Тачно у 2 часа и 50 минута паљба топова са Доварја објавила је да је воз наступио у Крчагово, а после два до три минута паљба топова са Малог Забучја објавила је да воз тек што није стигао на станицу. Наста ужурбаност и комешање, звуци пиштаљке локомотиве одјекиваху по ужичким стенама – воз се помоли. Наста махање марамама многобројних гостију из вагона, а код искупљеног света захорише се радосни узвици: ура, живели.
Тако је пре 100 година о уласку првог воза у Ужице, 3. јуна 1912. писао тадашњи лист „Окружна самоуправа“. Био је то свечани дан за цео крај, дочек какав се не памти у забаченој регији која је добила „гвоздени пут“, везу са светом. Подсећање на стогодишњицу овог догађаја управо се спрема у ужичком Народном музеју: изложба „Први воз у ужичком крају“ биће овде отворена у „Ноћи музеја“ 19. маја.
Доласку првог „ћире“ претходиле су деценије залагања ужичких посланика у државној скупштини. Свесни да у овим брдима нема живота без повезивања с већим градовима – а путеви којима су крстариле кириџије и рабаџије били су с краја 19. века овде у јадном стању – још 1880. године, четири лета пре него што је заживела прва пруга у Србији Београд–Ниш, отворили су то питање у парламенту.
„Ужичком крају је природа дала само брда и врлети, па и оно што тамо успева и што производимо не можемо да продамо као што могу остали наши крајеви кроз које пролазе пловне реке и железница“, упозоравао je тадашњи народни трибун из овог краја прота Милан Ђурић. Узалуд, та идеја је пуних 15 година била на дневном реду скупштине, али градња пруге према Ужицу није започињала. Па ни онда када је, 1900. године, град на Ђетињи, први на Балкану, добио хидроцентралу по Теслиним принципима полифазних струја која је и данас у погону.
И тек кад је цела краљевина Србија прошарана пругама, почело се 1907. с трасирањем деонице Сталаћ–Крушевац–Краљево–Чачак–Пожега–Ужице, дуге 167 километара којом је воз кренуо 1912. године. Свечани долазак првог воза 3. јуна те године у Пожегу и Ужице „Политика“ је кратко описала: „Јуче је на свечан начин отворена железничка пруга Чачак–Пожега–Ужице. Отварању пруге присуствовало је много Београђана“. А тадашњи „Мали журнал“ је био детаљнији: „Тога дана у Ужицу, још од раног јутра, тискале су се гомиле света из чаршије и околних села да би нашле боља места и узеле учешће у свечаном дочеку. Тамо у бившем Беглуку уз бучан тутањ и пару, окићен заставама, цвећем, музиком улазио је из кланца први воз не прекидајући свој дуги сигнал. Један старији човек, сав ознојен, трчећи задихан у правцу станице бацио је капу увис и раздрагано викао: ’Ура, људи, везаше једном и Ужице за Јевропу’”.
Остало је записано да је машиновођа тог првог воза био Слободан Савић који је, потом возећи возове, увек без престанка свирао од Врела улазећи у Ужице, била је то само његова привилегија.
О свему томе, сликом, текстом и експонатима, говориће изложба у „Ноћи музеја“. Њен аутор музејски саветник Богић Красић открио нам је да ће бити изложени и оригинални железнички предмети из тог доба, од барјачића и фењера до капа и блуза железничара. Иначе, у некадашњем насељу Беглук, где је ушао први воз, данас као споменик једном времену стоји давнашња локомотива „ћира“, а планови локалне власти да се у туристичке сврхе обнови некадашња уска пруга од Ужица ка Кремнима још увек, нажалост, остају само на речима.
Бранко Пејовић, Политика
Ауторска права Радио Оаза 2026