме за осликавање храма "Светог Саве", чија купола са златним крстом на висини од 82 метра, доминира панорамом престонице, приводи се крају.
Светиња у српско-византијском стилу са 3500 квадратних метара у приземљу, уз 1500 квадратних метара на три галерије на првом нивоу, може да прими десет хиљада верника. Осликавање 17 хиљада квадратних метара храма изискује и знатна материјална средства.
"Мозаик је врло скупа уметност, захтева посебан материјал, посебну припрему. Ми имамо обећање од стране Русије, који помаже и руска црква", каже патријарх српски Иринеј.
Потврда Русије о финансирању мозаика очекује се до почетка јула.
"То је један огроман посао, који ће трајати приближно осам година. Биће јавни конкурс за избор аутора, а у реализацији овог пријекта учествоваће око деведесет уметника", наводи протонеимар Војислав Миловановић.
Тако ће врачарска светиња, после израде мозаика у пуном сјају бити духовно огледало српског народа.

РТС

Писац, лекар, научник, академик, преводилац Лаза Лазаревић јединствен је случај ствараоца у нашој литератури који је са опусом од само девет завршених приповедака стекао бесмртну славу. Лазаревић се родио пре 160 година 13. маја, а преминуо је јануара 1891. а да није имао ни пуних 40 година. Његово име уписано је крупним словима и у историју српске медицине, пошто је одмах по повратку са студија у Берлину, где је докторирао са највишим оценама, приступио модернизацији рада у болницама.
Отворио је четири клиничка одељења, увео је пријемну амбуланту у болници, био је лични лекар краља Милана Обреновића, а када је постао управник Опште државне болнице оформио је "Одсек за лечење стараца" и тако постао први српски геријатар.
Веома активан у културном и политичком животу Србије, Лазаревић је стизао и да преводи и то не само белетристику (Гогоља), већ и политичке списе као што је књига "Шта да се ради" Николаја Чернишевског, која је битно утицала на формирање Светозара Марковића и српске левице. Међутим, сви који заврше осмогодишњу школу памте Лазаревићеве приповетке од оне прве, коју је написао током студија у Берлину "Швабице", па преко "Први пут са оцем на јутрењу" до "Школске иконе", "У добри час хајдуци!", "На бунару", "Вертер", "Све ће то народ позлатити" и "Ветар".

У Србији и другим европским земљама, обележавају се Дан победе над фашизмом и Дан Европе манифестацијама у славу жртава Другог светског рата и у знак очувања антифашистичких тековина.
Дан победе слави се 9. маја, на дан када је пре 66 година завршен Други светски рат, најкрвавији сукоб у историји човечанства у коме је животе изгубило више од 50 милиона људи. Тога дана 1945. године, неколико минута после поноћи, у разрушеном Берлину, потписан је акт о безусловној капитулацији Немачке, пошто је у борбама совјетске Црвене армије за скоро сваку зграду у том граду, 2. маја скршен и последњи отпор нациста. Церемонијом потписивања коју је организовао председник СССР-а Јосиф Висарјонович Стаљин, који је и диктирао услове капитулације, завршен је рат започет нападом Хитлера на Пољску 1. септембра 1939.

На Далеком истоку, рат је трајао до 2. септембра 1945. године, када је влада Јапана потписала текође безусловну капитулацију, пошто су у августу САД бациле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.
У Југославији је рат почео бомбардовањем Београда 6. априла 1941. и трајао шест дана дуже него на остатку старог континента. Завршне борбе за ослобођење земље уследиле су после ослобађања Београда у октобру 1944. и пробоја Сремског фронта, априла 1945. године у заједничким борбама са совјетском Црвеном армијом.

Свечаном академијом у задужбини Илије М. Коларца обележена је 80. годишњица освећења камена темељца и 70 година богослужења у Цркви светог Марка у Београду.
Патријарх српски Иринеј рекао је да су то значајни јубилеји и додао да Београд има много потреба, али да је потреба за храмовима посебна.
"Велика потреба је да Београд добије још храмова који би просветили наш српски народ", рекао је патријарх Иринеј, указујући да је Храм светог Марка саграђен у византијско-српском стилу, а по угледу на најлепши храм на Косову - Грачаницу.
Патријарх је подсетио да су у Храму светог Марка икона пресвете Богородице из 16. века, мошти цара Душана, патријарха Германа, као и да окупља духовни свет, православни народ и представља један од духовних центара.
"Смисао његовог постанка јесте да буде дом нашег духовног састанка", рекао је патријарх Иринеј.
Академији су присуствовали министар вера и дијаспоре Срђан Срећковић и министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић, а на скупу су говорили и академици Матија Бећковић и Димитрије Стефановић.

Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Георгијa, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".

У присуству родбине, представника града и колега из 204. Ваздухопловне бригаде Војске Србије, јуче је код спомен-обележја пилоту Миленку Павловићу у Ваљеву одржан дан сећања на његову херојску погибију пре 12 година. Он је 4. маја 1999. године бранећи небо изнад свог завичаја у борби са ескадрилом авијације НАТО-а погођен са три ракете од којих је смртно страдао. После полагања цвећа и одржаног помена епископ Ваљевске епархије господин Милутин постхумно му је доделио орден Светог владике Николаја. Ово високо признање у име породице примио је млађи Миленков син Немања.
У име колега из 204. Ваздухопловне бригаде Војске Србије, присутнима се обратио пуковник Бране Крњајић, који је још једном подсетио на херојско дело колеге Павловића. „Иако је знао да подизањем летилице практично не постоје никакве, или веома мале шансе да се поново врати”, казао је Крњајић, „он је без двоумљења пошао у акцију. Тако нешто својствено је великим родољубима и човеку који је одлучно следио војничку заклетву”. И Зоран Јаковљевић, градоначелник Ваљева, исказао је дивљење за патриотски и херојски чин пуковника Павловића. „Без његовог витештва”, нагласио је, „данас не бисмо имали врхунску вредност а то је мир у шта је уградио свој живот”.

Јосип Броз Тито, неприкосновени вођа и председник Савеза комуниста Југославије, маршал, врховни командант и доживотни председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, државе стваране у мору крви током 20. века, која га је надживела тек једанаест година, умро је на данашњи дан 4. маја 1980, на седмом спрату Клиничког центра у Љубљани. Тито је сахрањен у Београду 8. маја, на погребној свечаности какву свет у дотадашњој модерној историји није видео.
У ондашњој Палати ЦК СКЈ, у коју је Тито ушао само једном, 1966. када је објекат саграђен, а онда рекао да га у то здање у коме се данас налази тржни центар „Ушће” никада више не зову, пошто му се није допало, био је смештен важан обавештајни центар. Од када је, после дочека Нове 1980. године Тито био смештен у болницу, у поменутом центру су са стрепњом, под стресом, очекивали једну шифровану поруку из Љубљане: „Утакмица је почела”.
Био је то знак да је Тито преминуо, а педесетак светских телевизијских мрежа је директно преносило испраћај Титових посмртних остатака до Куће цвећа, у кругу Ужичке15 на Дедињу.

Полагањем цвећа и паљењем свећа, одата је пошта војницима и официрима који су, пре 19 година, страдали у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Обележавање 19. годишњице злочина над војницима ЈНА у Сарајеву у Добровољачкој улици протекло је без инцидента, иако полиција кантона Сарајево није дозволила трочланој српској делегацији, и поред ранијег договора, да на месту страдања војника положи венац, правдајући то безбедносним разлозима.
Близу 100 чланова породица и представника невладиних борачких организација и власти РС запалили су свеће и положили беле руже у близини Добровљачке, која сада носи име Хамдије Крушевљаковића, код моста Дрвеније.
Три аутобуса која су дошла из Источног Сарајева, међу којима су били и представници власти РС, зауставила су се испред зграде Факултета политичких наука у Сарајеву, одакле су учесници помена са запаљеним свећама и белим ружама у мимоходу дошли до моста Дрвенија на Миљацки.
Скуп су обезбеђивале јаке полицијске снаге. Помен погинулим војницима ЈНА служен је у православном храму у Миљевићевима у Источном Сарајеву, а положени су и венци на војничком гробљу у Сокоцу.