Прерана смрт, која га је задесила на послу, 4. јануара 1921, довођена је у везу са његовим противницима који су настојали да спрече објављивање извештаја. То је према тврдњама приређивача књиге Турлакова потврдио његов син, професор Радмило Стојановић, истакнути стручњак за санскрит, који је преминуо у 93. години.
"Може се замислити какав би урнебес изазвала Стојановићева 'расправа' да је којим случајем била објављена за његовог живота", оценио је издавач Инђић.
Стојановић није штедеео пре свега лидера српских радикала Николу Пашића, кога је приказао као опортунисту, егоисту и властољупца који је унео корупцију и у владу и у скупштину, странком владао као прави деспот и био највећи кривац за српски слом на крају 1915. године.
Према речима Инђића, Стојановић је сматрао великом грешком владе и врховне команде што није одмах извршен упад у Бугарску 1915., а посебно се окомио на српско повлачење кроз Црну Гору и Албанију, истичући као бољу и спасоносну варијанту - повлачење ка Солуну.
Једно поглавље Стојановић је посветио Црној Гори, односно краљу Николи, приписујући му сталну, и не много прикривену жељу да се домогне престола целог српства. Краљ је, по мишљењу аутора, почео да кокетира и са Аустроугарском, са надом да ће га цар Фрања Јосиф, после пропасти Србије, признати као владара свих српских крајева.
Изненадна смрт спречила је Стојановића да заврши ово дело, али и у овој верзији је довољно интригантно да ће свакако привући пажњу, не само стручне јавности већ и шире читалачке публике поготово сада када се цели свет припрема да обележи 100 година од почетка "Великог рата".
Танјуг