Бивши рок критичар Ритма, хроничар и припадник прогресивних, алтернативних уметничких пракси са подручја бивше Југославије осамдесетих, загребачки студент књижевности, сада је владика на Косову. Тако би некако, у најкраћим цртама, изгледао животни пут епископа липљанског Јована Ћулибрка, викарног епископа патријарха српског у Пећкој патријархији ког је недељник Време изабрао за особу године, због позитивног доприноса унапређењу друштвених институција у јавном интересу, тј. Рада у Пећкој патријархији.
Владика Јован, који следеће недеље у организацији Српског националног већа представља свој магистарски рад, књигу “Историографија холокауста у Југославији”, разликује се од стереотипног црквеног лица. Актера београдске, љубљанске и загребачке сцене, људи с којима се сусретао, излазио и сарађивао 80 – их, радо се присећа. С бројнима је остао у добрим односима и били су његови гости. На пример, у емисији “Деца Апокалипсе” коју је водио на црквеном Радију Светигора.
Како је, дакле, рок критичар постао владика?
- И ја бих волео то да знам. Не управљамо ми баш у потпуности својим животом. Постоји тајна струја живота која се осећа интуитивно. Оно што сам и сам осетио било је целим бићем и сумњам да би се могло објаснити рационалним разлозима. У том смислу, покушавам и да не објашњавам, али сам Христа доживео на безбројне начине.
Рођен 1965. Године у Зеници, Јован Ћулибрк за себе каже како је припадник прекретничке генерације, генерације која је гледала крај једног света.
- Нисам сигуран, додуше, да смо видели почетак другога. Прича наше генерације може се упоредити са оном антологијском сценом на крају “Бладе Руннера” кад Рутгер Хауер седи на крову и говори како је видео читав космос у само четири године живљења; сведочио рађању супернове, седио на рамену Ориона, видео Таннхаусерову капију… Тај филм настао је у тренутку кад се свет радикално мењао, не само свет социјализма и комунизма, него и Запад. Та сцена срж је приче о мојој генерацији.
Прве године живота, као Невен Ћулибрк, провео је у Травнику, основну и средњу школу завршио је у Градишки. Прозор у свет били су му филмови, књиге и музика, а свет се вртео око часописа Џубокс. Љубав према уметности, жеља да проникне у суштину уметничког дела и открије кључ његовог тумачења, били су разлози због којих је уписао књижевност у Бања Луци. Последње две године студија завршио је у Загребу где га је, прича, привукла јака катедра тадашње југославистике, али и сцена око Полета и њихов начин писања о поп – култури.
Љубав према књижевности нека је праисконска жеђ за спознајом коју никада до краја не можете угасити.
Из тога доба остала је и фасцинација Јоy Дивисионом и Ианом Цуртисом.
Нешто је космички нестало са његовом смрћу. Мислим да стоји она да је тада поп – култура какву познајемо завршила. Дејан Кршић својевремено ме упозорио на најважнији текст Фредрикаа Џејмсона “Постмодернизам или културна логика касног капитализма”. Џејмсон у том тексту, уз остало, говори како сваки нови медиј мора проћи целу историју да би заузео своје место и дошао у фазу да може да рециклира сопствену историју. Поп – култура, тј. Музика, у само двадесетак година од појаве рока до појаве панка и новог таласа успела је да компромитује целу историју Запада и дошла у фазу да се може бавити сопственом историјом.
На том се тлу појавио Иан Цуртис, млади човек са хиљаду година бремена историје на својој души.
Јutarnji.hr
Погледајте видео ОВДЕ
Ауторска права Радио Оаза 2026