Јуче и данас

Спомен-збирка Павла Бељанског из Новог Сада организоваће у суботу филмско вече посвећено стогодишњици од смрти сликарке Надежде Петровић (1873-1915). Публика ће бити у прилици да се кроз документарну емисију о Надежди Петровић, а захваљујући сарадњи Спомен-збирке Павла Бељанског и Програмског архива Радиотелевизије Србије, упозна са животом и стваралаштвом најзначајније срспке сликарке из прве половине 20. века.

Као један од видова обележавања 100 година од њене смрти, Спомен-збирка Павла Бељанског у октобру ће организовати и Научни скуп посвећен Надежди Петровић. Годишњица ће бити обележена и објављивањем преписке Надежде Петровић из породичне заоставштине, као и из Народног музеја у Београду, Модерне галерије Љубљана, Мештровићеве галерије у Загребу и приватних колекција.

Револуционарно за своје време, високих уметничких домета, сликарство Надежде Петровић је својим авангардним карактером уградјено у саме корене српске модерне, наводи се у саопштењу за јавност из Спомен-збирке Павле Бељански.

Павле Бељански је у своју колекцију уврстио 14 уља на платну Надежде Петровић, а поједине слике као што су Ресник (1905), Београдско предградје (1908), Анђа (1906), Гуслар (1906), Јаша Томић (1910) и Ксенија Атанасијевић (1912), приказане су и у документарној емисији.

СЛИКАРКА И БОЛНИЧАРКА

Надежда Петровић је била жена која је сликала, држала говоре, маштала, писала критике и превијала борце. У три рата је била болничарка. Сачувано је више од 200 њених дела, а нека су јој осигурала најистакнутије место у модерној српској уметности.

Ни десетине хиљада долара, што је шездесетих година било право богатство, нису убедиле нобеловца Иву Андрића да Холивуду одобри екранизацију његовог романа "Госпођица".

Андрић принципијелно није имао ништа против скраћивања, али јесте против измена.

Када је одбио десетине хиљада долара да дозволи Американцима да снимају "Госпођицу", причао ми је, једног дана се на његовим вратима појавио амерички продуцент који је дошао у Београд, по властитим речима, само да види тог писца који је, супротно Хемингвеју и Фокнеру, "одбио толики новац за само један потпис на уговору који га ни на шта не обавезује". На ове речи Владимира Погачића недавно је подсетио Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке.

Погачић је записао и следеће: 

"У неколико дугих разговора о могућности екранизације његовог дела, Андрић ми се жалио, поводом неких телевизијских адаптација његових прича, на дописивања, мењања и извртања његових ликова. Није се противио да се нешто брише "ако им је сувишно", али није могао да се помири да га неко "надопуњује, дограђује, дописује"... Сада њега нема, и масакр, изгледа, почиње".

Андрић пише 1955. године Анти Земљару да је прочитао кратки сценарио, да му се чини и занимљив и лепо писан, а у наставку: 

Британци за подмићивање издвојили чак 500.000 фунти. Пуковник Зубов донео из Москве "брдо пара"

У нашем просечном доживљају моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног у дивљење, да некритички хвалимо оне који силом узимају власт од оних који су изабрани по договореиним друштвеним правилима. Или да хвалимо оне који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо на низ околности и процеса који усмеравају токове догађања у друштву и утичу на животе појединаца. Бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове. 

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), не изненађује то што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности. Тако је, нажалост, прошло и откриће Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај. 
ДОКУМЕНТИ

- Срби су поново пронашли своју душу - узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта 1941. године, негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч у Београду дефинитивно успео.

Мит о необоривом америчком "невидљивом" ловцу бомбардеру Ф-117А срушен је пре 16 година, на данашњи дан, када су јединице Војске Југославије обориле тај авион.

Летелицу Ф-117А оборио је 3. Дивизион 250. Бригаде противваздушне одбране, који су у 20.42, захваљујући способности јединице, исправној техници и "малој техничкој иновацији" успели да га погоде са земље.

Авион је пао у атар села Буђановаца, пошто је претходно гађан са две ракете типа "нева", а јединицом која га је оборила командовао је пуковник Золтан Дани.

Пилота обореног авиона Дејла Зелка евакуисале су америчке снаге.

Ф-117А "ноћни соко" репутацију је стекао борбеним летовима над Ираком у Заливском рату 1991. године, када је, према објављеним подацима, 1.270 пута пролетео непримећен ирачким небом, у 39 борбених мисија.

Авион Ф-117, конструисан у облику брушеног дијаманта, што је необично за летелице те намене, у америчкој војној терминологији добио је назив "стелт", што на енглеском језику значи "кришом", "у потаји", или "невидљиви".

Ф-117А представљао је симбол моћи због савремене технологије којом је опремљен, а што му је омогућавало да буде "невидљив" за све радарске системе. Авиони тог типа конструисани су са оштрим угловима, који представљају скуп кривина од којих се одбијају радарски зраци, а захваљујући сачињеним специјалним композитним материјалима, утичу да се летелица не може регистровати на радару.

Служењем свете архијерејске литургије у цркви Свете великомученице Огњене Марије, парастоса погинулим српским цивилима и полагањем вијенаца, у Сијековцу код Брода данас је обележено 23 године од ратног злочина над српским цивилима. Ратни злочин над Србима у Сијековцу код Брода починиле су регуларне оружане снаге из Хрватске, уз помоћ паравојних бошњачко-хрватских јединица из БиХ.

У првом ратном злочину почињеном на територији БиХ за сат времена убијено је девет особа, међу којима највише чланова породица Милошевић и Зечевић, где су убијени очеви са два, односно три сина.

У Сијековцу је током 1992. године убијено 46 лица, углавном жене, деца и старци, од којих је најмлађа жртва био Драго Милошевић /17/, а најстарија Васо Зечевић /77/. Запаљено је 15 кућа, као и црква Свете великомученице Огњене Марије. Ова убиства била су сигнал свим Србима у БиХ каква их судбина чека уколико не буду спремни да бране своја огњишта.

О условима у којима су у то време живели Срби на том подручју сведочи документ, односно потврда коју је потписао командант позадине 101. бригаде Хрватског вијећа одбране Ахмет Чаушевић.

У документу се потврђује право интервентног вода из Загреба да може да изврши привођење жена "у корист мушког пола", док је у случају опирања дозвољена употреба силе.

Обележавање 23 године од страдања српских цивила у Сијековцу организовао је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.

Данас се навршава 16. година од почетка НАТО агресије на нашу земљу, тада СРЈ, 24. марта 1999. године.

Напад на Србију, односно СРЈ, извршен је без одобрења Савета безбедности УН, што је био преседан. Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана. Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање” написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току” и да је завршено крајем августа те године.

СРЈ је нападнута као наводни кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији (непосредни повод били су догађаји у Рачку) и неуспех преговора о будућем статусу покрајине који су вођени у Рамбујеу и Паризу.

Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више места у Србији и Црној Гори. 
Деветнаест земаља алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. Најпре су гађани противваздушушна одбрана и други објекти Војске Југославије, и то у Приштини, Батајници, Раковици (Стражевица), Младеновцу, и другде.

У уторак, 17. марта, навршава се једанаест година од избијања највећих етнички мотивисаних сукоба на Косову од доласка међународних снага у покрајину, у којима је 19 цивила изгубило живот
Дводневни сукоби на Косову избили су 17. марта 2004. пошто је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, на северу Косова и Метохије.

Масовне демонстрације косовских Албанаца, који су за несрећу дечака оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове Косова.

У два дана насиља убијено је 19 људи (11 Албанаца и осам Срба), а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције.

У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице.

У Београду су наредног дана демонстранте, у протестној шетњи до Храма Светог Саве, предводили тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница, патријарх Павле и тадашњи министар одбране Борис Тадић.

Насиље на Косову осудили су Савет безбедности УН и тадашњи генерални секретар Кофи Анан, као и све значајније међународне институције и организације, владе многих држава, укључујући САД и Русију.

Тим поводом НАТО је одлучио да на Косово упути додатне трупе. Првог дана насиља на Косово је допутовао командант јужног крила Алијансе адмирал Грегори Џонсон, који је оценио да је насиље у покрајини „организовано и оркестрирано”.

Стигао је затим и генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Шхефер. Сто америчких војника тадашњег Сфора из Босне и Херцеговине хитно је допутовало на Косово.

Традиционална манифестација “Антићеви дани” посвећена песнику Мирославу Мики Антићу биће одржана од 12. до 14. марта у Култуном центру Новог Сада. Манифестација под називом “Плави чуперак не стари: 1965-2015” посвећена је јубилеју - 50 - годишњици од првог издања збирке песама “Плави чуперак” Мирослава Антића.

Песник Мирослав Антић рођен је у Мокрину 1932. године. Писао је за децу и омладину, а бавио се и новинарством. Прва Антићева песма „Мајка“ објављена је 1948. године, а прва књига песама „Испричано за пролећа“ одштампана 1950. године. Антић је рецитовао своје стихове у школама, кафанама, библиотекама, домовима културе, фабрикама, касарнама, болницама, истичући да је стихове писао крвљу, са муком, тешко, спаљујући и бацајући много, порађајући своје песме. Говорио је да су на њега утицали сви - Милован Глишић, Лао Це, Бош, Бројгел, Свето писмо, Толстој, Фокнер, његова мајка Меланија...

Читалачкој публици познат је по збирци песама о годинама првих љубави „Плави чуперак“. Микино непосредно и топло обраћање онима који нису ни мали ни велики, као и посредно обраћање њиховим мамама и татама, наилазило је у почетку на неразумевање и негативне рецензије критичара дечје поезије, тако да је годину и по чекало на објављивање. „Плави чуперак“ је по издавању доживео велики успех и постао култна књига за младе.

„Чуперак косе обично носе

неко на оку,

неко до носа,

ал има један чуперак плави

замисли где?

- У мојој глави.“

Владика Филарет разрешен је дужности епископа милешевског, пишу "Новости". Одлуку о његовој смени донео је у четвртак Свети архијерејски синод Српске православне цркве, који је заседао у Патријаршији у Београду. Епархијом милешевском до избора новог владике управљаће, као администратор, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Како се наводи, владика Филарет разрешен је на основу извештаја који је доставила посебна црквена комисија, коју је Синод претходно формирао са задатком да испита све наводе на рачун епископа. Чланови овог тела недавно су боравили два дана у манастиру Милешеви, после чега су потписали извештај у коме се предлаже Филаретово разрешење.

Непосредно пре почетка седнице Синода епископ Филарет био је у Београду, где га је примио и патријарх Иринеј. Наш извор каже да је од поглавара СПЦ затражио копију записника који је зачинила комисија која је била у Милешеви, али је није добио.

На састанку у Патријаршији Филарет је инсистирао да му патријарх наведе разлоге разрешења, али његова питања су остала без одговора. То су разлози због којих је Филарет одбио да прими и потпише одлуку о смени са епископског трона.

Седници Синода, осим патријарха, присуствовале су владике зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије. Оба архијереја једнодушно су подржала предлог из комисијског извештаја и негативно су се одредили према Филарету.

Министри културе Србије Иван Тасовац и Руске Федерације Владимир Медински отворили су данас у Београду изложбу на којој је први пут у Србији изложена оригинална 166. страница Мирослављевог јеванђеља, која се већ скоро два века чува у Санкт Петербургу.

Реч је о листу, који је руски архиепископ и научник Порфирије Успенски, фасциниран Мирослављевим јеванђељем, однЕо 1846. године из манастира Хиландара.

Страница је чувана у Кијеву до 1883. године, када је пренесена у Императорску јавну библиотеку, данас Националну библиотеку Русије у Санкт Петербургу.

Министар културе Руске Федерације Владимир Медински оценио је да изложба симболично сведочи о заједничким коријенима Русије и Србије и указује на поруку коју савременом човеку "из тог древног доба шаље вредни писар".

"То је порука која гласи: Не заборавите своје заједничке корене. Увијек се сећајте православних, хришћанских основа из којих потичете и сећајте се да су ваши прадедови били браћа. Помажите једни другима, немојте заборавити да сте своји", поручио је Медински.