Јуче и данас

Први међународни ноћни лет Париз-Беч- Будимпешта-Панчево-Букурешт-Цариград обављен је у ноћи између 9. и 10. септембра 1923. године. Панчево је било део ове маршуте и са панчевачког аеродрома авиони су све до 1927. године редовном ноћном линијом летели до Букурешта.
У Панчеву  је још 1922. године направљен аеродром за потребе слетања француских пилота. Дуж писте постављена су светла и два јака покретна рефлектора која су из различитих углова освтељавали ово место.
Да би се обезбедио безбедан ноћни лет од Панчева до Букурешта на сваких 20 километара постављени су фарови као земаљски оријентири.
Драгана Ружић, историчар уметности каже да је све то  рађено да би се престигао воз "Симплон оријент експрес" који је успевао да из Париза до Цариграда стигне брже од авиона јер је путовао и ноћу.
"Било је то питање живота и смрти за француску авио-компанију. Авион је ишао споро, тек око 100 километара на час, а када би пао мрак пилоти су морали да приземље своје летилице. Таквом вожњом требало им је недељу дана да стигну од Париза до Цариграда. Зато су одлучили да покушају у једном делу пута да лете и ноћу", каже Ружићева.

У изложбеном салону Историјског архива у Зрењанину први пут је јавности приказана рестаурисана слика Ђуре Јакшића "Усековање главе Светог Јована Крститеља". Слику је из Румуније откупио новосадски колекционар Ђура Поповић.
У својој приватној колекцији, Новосађанин Ђура Поповић има близу хиљаду дела познатих сликара и вајара са ових простора, а дело Ђуре Јакшића које је недавно случајно открио у Румунији, једно му је од најдражих.
"Слику у приватној колекцији из овог дела српског романтизма нема нико. Једини сам који поседује дело из тог развојног сегмента романтизма", каже Поповић.
Дело "Усековање главе светог Јована Крститеља" од непроцењивог је значаја за српску уметност, а налазило се у румунском замку, где је пронађено и откупљено од потомака, којима је имовина враћена реституцијом.
Ова слика настала је исте године када су настала и ремек дела "Девојка у плавом" и "Девојка са лаутом", што се сматра годином Јакшићевог узлета.
"Величина овог тренутка је што имамо прилику да видимо слику за којом смо чезнули", истиче историчар уметности Никола Кусовац.

Илегална јединица коју је формирао Томислав Мерчеп била је ескадрон смрти, рекли на суђењу Јосип Манолић и Живко Јузбашић. Мерчеп, који се брани са слободе, оптужен је за пљачкање и убијање српских цивила 1991. године.
У наставку суђења Томиславу Мерчепу бивши шеф обавештајаца Јосип Манолић и министар без портфеља у влади националног јединства Живко Јузбашић у својим исказима навели су да је Мерчеп формирао илегалну јединицу, оцењујући је као ескадрон смрти.
Мерчеп који је био ратни саветник у МУП-у и командир полицијске јединице, терети се за хапшење и пљачку 52 и мучење и убијање 43 српска цивила са подручја Загреба, Кутине и Пакраца у јесен 1991. године. Манолић, који је 1991. године био шеф канцеларије за заштиту уставног поретка, рекао је да је након повратка из Вуковара Мерчеп формирао илегалну јединицу, иако је она имала службене униформе и ознаке, а њени припадници били су на плати у МУП-у. Истичући да је тадашњи председник Фрањо Туђман Мерчепа именовао за саветника у МУП-у, Манолић је рекао да се није држао оквира, па је показивао самовољу и провоцирао Србе.

Кад је Туђман сазнао шта Мерчепова јединица ради у Пакрачкој Пољани, наредио је да се она распусти, али је Мерчеп то наређење одбио и пребацио се у Госпић где је дошао у сукоб са тамошњим шефом полиције, а брзо након тога иста се ситуација поновила и у Црквеници.

Српска православна црква обележава данас Усековање главе Светог Јована Криститеља. У црквама су јутрос биле Свете литургије, верни народ се причестио, свештенослужитељи су беседили о догађају када је пре толико векова одсечена глава Светог Јована, необичног човека који је тако живео да га и данас називамо Божијим светитељем.
Живео је Јован Криститељ у време цара Ирода, званог Антипа, сина оног Ирода који је побио децу Витлејема. Оженио се прво ћерком цара Арете али онда би очаран лепотом Иродијаде, жене свог брата Филипа. Отера Ирод своју закониту жену и ожени се Иродијадом иако је по ондашњем закону то могао да учини једино ако је она удовица и ако нема порода. У овом случају, Ирод оте жену своме брату и начини тако безакоње.

Јован Крститељ, познат по проповедима о часном животу и греху, о покајању, није хтео да ћути о овом безакоњу говорећи Ироду да није требало да узима жену свога брата.

Не трпећи да му се супротстављају Ирод је бацио Јована у тамницу али га није погубио јер је знао да га народ сматра пророком, крститељем, да га воли и поштује. Међутим, још више се на Јована љутила Иродијада која је чекала прилику како би он био погубљен. Иродов рођендан је био права прилика, јер је тога дана Саломија, ћерка Иродијадина тако дивно играла пред гостима и царем да јој овај рече како ће је богато наградити, да ће јој дати све што му затражи. По наговору своје бесне мајке Саломија затражи главу Јованову коју џелат донесе на тањиру. Тако заврши овоземаљски живот најчудеснији човек који је живео на земљи, за кога је у Светом Писму речено да је „највећи између рођених од жена.“ (Лк.7,28)

Комеморативним скуповима и молитвама, Американци обележавају 11 година од терористичких напада у којима је, 11. септембра 2001. године, живот изгубило готово 3.000 људи.
Амерички председник Барак Обама присуствоваће већем броју комеморативних манифестација у и око Вашингтона. Председник и прва дама Мишел Обама обележиће годишњицу напада у уторак ујутру минутом ћутања, а затим ће присуствовати меморијалном скупу у Пентагону. Током поподнева, председник ће посетити рањене војнике и њихове породице у војном медицинском центру Волтер Рид у Вашингтону.
Потпредседник САД Џо Бајден одржаће говор на комеморацији у меморијалном центру у Шенксвилу у Пенсилванији, у знак сећања на жртве "лета 93", авиона који се срушио када су путници савладали отмичара који је летео према Вашингтону.
У Њујорку, америчка државна секретарка за унутрашњу безбедност Џенет Наполитано присуствоваће комеморацији у Националном меморијалном центру 11. септембар.
Као и сваке године, минутом ћутања у 8.46, 9.03, 9.59 и у 10.28 по локалном времену, биће обележени тренуци када су два авиона ударила у куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку, а потом и време када су се куле срушиле.

Прави Валтер, као и онај филмски, организовао је мрежу шпијуна и илегалаца и задавао је велике главобоље окупаторима, показују немачки документи сачувани у Архиву Београда. Међутим, мајор југословенске краљевске војске Жарко Тодоровић, против кога је Гестапо покренуо највећу контраобавештајну акцију на Балкану, није имао штаб у Сарајеву већ у Београду, а незаслужени заборав дугује писцима идеолошке историје после Другог светског рата.
- Део Тодоровићевог лика уграђен је у филм "Валтер брани Сарајево" - каже Милослав Самарџић, историчар равногорског покрета који је детаљно проучавао Валтеров досије. - Гестапо је, наиме, заиста убацио међу београдске илегалце једног свог припадника као лажног Валтера, али узалудно. Тодоровић их је вукао за нос све до 1943. када је ухапшен са великим бројем сарадника, захваљујући пре свега дојавама љотићеваца. Жарко Тодоровић припадао је групи официра која није прихватила капитулацију и са братом Бошком, такође мајором југословенске војске, одмах се прикључио покрету Драже Михаиловића.
- Валтер је постао први командант Команде Београда 17. маја 1941. године - наводи Самарџић. - Илегални рад Команде огледао се у стварању обавештајне службе, слању официра и подофицира на терен, убацивању људи на стратешки значајна места у државним службама и у апарат окупационе власти. Илегалци су сакупљали санитетски материјал, новац за јединице на терену, бавили се пропагандним радом.

У Цркви Светог Марка у Београду одржан је парастос поводом 19. годишњице од страдања српских цивила у нападу хрватске војске на Медачки џеп код Госпића. Од 1. до 17. септембра 1993. године у Медачком џепу убијено је 88 Срба, 46 војника и 36 цивила. Међу жртвама је било и 17 жена. Хрватска војска предала је српској страни 52 тела, а рањеника у селима Дивосело, Почитељ, Медак и Читлук није било.
Цивили су махом били старији људи од 60 до 90 година. Француски генерал Жан Кот који је после три дана дошао у обилазак села наишао је само на рушевине без народа и констатовао је да није нашао знакове живота ни људи ни животиња.
После 19 година села Медачког џепа су и даље пуста јер се Срби тамо нису вратили.
“Чини се да је управо постигнуто оно што су хрватске власти хтеле да се никада не врати народ у те крајеве”, рекао је Чедо Марић, председник Удружења породица убијених и несталих Срба у Хрватској.
“Историја је показала да Срби брзо заборављају и онда им се зло, овакве ствари понављају”, навела је Биљана Плавшић, бивша председница РС.
За злочине над цивилима у Медачком џепу оптужена су тројица хрватских генерала, Рахим Адеми, Јанко Бобетко и Мирко Норац. Адеми је ослобођен оптужбе, Бобетко је умро, а Норац је осуђен на 15 година затвора и већ се налази на слободи јер је одслужио две трећине казне.

Патријарх Иринеј је стигао у Сарајево где му је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице приређен дочек и у његову част служена доксологија.
Патријарх истиче да му је посебно драго да се налази у храму Рођења Пресвете Богородице који су градили исти мајстори као и цркву Свете Тројице у Нишу у којој је провео 35 година. У обраћању архијерејима Српске православне цркве и присутним верницима, српски патријарх је захвалио Господу што му се дала прилика да посети Сарајево и његове грађане, међу којима су и православни Срби.
"Нажалост, сада нас нема у том броју, али се тешимо и радујемо што је вера остала снажна и моћна и код овог остатка", рекао је патријарх Иринеј. Он је истакао да су сви на овим просторима у прошлости доживели страшну трагедију и да нема оних који нису страдали и оних који на души не носе последице тог страдања, и поручио да је мир данас неопходан.
Његову светост радује што ће се моћи разговарати о многим заједничким проблемима муслимана, католика и Јевреја.
"Надам се да ће бити више прилика да поразговарамо о ономе што је свима нама драгоцено, а то је мир који је услов живота сваког народа и појединца у сваком времену. Господ нас је послао и призвао да лечимо ране. То је мисија православне и католичке цркве и Исламске заједнице, јер је то оно што Господ жели и очекује од свих нас", истакао је патријарх Иринеј.

У свануће Велике Госпојине усташе одвеле великог уметника. Због забране ћирилице брисао је свој потпис са слика
Поново буђење Шумановићеве инспирације резултираће стотинама слика насталих у последњем, шидском периоду, мада је толико обилна продукција неизбежно подразумевала и одређену стилску неуједначеност. Поред серија дечјих портрета, заокупљен је у то доба и серијама љупких идиличних слика, заоденутих цветним крошњама, или утонулим у снежну идилу.
У току грозничавог рада током последњих дванаест година живота сликара, главна и неизоставна тема Савиног стваралаштва је природа, коју је тек пре коју годину почео озбиљније да посматра. Чак и пошто је пронашао модел за акт, што је у Шиду тог доба готово представљало немогућу мисију, наставиће да штанцује безброј пејзажа - мотиве шидских сокака, мотиве из околине вароши, до Сремске Митровице или чак Осијека... Из тог више него плодног периода, издвајају се циклуси тзв. белих слика са снежним призорима Шида и околине, жутих слика - пејзажи на којима доминира жута боја...

Први председник Чехословачке Томаш Масарик одлучио је да заустави изградњу водовода у месту Јиндриховица како би део те територије поклонио Краљевини СХС, у знак сећања на погинуле Србије у Првом светском рату. Данас је на том месту маузолеј у коме се налазе кости више од 7.000 српских војника, који је власништво Србије. Са историјом, али и проблемима овог споменика, смештеног на самој граници са Немачком, упознаје нас Дејан Ранђеловић, коме је наша амбасада поверила чување маузолеја.
– Током Првог светског рата овде се налазио највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске. Док су други логори били једнонационални, у овом је било Срба, Руса, Италијана, Румуна, Пољака, Литванаца. Српски војници су били најбројнији и реч је углавном о заробљеницима са Цера и Колубаре, али и цивилима – објашњава Ранђеловић. У овом логору заробљеници су умирали због болести, слабе исхране, тешког рада у каменолому, градећи фабрике удаљене по 25 километара. Кроз Јиндриховице је прошло око 40.000 заробљеника.