Јуче и данас

У Србији је реч о тежњи да се антифашизам истицањем доприноса четничког покрета учини националнијим, српским. Уз то се неретко, путем анти-антифашизма, јављају покушаји рехабилитације чак и отворених фашиста. На некадашњим и садашњим празницима старе и нових држава прелама се исти проблем као и у случају уџбеника историје, али и дневно-политичких догађаја и, уопште, свега што има везе са прошлошћу према којој се произвољно одређујемо, узимајући од ње шта нам у ком тренутку одговара
На дан када излази овај број "Времена" навршава се седамдесет година од, за једне, почетка антифашистичког устанка народа Србије у Другом светском рату. За друге то ће бити седамдесета годишњица "братоубилачког напада у ком је запуцао Србин на Србина".
Како год, 7. јула 1941. године, после народног збора на традиционалном вашару у Белој Цркви код Ваљева, дошло је до окршаја између жандармерије и припадника новоформиране Рађевачке партизанске чете предвођене Жикицом Јовановићем Шпанцем, комунистичким активистом и добровољцем из Шпанског грађанског рата. До 2000. године, тај дан био је државни празник, Дан устанка. Од 2000. Србија не обележава ниједан дан као свој празник који би имао било какве везе са њеном антифашистичком традицијом, ако изузмемо Дан победе, 9. мај, једини државни празник који се обележава радно.

На данашњи дан 1856. године, у личком селу Смиљану, Милутин и Ђурђија Тесла добили су сина који ће променити лице модерног света
Уз ову фотографију Николе Тесле, објављену у марту 1919. године, дато је следеће објашњење: Интересантан портрет великог проналазача док посматра сијалицу за своје чувено бежично осветљење. Комплетан опис овог изума појавиће се ускоро у часопису „Електрикал експериментер”. Ово је једина фотографија господина Тесле из профила. Снимљена је специјално за „Електрикал експериментер”.
На данашњи дан, 10. јула 1856. године, на размеђи два дана, „тачно у поноћ”, у селу Смиљану у Лици, жена православног свештеника Милутина Тесле, Георгина, Ђурђија – Ђука, рођена Мандић, донела је на свет и њихово треће дете.
По дедама и с очеве и с мајчине стране, новорођенче је добило име Никола.
У тој угледној породици, традиционално окренутој и с Милутинове и са Ђукине стране или свештеничком или војничком граничарском позиву, изгледало је да ће и Никола кренути једним од та два утабана пута, пошто је отац Милутин одлучио да се њихов најмлађи школује за свештеника.
Заиста се десило да Никола Тесла постане првосвештеник, али не у Српској православној цркви, него у храму изумитељства и науке, у свету технике и електрицитета, у коме је оставио најдубљи, неизбрисиви траг свог генија.

Осве­до­че­ни при­ја­тељ Ср­ба, док­тор пра­ва и хе­ми­је, кри­ми­но­лог и пу­бли­ци­ста, др Ру­долф Ар­чи­балд Рајс ро­ђен је 8. ју­ла 1875. го­ди­не у Ха­у­за­у­ху, крај Ба­де­на (Не­мач­ка). Сту­ди­рао је хе­ми­ју у Ло­за­ни, где нај­пре сти­че док­то­рат при­род­них на­у­ка, а 1902. го­ди­не и за­ви­чај­ност Ло­за­не и швај­цар­ско др­жа­вљан­ство.
Као ван­ред­ни про­фе­сор кри­ми­на­ли­сти­ке, осни­ва соп­стве­ним сред­стви­ма Уни­вер­зи­тет­ски ин­сти­тут за кри­ми­на­ли­сти­ку и сти­че свет­ску ре­пу­та­ци­ју. Уса­вр­ша­ва струч­ња­ке из це­лог све­та, ме­ђу њи­ма и из Ср­би­је.
По­чет­ком Пр­вог свет­ског ра­та, на по­зив срп­ске вла­де, до­ла­зи у Ср­би­ју и као не­у­трал­ни ислед­ник утвр­ђу­је не­де­ла аустро­у­гар­ских тру­па над вој­ни­ци­ма и ста­нов­ни­штвом Ср­би­је.
Од мо­мен­та ка­да је до­шао у Ср­би­ју, Рајс се на­шао у свој­ству зва­нич­ног и не­у­трал­ног ислед­ни­ка срп­ске вла­де и вој­ске, што је до кра­ја сво­је ми­си­је и остао. Је­ди­но од­сту­па­ње од пот­пу­не не­у­трал­но­сти би­ло је што се Рајс отво­ре­но про­гла­сио за срп­ског до­бро­вољ­ца, по­ста­ју­ћи ти­ме, ка­ко је сам ка­сни­је на­пи­сао, „швај­цар­ски до­бро­во­љац срп­ске вој­ске, друг ве­ли­чан­стве­них рат­ни­ка Шу­ма­ди­је, Ду­на­ва, Мо­ра­ве, Ти­мо­ка и Вар­да­ра“. Спро­во­де­ћи сво­ју ан­ке­ту о зло­чи­ни­ма ко­је су по­чи­ни­ли аустро­у­гар­ски вој­ни­ци и офи­ци­ри, Рајс се ни­је за­до­во­љио са­мо да са­слу­ша аустриј­ске за­ро­бље­ни­ке не­го је од­ла­зио на ли­це ме­ста – отва­рао гро­бо­ве, пре­гле­дао ра­ње­ни­ке, по­се­ћи­вао бом­бар­до­ва­на на­се­ља, не од­сту­па­ју­ћи ни за трен од сво­је за­кле­тве да слу­жи исти­ни и прав­ди.
Као рат­ни из­ве­штач об­ја­вљи­вао је члан­ке у углед­ним и ти­ра­жним европ­ским ча­со­пи­си­ма о по­ме­ну­тим до­га­ђа­ји­ма и омо­гу­ћио ти­ме про­би­ја­ње ин­фор­ма­тив­не бло­ка­де Ср­би­је и про­дор исти­не о стра­да­њу срп­ског на­ро­да у свет.

Све технологије на којима се базирају савремене мобилне комуникације, као што су бежични интернет и блутут, базирају се на открићима које је патентирао Никола Тесла, указао је данас професор на Факултету организационих наука Божидар Раденковић. Једно од таквих открића је и техника за ширење спектра у мобилним мрежама, без које је немогуће замислити комуницирање, казао је Раденковић на свечаној трибини поводом 155. годишњице рођења чувеног научника, која се навршава 10. јула.
Он је навео да је Тесла аутор и главног елемента данашњих рачунара, а то је и-коло. Тесла је, такође, 1894. године патентирао коаксијални кабл који се и данас користи за кабловску телевизију и пренос података за приступ интернету, истакао је Раденковић.
Члан Друштва за информатику Србије (ЈУИТИКТ) Радивоје Филиповић је указао да потпун преглед живота и стваралаштва овог великана на подручју електрицитета до данас није сагледан. Он је подсетио да је проналазак ''Полифазног система'' омогућио електрификацију у толиком опсегу да је она постала основом цивилизације целог савременог света. Филиповић је истакао да све што је обасјано на овој планети учињено је или директонм сунчевом светлошћу или Теслином светлошћу (струјом).
Говорећи о Теслином родољубљу, професор Факултета политичких наука Драган Симеуновић је указао да се Тесла пооносио својим српским пореклом и родом.

Недавне прогнозе америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса о „мрачној“ и „суморној“ будућности за НАТО изазвале су пуно реакција, али могло би се испоставити да су оне оптимистичне. Јун је, како се показало, донео још једну прекретницу на несигурном путу алијансе: операција у Либији по трајању је превазишла ону од пре 12 година на Косову. После 78 дана 1999. Слободан Милошевић је одустао, док Муамер ел Гадафи тек треба да прими поруку. Заправо, можда већ добија погрешну поруку.
За нас који смо били ангажовани у косовској кризи интервенција у Либији изгледа као већ виђено. Са неба над Србијом и Косовом НАТО авиони нису гађали мету за метом да би подржали ослобађање територије нити зарад развоја стратегије бомбардовања, већ да би натерали Милошевића да промени мишљење. Да будемо јасни, спречавање Милошевића да спроводи етничко чишћење додато је као мотив у данима пошто је бомбардовање почело, али прави циљ био је убедити га да дозволи да снаге НАТО уђу на Косово. То је била класична неусклађеност стратегије и политике.
Нема рата без низа погрешних претпоставки и такав је био и косовски. Најзнаменитија је можда била да ће Милошевић одустати после неколико дана бомбардовања. Насупрот томе, лидер у таквим условима, Милошевић је ушао у бункер, фигуративно и буквално, и остао тамо слабо општећи са спољним светом. У међувремену, НАТО стратези очајнички су покушавали да идентификују мете, што би Милошевићу ускратило средства за етничко чишћење или, што је био чешћи случај, охрабривали га да поново размотри своју позицију.

На „Лукшићев конкордат”, како сада зову документ који је црногорски премијер потписао са Ватиканом, већина црногорских парламентарних партија не гледа благонаклоно јер се њиме Католичкој цркви одобрило „оснивање верских и образовних институција и увођење веронауке у школама”. Тиме би се могао „угрозити и грађански концепт државе”, док би „улазак вероучитеља у учионице повећао националне и верске поделе”.
Конкордат, на који је прошлог петка у Ватикану премијер Црне Горе Игор Лукшић ставио параф, најавио је улазак у учионице свештеника Католичке цркве, односно увођење веронауке у образовни систем, што две деценије власт није дозвољавала Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве.
Уколико Скупштина Црне Горе ратификује Темељни уговор-споразум са Ватиканом, Католичка црква у Црној Гори имаће јавноправни субјективитет, а тиме и „право на реституцију добара, оснивање верских и образовних институција и увођење веронауке у школама.
У члану 18. уговора који су потписали Игор Лукшић и државни секретар Ватикана кардинал Тарцисио Бертонео наводи се могућност да се посебним уговором регулише изучавање католичке вере у јавним школама „имајући у виду вишеверску структуру државе, као и текући процес законских реформи”.

Српска православна црква (СПЦ) и њени верници обележавају данас Видовдан, празник посвећен Светом великомученику кнезу Лазару и свим српским мученицима који су погинули у боју на Косову 1389. године.
Данас се на литургијама у свим православним храмовима помиње страдање које је оставило вечну поруку на историју, етику и традицију српског народа.
Видовдан или празник сећања на косовску погибију обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према "Прологу" владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља Хришћана.
Исти датум у календару СПЦ помиње се и као празник старозавјетног пророка Амоса - славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову. Према "Прологу", СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је "1382. венчао кнеза Лазара за цара".
Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење целе нације.
За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики део српске историје пре и после пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

На данашњи дан, пре 20 година, одлукама словеначког и хрватског парламента о издвајању из тадашње СФРЈ, званично је започет распад бивше Југославије.
Словеначки парламент је 25. јуна 1991. усвојио акт "Темељна повеља о самосталности и независности Словеније", позивајући се на резултате плебисцита. Тог дана увече је на Тргу републике у Љубљани одржана свечаност проглашења самосталности.
Истог дана, пре две деценије, Хрватски сабор је, након уставне одлуке о суверености и самосталности, покренуо поступак за међународно признавање нове државе.
Према Брионској декларацији, која је потписана 7. јула, а коју су усвојили и представници Европске заједнице, у склопу разрешавања кризе и ратних сукоба у тадашњој СФРЈ, одлука о суверености и самосталности је одложена на три месеца.
И док је плебисцит о самосталности и независности Словеније одржан крајем 1990. године и на њему се 88,5 одсто грађана изјаснило за независност, референдум у Хрватској одржан је 19. маја 1991. године и на њему је 94,17 одсто било за одлазак из заједничке државе.
У ноћи после усвајања одлуке о државној самосталности и суверености Словеније, јединице ЈНА кренуле су ка граничним прелазима СФРЈ у Словенији, а Словенци су их дочекали барикадама.

Српска православна црква је (СПЦ), осврнувши се на недавну дводневну посету папе Бендикта XVI Загребу, констатовала је да је првојерарх Римокатоличке цркве упутио низ универзалних порука, али су две упамћене као контроверзне и то не смо у српској јавности.
У саопшстењу СПЦ се наводи да је папа обе поруке упутио из авиона пре него је стигао у Загреб.
Он је, напомиње се, у разговору са новинарима, сећајући се ранијих загребачких надбискупа, изјавио да су покојни кардинали Фрањо Шепер, Фрањо Кухарић и Јосип Божанић увек говорили да Хрватска није на Балкану него у Средњој Европи, „па би било логично, праведно и потребно да Хрватска уђе у Европску унију, где историјски и културно одувек припада.„
У СПЦ-у, како се истиче, желе да верују да папа том изјавом није имао намеру да Балкан смести некуд изван Европе, нити. пак, да се врати на почетак 16. столећа, када је његов претходник Лав X Хрватску означио као „предзиђе хришћанства”.
Не треба притом, како наводе у СПЦ, заборавити да су „предзиђе” у та времена, поред Зринских и Франкопана, чували и многобројни Срби граничари, којих данас, после пет векова историјског присуства, наједном онде више нема или опстају као остатак што покланог што протераног народа.
„Са своје стране, ми Балканци, дакле и ми Срби, Европу не видимо у уском обзорју Западне и Средње Европе, па ни у ширем распону од Атлантика до Урала, него је видимо као цивилизацијски континент од Атлантика до Пацифика, односно од Канарских до Курилских острва, јер је то јединствен духовни простор, који има исте хришћанске корене и дели исте вредносне идеале”, истиче се у сопштењу.

Да је било ко други постигао овај погодак, вероватно би био разапет на стуб срама, само је Марадони било допуштено да постигне погодак руком и постане херој, не само Аргентине већ и целог света.
Данас је тачно 25 године од легендарног меча четвртфинала Светског првенства у Мексику, када је Аргентина, са два гола Марадоне савладала Енглеску, а касније и освојила, своју последњу светску титулу.
Марадона је на том мечу урадио оно што ником више није успело, постигао је гол руком, који је назван "Божја рука", а после тога и погодак који је проглашен голом века.
Цео тај меч је имао предигру. Светско првенство 1986. године се играло у Мексику, у четвртфинлу су се састале две фудбалске велесиле, Аргентина и Енглеска.
На једној страни моћне "гаучосе" предводио је Марадона, који је већ тад уживао статус фудбалског божанства, док је "гордог албиона" предводио сјајни нападач Гери Линикер. Сви услови за спектакл су били ту.
Најбољи погодак прошлог века, ремек дело Марадоне
Треба поменути да је велико фудбалско ривалство "гордог албиона" и Аргентине почело од 1966. године на Мундијалу у Енглеској, када је у четвртфиналу на "Вемблију" домаћин избацио "гаучосе".