Јуче и данас

Први командант српског ваздухопловства, мајор Коста Милетић - на слици, школовао се као наш први пилот балона у Русији, а први пилот на авионима, истовремено и прва жртва ратног ваздухопловства, био је наредник-пилот Михајло Петровић
У само предвечерје Првог балканског рата, 24. септембра 1912, актом тадашњег министра војног војводе Радомира Путника, у српској војсци је установљена команда ваздухопловства са седиштем у Нишу.
Србија је тако пре сто година ушла у ред петнаестак држава које су имале војну авијацију непуну деценију после првог авионског лета који су браћа Рајт, Вилбур и Орвел, извели 17. децембра 1903. године.
У моменту када је војвода Путник потписао речену наредбу, Краљевина Србија је већ имала првог војног пилота оспособљеног за лет на авионима. Био је то наредник Михајло Петровић, који је пилотску обуку завршио у Фармановој пилотској школи у Етампу, у околини Париза, као први у рангу. Пилотску диплому Међународне ваздухопловне федерације са бројем 979 Петровић је добио после успешно изведених летова 22. и 23. јуна 1912. године. Ова дозвола је у Србији носила број 1.

Мајкл Добс, бивши дописник америчког дневника „Вашингтон пост” из некадашње Југославије, познат као критичар бившег команданта војске Републике Српске Ратка Младића, изазвао је бројне реакције када је на свом блогу, на Интернет сајту „ Foreign Policy” написао текст под насловом „У одбрану Срба”.
У уводу текста, Добс најављује да ће написати серију чланака којима ће покушати да читаоцима приближи „размишљања” Младића и да „страшни рат у бившој Југославији осмотри очима Срба, које велика већина људи на Западу сматра за агресоре”.
Добс наводи да, „иако је много говорио о Младићевим злочинима против босанских Муслимана, не жели да имплицира да су само Срби чинили ратне злочине у бившој Југославији, нити да су само српски лидери одговорни за рат. Заправо, Срби су имали неке сасвим оправдане разлоге за забринутост, како пре, тако и током рата, које западни коментатори често превиђају и стварају изразито црно-белу слику сукоба. Главни разлог за забринутост било је питање безбедности и права око два милиона Срба који су живели у отцепљеним републикама Хрватској и Босни. Ужасни злочини које су током Другог светског рата хрватске усташе починиле над Србима, како у Хрватској, тако и у Босни, још су свежи у сећању многих Срба и оживели су под утицајем отровне пропаганде српског лидера Слободана Милошевића”, оцењује Добс.

Српска православна црква данас прославља празник Успење Пресвете Богородице, то је дан када је Богородица Марија умрла. Сама реч успење значи упокојење, уснуће, самим именом празника заправо се показује да Мајка Божија није умрла него уснула. Овај празник српски народ слави посебно свечано јер је Богородица веома поштована код Срба а народ овај дан прозва Велика Госпојина или Велика Госпођа.
Богородица Марија је по свему била посебна жена, изабрана да безгрешним зачећем роди Господа Исуса Христа. Била је кротка, смирена, пуна љубави. Свети Игњатије Богоносац је апостолу Јовану Богослову писао о Пресветој Богородици:
„Каже се да је она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери...“ Или како је написао Свети Амвросије Милански:
„Њено правило је било, никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, волети врлине.“
Заправо све су то особине којима и данас хришћани теже. Богородица је и данас узор људима како да се понашају, чему да теже, како да стекну мир и пре свега, љубав према Богу и људима.

Поводом обележавања 207. годишњице оснивања Правитељствујушчег совјета, српска министарка здравља Славица Ђукић Дејановић положила је, у име Владе Србије, венац на споменик кнезу Сими Марковићу у спомен-комплексу у Великом Борку у Барајеву.
Министарка је после полагања венца рекла да је Правитељствујушчи совјет претеча савремене Владе Србије и да његово оснивање представља почетак стварања организоване државне управе у нашој земљи. Додала је да су Карађорђе и његови саборци покренули српски државни брод у правцу просвећивања и напретка и да су питање обнове државности и независности Србије успешно поставили као важну међународну политичку тему тог времена.
"Данас, више од два века после тих поносних догађаја, Србија се креће истим смером којим су је и упутили Карађорђе, Доситеј Обрадовић, књаз Милош и други великани. То је пут јачања државних капацитета, друштвеног, привредног и културног напретка и укључивања државе у савремене међународне токове", рекла је Славица Ђукић Дејановић.

Неколико стотина верника присуствовало је молебану за кишу у храму Васкрсења Господњег у Ваљеву, на који је позвала епархија ваљевска СПЦ и њен епископ Милутин. Молебан је одржан после свете архијерске литургије коју је служио епископ Милутин, а после њега је владика ваљевски, у својој беседи, окупљене вернике подсетио на све последице катастрофалне суше која већ неколико месеци погађа целу земљу.
- Дуго траје усијано сунце и усијана земља. Вапаја са земље нема, а мени се ругају и лажу да сам народ назвао грешним. Не, први сам ја грешан и у љубави сам позвао да због грехова наших, а не туђих, замолимо Господа за кишу. Тужно је било синоћ гледати како Србија гори и како онда да се не молимо да Бог заустави ову недаћу нанету нашој ионако јадној и задуженој држави - рекао је епископ ваљевски Милутин.
Владика је навео да се "природа збунила и постала опасни осветник човеку".
- Велики научници говоре да природа не уме и не може да прашта. Ево шта смо ми, синови 21. века, учинили од природе која моћно осећа грех наше немарности према њој и снажно удара по нама. Ако остане овако, Шумадија ће постати голија и зато се молимо да Свети Илија заустави огањ и сушу и измоли Господа за кишу. Не молимо се само за кишу сутра, већ да је Господ даје редовно - поручио је Владика Милутин.

На данашњи дан, пре 12 година киднапован је и убијен Иван Стамболић, бивши председник Председништва Србије.
Стамболића су припадници Јединица за специјалне операције, по налогу Слободана Милошевића, киднаповали и убили на Фрушкој гори. Стамболићеви остаци пронађени су 2003. године, а полиција је тада саопштила да је мотив за убиство био политички, и да је он убијен као могући кандидат на председничким изборима одржаним септембра 2000. године. Њега су на Кошутњаку, недалеко од ресторана Голф, киднаповала петорица припадника Јединице за специјалне операције и одатле одвезли на Фрушку гору где је убијен и бачен у јаму са живим кречом.
Полиција је посмртне остатке пронашла, у склопу акције "Сабља". За тај злочин као и покушај убиства Вука Драшковића у Будви, Врховни суд Србије 2007. потврдио је максималне затворске казне од 40 година Милораду Улемеку, као организатору, и Бранку Берчеку као непосредном извршиоцу, а осуђено је још неколико учесника.
Судском пресудом констатовано је да је Слободан Милошевић налогодавац, а бивши шеф Државне безбедности Радомир Марковић помагач у злочину.

Поводом 98. годишњице Церске битке, која представља прву победу Србије у Првом светском рату биће одржана централна државна манифестација у Текеришу код Лознице.
Церска битка одиграла се током августа 1914. године и представља једну од најзначајнијих и највећих победа Српске војске у Првом светском рату. Због заслуга у командовању битком командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе.
Церска битка вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су главне војне операције вођене у сливу реке Јадар. Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.
Непријатељским снагама су се храбро супротстављали предстражни одреди српске војске на Дрини све до 15. августа. До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а затим су огорчене борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Празник Преображења господњег, који се у православљу убраја у 12 великих Христових празника, обележавају Српска православна црква и верници. Тај празник се обележсва у православним храмовима и домовима, а посвећен је сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор када он најављује своје потоње страдање и славу.
Слави се на истоку од седмог века.
Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко после победе умрли, први у Земуну, други у Илоку.
Како тројица еванђелиста извештавају, Христос се са неколицином својих ученика повукао на молитву на Таворску гору. У једном моменту се преобразио, засјао као сунце, а уз њега су се појавили старозаветни пророци Мојсије и Илија. Са небеса је допирао јасан глас "ово је син мој мили, који ми је по вољи, њега послушајте".
Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза обогаћена вином и рибом.

У Спомен парку Иванковац код Ћуприје, на локалитету "Шанчеви на Иванковцу", данас је одржана централна манифестације Србије, поводом 207. годишњице Боја на Иванковцу и прве победе српских устаника над регуларном турском цараском војском, коју је предводио Хафиш паша.
Свечаност је почела поменом погинулим устаницима и државним почастима, интонирањем националне химне.
На споменик вођи устаника Миленку Стојковићу, рад академског вајара Милорада Митровића, положени су венаци Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, делегације Генералштаба Војске Србије, општине Ћуприја и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Бој на Иванковцу, који се одиграо на данашњи дан 1805. године, по оцени историчара "представља једну од најзначајнијих и највећих победа Карађорђевих устаника, предвођених Миленком Стојковићем, у читавом раздобљу Првог српског устанка".
"То је, истовремено блистав пример тактички добро осмишљне и остварене војне операције. Остваривши победу у знаменитом боју на Иванковцу, српски устаници пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације током читава два наредна столећа", записали су историчари.

Комеморација поводом смрти легендарног шаховског велемајстора Светозара Глигорића одржана је у Скупштини града Београда у присуству породице и великог броја пријатеља.
Министарка спорта Алиса Марић, такође шаховски велемајстор, рекла је да је Србија остала без легендарног спортисте.
"Он је био један од најважнијих протагониста ове древне игре у 20. веку. Његови резултати су рекордни и непревазиђени. За њега је витештво било изнад ривалитета, а дао је огроман допринос националном тиму и урадио је много за углед земље. Он је истински великан нашег спорта. Био је један од последњих асова генерације која је шах учинила популарном игром на глобалном нивоу", истакла је Марић.
Председник Шаховског савеза Србије Миодраг Вукотић истакао је да је шах остао без једног од својих великана.
"Било је и биће много врхунских шахиста, али нико неће бити такав синоним за људске и спортске вредности као што је то Светозар Глигорић. Важио је за најбољег шахисту ван ШСР-а, свет ће га памтити као великог амбасадора спорта. Он је био горостас, једноставно - Глига национале", рекао је Вукотић.