Како је било могуће бити Србин, јер си ту само рођен, живео и умро? Све остало му није ишло у прилог. Пољски Јеврејин чија је мајка била Немица, интелектуалац и ерудита таквих квалитета да би у сваком народу штрчао. Његова заљубљеност у српску културу и српску традицију се често тумачила на погрешан начин. Чак и када су говорили да је Винавер био велики српски националиста, то су погрешно тумачили. Био је националиста као што је то био сваки пристојан Француз или Немац. Он је донео Европу у Србију, и Србију показао Европи са идејом да види колико је њена култура велика.
Мало је књижевних критичара и књижевних зналаца делило Тешићеву мисао о Станиславу Винаверу. Али су значајни - Јован Христић, Радомир Константиновић, Зоран Мишић, Мухарем Первић... Није га ценила Исидора Секулић, нису га уважавали Милан Богдановић ни Велибор Глигорић, Марко Ристић је учинио све да га маргинализује. А они су у његово време кројили књижевни живот у Београду. Нису га разумевали модернисти ни традиционалисти. Гојко Тешић каже да је подједнако био мета и за једне и за друге:
„И једни и други су се вежбали на њему, и једни и други су га отписивали, негирали. Нису схватали, или нису желели да признају, колико је био важан када су се појавили Васко Попа и Миодраг Павловић. Његова Европска ноћ је такође једна превратничка књига која на фасцинантан начин разара окорели традиционализам и лирику такозваног меког и нежног штимунга. Када говорим о Винаверу, Радомир Константиновић је кључна фигура. Он ми је открио Винавера, закуцао сам једног дана као гимназијалац на његова врата због Винавера, а његови есеји о Винаверу у НИН-у су драгоцено штиво. И кад већ спомињем ваше новине, рећи ћу и ово: НИН из педесетих и шездесетих година прошлог века је нешто што са својом модерном традицијом није на прави начин прочитано у српској књижевности и у српској књижевној историографији. Биле су то блиставе године у којима је књижевну културу стварао НИН и он је у то доба био капитална књижевна чињеница. Кроз НИН се преламала модерна европска култура у најлепшем значењу. У таквом НИН-у, до смрти, Винавер је био један од важних саговорника, био је личност која је прецизно и са највише знања говорио о модерним токовима у литератури.“
ДЕЛА Живот Станислава Винавера био је интелектуални роман с много трагичних момената. Прошао је кроз Балкански и Први светски рат, преживео је немачке логоре током Другог светског рата у Немачкој и Француској, а његова мајка Ружа је завршила у гасној комори у логору на Бањици. Прошао је Европу уздуж и попреко, био је један од сведока Октобарске револуције и друговао са Александром Блоком. Студирао је филозофију код Бергсона, математику док Поенкареа, социологију код Диркема, био је ученик Ванде Ландовске, у том тренутку најзначајније европске пијанисткиње... Нажалост, и после смрти, као и за живота, Винавер је остао на маргини. За оне који су педесетих и шездесетих година одређивали стратегију у култури, Винавер је био нека врста реметилачког фактора. За живота није могао да објави књигу о Лази Костићу, „Заноси и пркоси Лазе Костића“. Лутала је од издавача до издавача, цензурисали су је на разне начине. На крају су је 1963. године објавили у новосадском Форуму, захваљујући уредницима библиофилске едиције Мухарему Первићу и Оскару Давичу. И то је тек један од доказа какав је однос према тој традицији у српској култури коју су оставили Лаза Костић и Станислав Винавер. Тим пре, јер сабрана дела Лазе Костића до данас нису објављена! А зна се да је најзначајнији представник српске књижевности 19. па и 20. века.
„Рекао бих да је идеологија, тачније да су идеолошки разлози били основни узрок маргинализације дела Станислава Винавера. Он је обележен као неко ко је припадао старом, десничарском, реакционарном времену. То је трагична чињеница. Потом, готово равноправно, утицали су незнање и површност према оваквим националним великанима и доста комотан однос према вредностима у српској култури. Треба знати да је Винавер био од оних великих духова који се стварно жестоко сукобљавао са моћницима педесетих година, до смрти 1955. године.“
Један од ретких људи из политичких структура тога времена који је помогао Винаверу да ради, био је оснивач Танјуга Моша Пијаде, који се бавио и сликањем и писањем. Он је захтевао да Винавера приме у Танјуг као преводиоца будући је овај говорио шест-седам језика. Радио је у ноћним шихтама, а кад не би имао шта да ради, преводио је књиге. Превео је Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, Доживљаје војника Швејка, Арабљанске приповетке, поезију Едгара Алана Поа, Пола Валерија, књиге Марка Твена... Наравно, нису изостали коментари да је то била помоћ по јеврејској линији.
догма Из сабраних дела ће се видети да је Винавер био свестрани критичар који је покривао све облике уметности – писао је о књижевности, ликовној уметности, о музици, филму. Познавао је музику, и сам је свирао клавир, био је изванредан естета и познавалац чије су критике обрасци знања.
Првих девет томова Сабраних дела Станислава Винавера излази почетком септембра, и садрже око 5.000 страница. Рецимо, само књига о језику има око 400 страница, што представља својеврстан феномен за лингвисте и остале који се баве језиком у свим сегментима. Ту се види колико су такозвана језичка огрешења овог књижевника била резултат битке са крутим језикословцима и са језичком догмом коју је он разбијао на прави начин и обрачунавао се са њом. Он је у језику, једноставно, био превратник.
За ова Сабрана дела, приређивач Гојко Тешић је налазио податке највише у загребачкој Националној и свеучилишној књижници, јер је то једина установа у бившој Југославији која има сачувану периодику са простора некадашње државе. Користио је и све што се налази у Народној библиотеци у Београду, и библиотеци Матице српске у Новом Саду, разне архиве. Тешић каже: „Фасцинантно је да је његов син Константин Винавер сачувао највећи део рукописа свог оца и средио их. Јер, Станислав Винавер је био нека врста метафоре за хаос. Тај феномен хаоса га је опчињавао и у поезији. После смрти Константинове, његова супруга Нада чува све што је остало у заоставштини њеног свекра. Винавер је писао веома читким, исписаним рукописом, ћирилицом, наравно. Сем када је писао на француском, наравно“, закључује Тешић.
Булатовић важнији од винавера
За многе ће Винавер бити откриће у жанру путописне прозе, јер је он земље читао кроз њихову културу. Фасцинантна је књига Видело света, која ће бити празник за француску културу, јер је то књига о Француској у којој он скрива своју фасцинацију и опчињеност културом ове земље, као да је, на известан начин, сматра матичном културом.
Када је пре тридесетак година тражио издавача за сабрана дела Станислава Винавера, Гојку Тешићу је један од уредника Просвете рекао да има важнијих писаца од Винавера. У том тренутку, важнији је био Миодраг Булатовић! Данас ова Сабрана дела објављују Службени гласник и Завод за издавање уџбеника, уредница издања је Милка Зјакић Аврамовић, а опрему књига урадио је Горан Ратковић, арт директор НИН-а.
Радмила Станковић, НИН