Јуче и данас

Поводом 200 година од рођења Јосифа Панчића, у Галерији науке и технике САНУ, отворена је изложба посвећена раду тог великог научника и природњака и првог председника САНУ. Реч је о научнику, како је истакао аутор изложбе „Јосиф Панчић - наслеђе које не застарева“, академик Владимир Стевановић, који је временски далеко од савремених генерација, али је његов опус толико велики да га и данас баштинимо, посебно у наукама које су баве биљним и животњским врстама.

Јосиф Панчић је био научник европског реномеа који је, после завршених докторских студија на Медицинском факултету у Пешти 1843. године, дошао у Србију и у њој започео свој научни рад. Иако је прво запослење добио као лекар у Јагодини, а затим у Крагујевцу, Јосиф Панчић је упоредо радио на испитивању флоре и фауне Србије, уредно и детаљно бележећи све важне податке. Ти радови су у оно време били веома савремени, и нису се разликовали од сличних бележака европских научника.

Панчић је водио и темељну преписку са виђеним ботаничарима тога времена у Европи, које су му помогле да изврши упоређивања са својим налазима. Ови подаци, заједно са детаљним пописивањем многих врста биљака, као и открића поједних ендемских представника флоре, показују да је његов невелики опус, посматран у контексту времена и околности у којима је живео, научнички био огроман. 

Владика бихаћко-петровачки Атанасије рекао је данас на Козари да се српском народу лако догађа да заборавља, одбацује, ампутира и поништава и део свога властитога бића, свога живота и свога народа.

"И биологија и теологија су нагон за осмишљавање утиснуле у сва створења. Човек се некада збуни посматрајући српски народ, сумњајући да је тај нагон дат баш сваком народу", рекао је владика Атанасије на отварању Првог сабрања удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова у 20. веку. Он је навео да је српски народ издашан и жели све да подели са другима, што, како је рекао, није лоше, али јесте лоше не задржати ништа за себе, дати баш све, јер треба имати и за себе и за друге.

"Оно што се догађало српском народу у 20. веку, много тога је ишло упразно и није било осмишљено. На нама је задатак да враћамо оно што је отишло у бесмисао из наше историје и наше прошлости, а памћење се моће оживети", рекао је владика Атанасије, оценивши да ово вишедневно сабрање на Козари има вишедимензионални значај.

Градоначелник Приједора Марко Павић рекао је да је Козара планина која зна и за жртве и за слободу и да је била терорисана, али да никад није под окупацијом и терором желела да остане.

Документационо-информациони центар Веритас подсетио је на годишњицу страдања више припадника ЈНА и цивила током напада хрватских снага на војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар септембра 1991. Веритас поручује да за те злочине још нико није осуђен.

Како се наводи у саопштењу, 29. септембра 1991, у 7.20 сати ујутру, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске отпочели су општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су до тада 15 дана били под тоталном блокадом, преноси Танјуг.

Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старешина и њихово постројавање у кругу касарне, после чега су око 19 часова припадници ЗНГ ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор.

По уласку у касарну, Јуре Шимић, у својству председника Кризног штаба Бјеловара, наредио је да се заробљени војници и старешине скину до појаса, а онда је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу места.

Чувени српски композитор и музички педагог Стеван Стојановић Мокрањац умро је 28. септембра 1914. године, остављајући за собом бројна дела која су обележила музичку историју Србије.

Био је хоровођа Београдског певачког друштва и члан Српске краљевске академије. Музику је студирао на Великој школи у Београду и на конзерваторијумима у Минхену, Риму и Лајпцигу, а по повратку у отаџбину основао је Српску музичку школу и Београдски гудачки квартет. 

Његове композиције одликује изванредан, умногоме непревазиђен, смисао за уметничку обраду народних песама, при чему су руковети врхунски домет наше музике, а црквена појања несумњиво међу најистакнутијим делима целокупног православног богослужења. Написао је и више музиколошких студија. 

Његова најпознатија дела су петнаест "Руковети", "Приморски напеви", "Козар", соло песма "Лем-Едим", сценска музика за "Ивкову славу", црквена музика "Опело", "Акатист Богородици", "Литургија". 

У Храму светог Саве на Врачару јутрос је одржана литургија и парастос поводом стогодишњице смрти Мокрањца. Позиву патријарха Иринеја одазвало се чак 50 хорова из Србије и региона, наводи се на сајту СПЦ. Здруженим хором од више од 1.000 певача руководио је маестро Бојан Суђић који је и иницијатор тог догађаја. 

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим.

Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде мјесто где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица бјеше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога мјеста пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживје. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама пјеваше: 

Господе помилуј! 

Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст.

Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 

Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих – командовао је, пред битку на Мачковом камену, потпуковник Душан Пурић, командант Четвртог пешадијског пука "Стеван Немања".

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима на којима је са Четвртим пуком спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни.

Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву преко Дрине према Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву, и када су се заоштриле борбе на Гучеву, Јагодњи и Мачковом камену, потпуковник Душан Пурић добија наређење од Врховне команде да усиљеним маршем са целим пуком крене од Шаргана, па да преко Кремне, Ужица, Црнокосе, Косјерића, Ваљева и Пецке стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стиже у најтежим тренуцима у непосредну близину Мачковог камена где се сукобљава са 18. аустроугарском дивизијом која је на српску војску отворила ураганску топовску ватру. 

Данас се навршавају 23 године од убиства 13 и тешког рањавања четири припадника активног и резервног састава ЈНА на Коранском мосту код Карловца, које су, после предаје и одлагања оружја, напала униформисана лица са фантомкама и над њима извршила свој "крвави пир", саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

У саопштењу се подсећа да су 21. септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде Хрватске у Карловцу испред моста на реци Корани зауставили два војна камиона у којима су се, из касарне "Мекушје" у касарну "Логориште", превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, после преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје.

"Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почела `крвави пир` над њима. Тринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положају, а већина хицима из аутоматског оружја у стојећем положају, а од четворице преживелих, тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста, док се четврти у току ноћи, такође, са тешким повредама, извукао испод мртвих сабораца", наводи се у саопштењу. 

Мачков камен је српски Термопил, светилиште, учионица историје и поноса, рекао је председник Србије Томислав Николић на обележавању стогодишњице боја који се ту одиграо. Томислав Николић је на Мачковом камену код Крупња рекао да Велики рат не памти крвавији бој.

"Ни мањег бојишта, ни више жртава. У тој једној септембарској недељи, на простору нешто већем од 500 метара квадратних, пољу мањем од оног које сваки српски сељак с пролећа оре и по њему сади своју радост и муку, обе војске губиле су, кажу историјске књиге, свакога дана на хиљаде људи. Не памти се битка у којој је изгинуло више српских официра, њих 115 уз 176 рањених", подсетио је Николић. Како је рекао, од палих команданата пукова стег и команду су преузимали команданти батаљона, од њих команданти чета, и тако редом, све док каплари нису постајали првокомандујући.

"А команда је била једна једина, увек иста: "За мном, јунаци", нагласио је Николић. Према његовим речима, није то био судар две војске већ два историјска, цивилизацијска концепта – једног који би да освоји туђе и другог који брани своје.

Новоизграђена православна црква на Будаку у Сребреници, која је освештана и отворена прошле седмице, а чију градњу су од почетка оспоравали Бошњаци и поједини представници међународне заједнице, смета и Американцима, пише „Дневни аваз”. Став амбасаде САД у Сарајеву, како наводи тај лист, „подудара се са ставом преживелих бошњачких жртава геноцида”, које нису против градње цркве као верског објекта, него локације на којој се она налази, јер је „ближе нишанима жртава геноцида него верницима који ће у њу долазити”.

„Наш став није се променио. И даље смо изузетно забринути због цркве на Будаку. Сврха изградње цркве у чијој близини нема места значајније насељеног српском популацијом и која је тако близу бивше масовне гробнице и Меморијалног центра сребреничког геноцида јесте провокација и не служи легитимним потребама верника”, навели су за „Аваз” из Канцеларије за односе са јавношћу амбасаде САД у Сарајеву. Нагласили су да су „разочарани” што власти Републике Српске нису у овом случају препознале потребу за проналажењем прихватљивог решења које је „у духу толеранције” и да „неразумне провокације ни на који начин не доприносе помирењу у БиХ”.

Његова светост патријарх српски Иринеј уручио је данас у Београду Орден Светог Саве академику Драгољубу Живојиновићу за делатну љубав према Српској православној цркви /СПЦ/ и неизмерни допринос научноистраживачком и педагошком раду, посебно на пољу црквене и националне историје.

Патријарх Иринеј истакао је да му је велика част што је, у име Светог архијерејског синода, уручио ово високо одликовање СПЦ академику Живојиновићу, који је као историчар многе историјске истине о српском народу, култури и историји сачувао од пролазности.

"Ви сте свој велики дар и таленат, који је Господ тако богато дао, умножили, ставили у књиге и поклонили нашем народу, Цркви и култури и тако да оно што је вредно и непролазно никада не буде заборављено", рекао је патријарх Иринеј, који је Живановићу Орден уручио у Патријаршији у присуству архијереја СПЦ.

Српски патријарх навео је да је Живојиновић један од врло плодних историјских писаца и да његов рад није дело само једног човека, већ групе људи, па и једне епохе.