Једна од највећих српских песникиња прошлог века, Десанка Максимовић, преминула је пре две деценије.
Влада Србије је 2013. годину прогласила годином Десанке Максимовић током које ће бити одржане различите манифестације, а планирано је и да буде издата поштанска марка, као и златник и сребрњак с њеним ликом.
У част Десанке Максимовић, односно 20 година од њене смрти, у Ваљевској гимназији чији је била ђак, данас ће бити одржано песничко вече.
У Бранковини код Ваљева (где је сахрањена) помен ће служити владике Српске православне цркве, ваљевски Милутин (Кнежевић) и шабачки Лаврентије (Трифуновић), а о њеном односу према песничком делу говориће песникиња Радмила Лазић.
Народна библиотека Србије организовала је четвородневни фестивал "Десанки у част", у оквиру којег ће данас у 19 часова бити одржана монодрама "Опоруке Десанке Максимовић". Основ те монодраме у извођењу глумице Раде Ђуричин су Десанкине изјаве и мисли изречене у прози.
У оквиру обележавања 20 година од смрти велике српске песникиње Народна библиотека Србије ће 13. фебруара организовати поетско вече "Тако је говорила Десанка".
Изложба "Оставићу вам једино речи", на којој ће бити представљен избор из заоставштине Десанке Максимовић, биће отворена 14. фебруара. Посетиоци Народне библиотеке Србије моћи ће да виде сва издања српске песникиње које је Задужбина Десанка Максимовић објавила током 20-годишњег рада.
Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици, у околини Ваљева. Одмах после њеног рођења, њен отац Михаило је добио премештај и породица се одселила у оближњу Бранковину где је провела детињство, а у Ваљеву завршила гимназију. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Радила је у обреновачкој гимназији, а затим у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе.
Пошто је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица.
Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. године и у истој школи остала до коначног пензионисања - 1953. године.
Максимовићева се бавила и превођењем са руског, словеначког, бугарског и француског.
Нека од њених најзначајнијих дела су Песме (1924), ''Врт детињства'', песме (1927), ''Зелени витез'', песме (1930), ''Распеване приче'' (1938), ''Страшна игра'', приче (1950), ''Тражим помиловање'', лирска дискусија с Душановим закоником (1964), ''Бајке за децу'' (1977), ''Слово о љубави'', Песме (1983)...
Године 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1965. за редовног члана.
СТРЕПЊА (избор из Десанкине поезије)
Не, немој ми прићи!
Хоћу издалекада волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи!
Има више дражи ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Из далека само све ко звезда сја;
из далека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!
РТС, Бета
Ауторска права Радио Оаза 2026