Велики циклус композиција који је уметник назвао Шидијанке настао је груписањем нагих фигура које је сликар бескрајно умножавао, радећи их по моделу плаве девојке, Словенке Еме, једине која је пристајала да му позира нага, а која је представљала икону тадашњег Шида. Нежне беле фигуре су истоветне у свему, а такав рад у безброј реплика, сликар објашњава, а Живко Брковић преноси, изазван је жељом да постигне познато јединство стила где се исте фигуре понављају, по узору на Реноара.
Истовремено, Шумановић се враћа на поједине мотиве који су обележили његов давни загребачки, али и мотиве из париског периода. Но ма колико појединачна дела и циклуси из овог периода живота били анализирани као безвредни и недостојни Савиног талента, ма колико им поједини критичари порицали уметничку вредност, они данас представљају понос поставке шидске Галерије Сава Шумановић, где се чува више од четири стотине ових шидских слика.
Од 1936. године Шумановићева дела се налазе у сталној поставци Народног музеја у Београду, као и у музејима на Цетињу, у галеријама у Загребу и Скопљу.
После смрти оца, Сава преузима бригу о кући и чак се бави пољопривредним радовима, упоредо сликајући шидске мотиве.
Када се његов велики београдски тријумф на више но амбициозној изложби практично поклопи са избијањем Другог светског рата у Европи и онемогући га да икада више види свој вољени Париз, постаје јасно да ће овај нови велики рат и те како оставити трага на сликару - колико год да га онај први рат пре безмало три деценије није ни окрзнуо.
Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске 1941. године, што је навело Саву да буквално прогна самог себе, односно сопствени потпис, са својих слика. Иако се у једном периоду током боравка у Загребу потписивао у француској верзији, из револта према упорном неразумевању загребачке публике, он је потпис на слике до тада стављао баш увек - било на француском, ћирилици или латиници... Међутим, забрана коришћење ћириличног писма у оквиру граница НДХ изазваће га до те мере да ће у потпуности обрисати себе са сваког платна које убудуће буде завршио - остаје само година настанка слике.
А када тог августовског јутра, тек што је свануо дан на Велику Госпојину, у дом Шумановића бане усташка рација и одведе сликара у непознатом правцу, на штафелају ће остати да се суше његове „Берачице“ - још једна од тема којој се сликар више пута враћао. Биле су то последње женске фигуре које је насликао и последње међу (ретким) женама чија је тела додирнуо, макар на платну - опет, последњем које је за живота насликао. Усташе су га одвеле да се више никада не врати, што јесте потпуно невероватно с обзиром на чињеницу којој је фамилији Сава припадао, и на ком му се положају налазио стриц - онај исти чији је успех и каријеру у Загребу Сава у младости требало да понови, да се сагласио са жељама своје породице.
Тако је он са још стотину и педесетак Шиђана одведен у Сремску Митровицу и тамо стрељан, а његово тело до данас почива на месту овог масовног злочина, митровачком српском православном гробљу. И док кости великог сликара остају у масовној гробници, поводом седамдесете годишњице његове смрти обновљено је породично гробље Шумановића и Тубића на српском православном гробљу у Шиду.
Његова мајка Персида Шумановић успела је да, и поред гелера који су пљуштали по Шиду током борби на Сремском фронту, сачува синовљева платна до краја рата, скривајући слике великих формата ушушкане међу постељином или закључане у ормарима. Она се средином прошлог века изборила и за отварање галерије са сликама и именом Саве Шумановића у Шиду, не би ли сви они који пожеле да упознају стваралаштво њеног сина то могли да учине на аутентичном простору на ком је стварао, у месту које је заувек остало посуто раскошним сјајем Савиног дара. Вођена безрезервном и непобедивом мајчинском љубављу, Персида је успела у својим наумима, омогућивши Сави Шумановићу да - за разлику од његових посмртних остатака, својим делом заувек остане свој на своме.
Марина Марковић, В. Новости
На слици:"Берачице" - последња слика великог мајстора