Друго, много битније, обележје Дана заљубљених је комерцијално јер је овај празник од верског постао празник певача који се тих дана утркују у натпевавању очекујући добру зараду, празник парфимерија и свакојаких радњи које баш на тај дан нуде велике попусте „само за заљубљене“.

Под притиском медија, Свети Трифун доживљава заборав Срба, пажња се поклања комерцијалном култу кога су створили људи жељни профита, лаке зараде на јевтиним емоцијама, на тежњи обичног човека да се диви кичу. Ако је у данашњем друштву тако нешто тешко да се спречи, жалосно је што су култу прављења сурогат емоција подлегле институције културе, чиме су се сврстале у исти ранг са кич телевизијама којима је једини циљ зарада без обзира на духовну штету коју производе. Иза лепо упакованих поклона, купљених на попуст, и после лепо отпеваних романтичних песмица, остају само празне душе.
Није нам јасно зашто, у име демократије која подразумева пре свега поштовање воље већине, медији не придају онолико пажње православном светитељу Трифуну колико је српски православни народ већински у овој држави? У секуларним друштвима медијски се ретко обрађују верска питања, али ако се већ презентује верски празник мањег дела грађана, и много више његово комерцијално наличје, требало би да се испоштује и већина. Зар српска омладина, која се највише одазива позивима на слављење Дана заљубљених, није заслужила да је медији, поготово Јавни сервис који сви плаћамо, информишу о традиционалном празнику ових простора, о светитељу оне религије којој Срби припадају више од 1100 година? Није ли овај светитељ који је, како стоји у његовом акатисту, „јавно и без страха пред свима Христа исповедао, снагом речи многе ка Христу обратио и пуно њих у болести именом Његовим исцелио“, заслужио да уђе у сваки српски дом преко малих екрана?
Зар светитељ који је заштитник виноградара, а којих још увек има на овим просторима, и на чији дан су наши преци вековима упућивали Богу молитве за добар род, правећи саборе чиме су неговали дух заједнице, није завредио, макар само због тог обичајног разлога, да се нађе у српским кућама на свој дан, онако како доликује?
Одричемо се својих вековних празника прихватајући туђе утицаје, покушавајући да будемо оно што нисмо. Узрок томе је комунистичко васпитање које је стварало самозаборавне генерације, а кроз које су прошли челници свих медија, али и у моди прихватања свега што је туђинско, за које се, самим тим што није наше, подразумева да је боље, модерније, европскије, једном речју – in. Савремено доба врви од покондирених тикви, које својим подаништвом туђинском духу далеко премашују чувену Стеријину Фему. Слављење новог култа само је један у низу примера слугањског односа према свему што није наше, што може да се уочи највише код омладине, и једном речју огледа се у имитирању западног начина живота кога промовишу тинејџерски часописи и холивудски филмови, а који се најкраће може описати речима „једи, пиј и весели се“, пусти својим страстима да владају, не обазири се на духовне вредности. Можда би, као најизраженији пример копирања страног и одрицања од сопственог духа, празник заљубљених требало прогласити за „Дан заљубљених у туђински дух“.
Шалу на страну, чињеница је да обездуховљено друштво постаје још обездуховљеније, а омладина, у годинама када је заљубљивање честа појава, лако потпада под утицај медијске машинерије, отвара новчанике и утољава глад за лаким емоцијама, можда баш зато што у модерном потрошачком друштву правих емоција има све мање. Таквој цивилизацији недостаје тај један дан љубави, не би ли надокнадила све друге дане изгубљене у трци за бољим стандардом. И тај дан се ето поклапа са празником Светог Трифуна, који је тако постао колатерална штета потрошачке цивилизације која за његовог Христа и не зна.
Али не клонимо духом, као што није ни Трифун из Кампсаде, који је веровао да се све дешава по промисли Божјој и који је сва мучења радо подносио знајући да је Христос једини Пут, Истина и Живот. У овом данашњем комерцијалном времену морамо најпре да се угледамо на свете претке, а онда, свако на свој начин и на месту на коме се налази, посебно они који су у позицији да утичу на младе генерације, одговоримо изазовима глобалне идеологије која жели да прогута духовне и националне посебности. Само православним активизмом, што значи активним сведочењем православља, можемо учинити да се у српским срцима, посебно срцима српске омладине, разгори љубав која је Трифуна из Кампсаде узнела до небеских висина.
Свети мученик Трифун
Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаше лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече, да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем промислу. Он би доведен у Рим, где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом говорећи: „О кад би се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога“. Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме, 250. године.
Свети Николај Српски
Зоран Павловић, Двери