Изложба "Оставићу вам једино речи", на којој ће бити представљен избор из заоставштине Десанке Максимовић, биће отворена 14. фебруара. Посетиоци Народне библиотеке Србије моћи ће да виде сва издања српске песникиње које је Задужбина Десанка Максимовић објавила током 20-годишњег рада.
Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици, у околини Ваљева. Одмах после њеног рођења, њен отац Михаило је добио премештај и породица се одселила у оближњу Бранковину где је провела детињство, а у Ваљеву завршила гимназију. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Радила је у обреновачкој гимназији, а затим у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе.
Пошто је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица.
Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. године и у истој школи остала до коначног пензионисања - 1953. године.
Максимовићева се бавила и превођењем са руског, словеначког, бугарског и француског.
Нека од њених најзначајнијих дела су Песме (1924), ''Врт детињства'', песме (1927), ''Зелени витез'', песме (1930), ''Распеване приче'' (1938), ''Страшна игра'', приче (1950), ''Тражим помиловање'', лирска дискусија с Душановим закоником (1964), ''Бајке за децу'' (1977), ''Слово о љубави'', Песме (1983)...
Године 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1965. за редовног члана.

СТРЕПЊА (избор из Десанкине поезије)
Не, немој ми прићи!
Хоћу издалекада волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи!
Има више дражи ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Из далека само све ко звезда сја;
из далека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!
РТС, Бета