Јуче и данас

Када неко заслужи да му се после шест и по деценија очисти гроб и обнови споменик, да му се читав век након смрти одржи парастос и помене име, а да притом нема баш никог од живих потомака, значи да је добрано задужио народ из кога је потекао.
А управо се то догодило Макрени Спасојевић, самохраној мајци из села Словац код Лајковца, којој су чланови Друштва српских домаћина обновили хумку и поставили спомен-обележје, премда је од њене смрти прошло, безмало, пуних деведесет година.
Вероватно би се, да може, чудила и сама Макрена, баш као што су се чудили и мештани Словца када су прошле године, неки страни, њима непознати људи, кренули стрмим путем уз брдо ка малом сеоском гробљу, како би одали почаст њиховој давно заборављеној комшиници. Чудила би се Макрена и раније, још у време када је један краљ одлучио да њеном сину и њој подигне споменик, али и касније, када су га присталице неког другог владара рушиле и скрнавиле. Питала би се и чиме је то заслужила да је један писац „метне" у књиге, а још више, можда, зашто би неко почетком 21. века превалио пола света, да би само њој указао почаст. А опет, места за чуђење баш и нема. Јер, иако ни по чему посебна, Макрена је уистину трагични симбол несрећне жене и мајке, главна хероина епске трагедије која би и данас, вероватно, умела да сломи родитељско срце.

Краљ Петар Први био је један од најзначајнијих нововековних српских владара, а у народу је остао запамћен као Краљ Ослободилац, иако је касније прозван и Ујединитељ. Најчешће се истиче да је његова владавина била обележена развојем парламентарне демократије, општим убрзаним привредним и културним напретком и слободом штампе.
Током његове управе ојачане су политичке и културне везе са јужнословенским народима под Аустроугарском и Србија је постала, како се говорило, Пијемонт Јужних Словена, идеал уставног уређења.
На престо је дошао после Мајског преврата и убиства краља Алекснадра Првог Обреновића и краљице Драге 1903. године.
Владавину Петра Првог обележили су Анексиона криза, такозвани Царски рат са Аустро-Угарском, као и Балкански и Први светских рат, из којих је Србија, после великих победа и људских жртава, своју државност унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Краља Петра Првог, који је важио за скромног човека, у народу су најчешће називали само Чика Пера.
Рођен је 11. јула 1844. године, као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде, а после збацивања са трона његовог оца кнеза Александра Карађорђевића, 1858. године, живео је и школовао се у Швајцарској и Француској, између осталог на војној школи Сен-Сир.

На данашњи дан пре 71 годину усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је побијено најмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.
"Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже за Срну председник Удружења "Јадовно 1941.“ Душан Басташић.
Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније.
"Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и децу“, подсјећа Басташић. Он каже да су усташки злочинци сутрадан ујутро, 15. августа, довршили крвави пир, после чега су се, пијани и крвавих униформи, прикључили процесији која се кретала улицама Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.

Једна од најлепших традиција српског спорта добила је достојан наставак у дочеку наших репрезентативаца са Олимпијских игара у Лондону. Испред Скупштине града Београда око 5.000 људи створило је сјајан амбијент, какав је мало ко могао да очекује само 24 часа пре завршетка највеће светске смотре.
На највећој отвореној сцени својих досадашњих каријера, овацијама су поздрављене хероине Милица Мандић и Ивана Максимовић, које су донеле златну и сребрну медаљу, „бронзани” ватерполисти, али и други асови који су се протеклих седмица борили за боје Србије.
- Ово је сјајно, за ово је вредело борити се. Изгарали смо до краја за Србију, и надам се да ће и следећом приликом бити исти успех – рекао је Драган Јовић, тренер олимпијске шампионке у теквондоу Милице Мандић, који је сада већ славни клуб Галеб основао баш оне године које је рођена девојка која је донела 12 година чекано злато.
Председник Олимпијског комитета Србије Владе Дивац констатовао је да је можемо да будемо задовољни завршним билансом од четири медаље:
- Задовољан сам. То су углавном успеси спортиста, али и оних који су били део програма у протекле четири године.

Полагањем венаца крај Споменика мишарским јунацима у Мишару код Шапца данас ће бити обележена 206. годишњица Боја на Мишару.
Венце ће положити представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије, Града Шапца и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Бој на Мишару, 13. августа 1806. године, представљао је једну од најзначајнијих победа устаника над јединицама регуларних оружаних снага Отоманског царства, подсећа се у саопштењу.
Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су том приликом однели бриљантну победу која је учврстила положај устаника и драматично угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.
Успеси у боју на Делиграду 3. септембра 1806, као и ослобођењу Београда 9. јануара 1807. године, означили су преузимање власти устаника над највећим делом Београдског пашалука, као и привремени војнички слом Отоманског царства у тој балканској области.

У Гораждевцу код Пећи данас ће бити обележена девета годишњица терористичког напада у ком су на обали реке Бистрице, на купању, убијена два српска дечака, а рањена још четворица. У цркви Пресвете Богородице у Гораждевцу биће одржан парастос Ивану Јововићу (19) и Пантелији Дакићу (13) који су из заседе убијени хицима из ватреног оружја. Породице, родбина и пријатељи обићи ће гробља на којима су сахрањени, положити цвеће, запалити свеће и одати пошту невиним жртвама.
На обали Бистрице 13. августа 2003. године албански терористи су са леђа пуцали на децу и младе који су пекли кукуруз и купали се, проводећи тако летњи распуст.
У том нападу тешко су рањени Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20). Рафали су испаљени из правца албанског села Захач, а терористи су испалили 90 метака.
После напада представници међународне заједнице обећали су да ће „преврнути сваки камен да пронађу починиоце”, али су убице и данас на слободи. Штавише, крајем 2010. године истражитељи Еулекса су обуставили истрагу због недостатка доказа, а тужитељка Сагмајстер Ранцигер из Словеније је о томе тек 9. фебруара 2011. године званично обавестила породице страдале деце.

Имена мађарских ратних злочинаца налазе се на спомен-обележју наводним "невиним партизанским жртвама из 1944. и 1945. године", који је још 1995. године постављен на Сенћанском гробљу у Суботици, пишу београдске "Вечерње новости".
Анђелка Грубешић, која је као седмогодишкиња гледала као мађарски војници убијају њеног оца и сестру, уочила је на споменику име Иштвана Лодрија, човека који их је предао убицама.
У априлу 1941. године њен отац Спасоје Нинковић повезао је у паорским колима своје четири ћерке код родбине у Бачку Тополу, да их склони од мађарске војске која је већ била ушла на територију Краљевине Југославије.
"У насељу Носа пресрео нас је Лодри, иначе најамник на нашем имању. Пиштаљком је позвао мађарске војнике и рекао им да је отац четник, а да Бојана, којој је било 18 година, има бомбе у коси. Оца су пребили кундацима, а онда и пуцали у њега. Бојана се, покушавајући да помогне, бацила преко његово тела, па су убили и њу", рекла је Грубешићева за "Новости".
Лист наводи да су међу именима "невиних партизанских жртава" су и имена браће Пелхе, Иштвана и Јаноша, који су одвели 26 Срба са Келебије у злогласну суботичку "Жуту кућу", где су мучени и убијени.

Имао је јеврејско-пољско-немачко порекло, говорио је да је Србин, а Срби му нису признали колико је урадио за српски културу. Гојко Тешић открива како ће исправити неправду према писцу кога нису разумели ни традиционалисти ни модернисти
Гојко Тешић је као гимназијалац открио Станислава Винавера и његово Београдско огледало. Није се више одвајао од њега. На студијама је потпуно уронио у живот и дело овог великана писане речи и преводиоца, и остао уз њега до данас. Винавер је животна опсесија овог професора универзитета и књижевног историчара. Данас завршава свој грандиозни подухват – приредио је 17 књига сабраних дела Станислава Винавера (1891-1955), књигу критика о Винаверу, и остаје за крај Тешићева монографија, по узору на ону коју је Винавер писао о Лази Костићу.
„Чим сам открио Винавера, видео сам заљубљеника у језик каквог ова култура није имала. На крају баладе, суочио сам се са чињеницом да он није испуњавао ниједан услов да би припадао једној националној култури. Матерњи језик му је био немачки по мајци, или пољски по оцу, а он је вероватно најзначајнији језикотворац српске књижевности 20. века и уопште један од најзначајнијих Срба.“

Осам година од пожара који је уништио велики део манастира Хиландар на Светој гори, скоро половина оштећених објеката је обновљена, а манастир сваке године посети око 7.000 поклоника из целога света.
Директор Задужбине Светог манастира Хиландара Миливој Ранђић рекао је да ће Велики конак до краја ове године бити скоро готов. Преостаје да се током три месеца почетком наредне године спроведу још занатски радови.
„Ако почетком 2013. завршимо Велики конак, ми ћемо у том тренутку прећи 50 посто изгорелих објеката, а до краја идуће године рачунам да и улазни део манастира буде готов и тиме ће бити завршена реконструкција између 55 и 60 посто објеката страдалих у пожару. Остају онда још три објекта: Дохија и Игуменарија, која је у том делу где је избио пожар, и Бели конак, који је најтеже оштећен”, објаснио је Ранђић.
Хиландар, смештен у северном делу Свете горе Атонске, као један од 20 православних манастира на овом полуострву, има највећи број страних посетилаца.
Једини прима организоване групе које могу да остану само један дан, док се у случају поклоника монаси придржавају познате српске изреке сваког госта три дана доста. Наравно ко жели, може остати и дуже, али ако се прихвати неког посла у том великом домаћинству, чија је традиција дуга осам векова.

На споменике херојима Првог светског рата, на Новом гробљу у Београду, у среду 1. августа, висока државна делегација Србије, али и амбасадори Руске федерације, Белорусије, Украјине и Азербејџана положили су венце. Служен је и парастос страдалим руским добровољцима који су се сврстали на нашу страну када је Аустроугарска пре тачно 98 година Србији објавила рат. Иако је било договорено да осим оца Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске патријаршије, помен саслужује и епископ Андреј Ћиларџић - овај српски владика то ипак није нашао за сходно. Чекало се на његов долазак, а онда, када је присутнима постало јасно да неће доћи, церемонија је почела.
Дан сећања на почетак овог трагичног рата прошле године је у Србији, први пут, установио амбасадор Русије Александар Васиљевич Конузин а парастос је служио владика Атанасије Ракита. Тада су недопустиви пропуст направили представници српске државе, пре свега војске, који су на догађај дошли са само једним венцем и њега спустили на руски споменик.
Српским ратницима ловорову грану на гроб је положио једино амбасадор Конузин и то видно револтиран понашањем официра. Нисам се зачудила лошем протоколу војске ако нам је већ свима било јасно да раде под командом тадашњег министра Драгана Шутановца.