Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Бивши рок критичар Ритма, хроничар и припадник прогресивних, алтернативних уметничких пракси са подручја бивше Југославије осамдесетих, загребачки студент књижевности, сада је владика на Косову. Тако би некако, у најкраћим цртама, изгледао животни пут епископа липљанског Јована Ћулибрка, викарног епископа патријарха српског у Пећкој патријархији ког је недељник Време изабрао за особу године, због позитивног доприноса унапређењу друштвених институција у јавном интересу, тј. Рада у Пећкој патријархији.
Владика Јован, који следеће недеље у организацији Српског националног већа представља свој магистарски рад, књигу “Историографија холокауста у Југославији”, разликује се од стереотипног црквеног лица. Актера београдске, љубљанске и загребачке сцене, људи с којима се сусретао, излазио и сарађивао 80 – их, радо се присећа. С бројнима је остао у добрим односима и били су његови гости. На пример, у емисији “Деца Апокалипсе” коју је водио на црквеном Радију Светигора.
Како је, дакле, рок критичар постао владика?
- И ја бих волео то да знам. Не управљамо ми баш у потпуности својим животом. Постоји тајна струја живота која се осећа интуитивно. Оно што сам и сам осетио било је целим бићем и сумњам да би се могло објаснити рационалним разлозима. У том смислу, покушавам и да не објашњавам, али сам Христа доживео на безбројне начине.

Рођен 1965. Године у Зеници, Јован Ћулибрк за себе каже како је припадник прекретничке генерације, генерације која је гледала крај једног света.
- Нисам сигуран, додуше, да смо видели почетак другога. Прича наше генерације може се упоредити са оном антологијском сценом на крају “Бладе Руннера” кад Рутгер Хауер седи на крову и говори како је видео читав космос у само четири године живљења; сведочио рађању супернове, седио на рамену Ориона, видео Таннхаусерову капију… Тај филм настао је у тренутку кад се свет радикално мењао, не само свет социјализма и комунизма, него и Запад. Та сцена срж је приче о мојој генерацији.
Прве године живота, као Невен Ћулибрк, провео је у Травнику, основну и средњу школу завршио је у Градишки. Прозор у свет били су му филмови, књиге и музика, а свет се вртео око часописа Џубокс. Љубав према уметности, жеља да проникне у суштину уметничког дела и открије кључ његовог тумачења, били су разлози због којих је уписао књижевност у Бања Луци. Последње две године студија завршио је у Загребу где га је, прича, привукла јака катедра тадашње југославистике, али и сцена око Полета и њихов начин писања о поп – култури.
Љубав према књижевности нека је праисконска жеђ за спознајом коју никада до краја не можете угасити.
Из тога доба остала је и фасцинација Јоy Дивисионом и Ианом Цуртисом.
Нешто је космички нестало са његовом смрћу. Мислим да стоји она да је тада поп – култура какву познајемо завршила. Дејан Кршић својевремено ме упозорио на најважнији текст Фредрикаа Џејмсона “Постмодернизам или културна логика касног капитализма”. Џејмсон у том тексту, уз остало, говори како сваки нови медиј мора проћи целу историју да би заузео своје место и дошао у фазу да може да рециклира сопствену историју. Поп – култура, тј. Музика, у само двадесетак година од појаве рока до појаве панка и новог таласа успела је да компромитује целу историју Запада и дошла у фазу да се може бавити сопственом историјом.
На том се тлу појавио Иан Цуртис, млади човек са хиљаду година бремена историје на својој души.
Јutarnji.hr
Погледајте видео ОВДЕ