Јуче и данас

На данашњи дна пре 25 година требало је да се одигра дерби утакмица Прве лиге бивше Југославије између Динама и Црвене звезде. Дерби на Максимиру није ни одигран, јер је за увертиру имао инциденте за које ће многи да се сложе да су у ствари почетак распада бивше државе.

Други ће рећи, да догађаји на Максимиру 13. маја 1990. године нису увод у рат који је почео, али чињеница је да су нереди били одраз тадашње ситуације у држави, набијене национализмом.

На стадиону Динама дошло је до сукоба "Делија" и "Бед Блу Бојса", интервенције полиције, навијачи Звезде су певали четничке песме, песме против Милошевића.

Навијачи Динама су, наводно, дан раније киселином полили ограду која их је делила од терена, тако да би се инциденти и догодили. На терену је дошло до сукоба "Бед Блу Бојса" и полиције, а остаће запамћен и напад Звонимира Бобана на полицајца.

Прошло је 25 година од догађаја који је имао политичку позадину, а био је само увод у тамне године које су уследиле на овим просторима.

РТРС

Погледајте ВИДЕО

Острошку гору, црногорски Синај, притиснула је уторак сила верника у дугој колони. Пошли су из Аустралије, Русије, Украјине, Србије, Републике Српске, па до пећине у планини где три и по века почивају свете мошти божјег угодника Светог Василија Острошког. Хитали су људи пешке, аутобусима, бициклима, моторима не би ли приступили чудотворцу. Старо и младо, здраво и болесно, корачало је сатима у колони без краја. Многи су још пре празника почели да се сабирају око светиње, славећи свога спаситеља и исцелитеља. 

Група од 26 ходочасника из Гацка, кренула је још у суботу око подне преко Голије где су ноћили, па до Никшића. Вођа пута Драган Куљанин каже да је за њега и дружину право задовољство што су стотину километара пешачили до Острога. Ту су и људи из Зубиног Потока, са Косова, који су пешице кренули на Ђурђевдан. Предводио их је Иван Величковић из Чачка, у чијем друштву су били Милан Јовановић, Мићо и Синиша Јакшић, док их је аутомобилом пратио Урош Поповић.

- Превалили смо 280 километара од Зубиног Потока преко Меховог крша, Берана, планине Јеловице где нас је дочекала снежна вејавица, па преко Зекове главе, Бјеласице, Колашина, Манастира Морача, Подгорице и Острога. Ово је незаборавно ходочашће којег ћемо се сећати целог живота - каже Величковић.

Лидери и грађани широм Европе манифестацијама и комеморацијама обележавају 70 година од победе над нацизмом и краја Другог светског рата.

Русија слави победу церемонијом и војном парадом која ће сутра бити одржана у Москви, што изазива дипломатске тензије због руске улоге у украјинском конфликту, преноси АП.

У међувремену, Пољска је одржала церемонију која је алтернатива московској.

Европски лидери упозоравају, међутим, на нове, савремене претње које постоје данас, као што су рат у Украјини и исламски екстремизам, наводи АФП.

У Паризу, булевар Шанзелизе је затворен за саобраћај због званичне поворке и војне параде која ће бити одржана.

Председник Француске Франсоа Оланд изјавио је уочи церемоније да победа 8. маја није била доминација једне нације над другом, већ је то била победа идеала над тоталитарном идеологијом. Он је упозорио на „тероризам који нас може погодити, као и расизам и антисемитизам”.

Амерички државни секретар Џон Кери и амбасадор САД у Француској прикључили су се шефу француске дипломатије Лорану Фабијусу и положили венце на Гроб незнаном војнику, у знак признања улози САД у ослобађању Француске од немачке окупације, наводи АП. Кери је изразио подршку своје земље Европи суоченој са новим претњама, похваливши њено „вођство у борби” против Исламске државе.

Српска православна црква и верници данас славe Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.

Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.

Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.

Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".

Понегде је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на "ђурђевдански уранак", на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке.

Пре 16 година небо над Ваљевом било је са нешто више облака. Међутим, они нису могли да сакрију од погледа многобројних грађана праву драму која се одигравала изнад њихових глава. У главној улози био је војни авион „миг-29” који је правио чудне, скоро невероватне акробације, узлете и спустове праћене заглушујућом буком мотора.

После неколико минута све је утихло, а иза облака се појавило крило погођеног авиона са којег је висило тело пилота. Ветар их је однео према петничним њивама десетак километара од центра града... 

Нешто касније пронела се вест да је у погођеном авиону био њихов земљак из Горњег Црниљева – пуковник, пилот и командант 204. ловачког пука Миленко Павловић.

На вест да група од чак двадесетак авиона креће према војној фабрици „Крушик” и Ваљеву, он је из кабине „мига” избацио млађег колегу и сео за команде. Пошао је свом силином према завичају да би га одбранио од непријатеља.

У судару изнад Ваљева, где је на противничкој страни било 16 најсавременијих летелица, имао је толико времена да покаже свој пркос, храброст и одважност. Ваљда, задивљени тим чином, непријатељска ескадрила променила је план и одустала од просипања разорних пројектила по граду.

Иако је од овог догађаја прошло 16 година, грађани Ваљева и Осечине, његове колеге, као и припадници Војске Србије наставили су да са истим поштовањем обележавају дан погибије пилота Павловића.

Италијански градитељ инструмената, човек за ког се сматра да је проналазач клавира Бартоломео Кристофори рођен је на данашњи дан пре 360 година у Падови.

Данас је и 'Google Doodle' у знаку те значајне годишњице и подсећа на чувеног градитеља инструмената.

О његовом детињству и младости се мало зна осим да је са 33 године ступио у службу принца Фердинанда од Медичија.

Принцу је био потребан неко ко би водио рачуна о његовим инструментима, пошто му се један покварио, а желео је не само да му Кристофори буде техничар, већ и неко ко ће да прави нове инструменте у које ће он да улаже.

Међутим, пре него што је направио свој први клавир, Кристофори је изумео још два инструмента са диркама - спинет и овални спинет.

Клавир се од осталих тадашњих инструмената са диркама разликовао по начину добијања тона. Наиме, на другим инструментима са диркама тон се добијао коришћењем механизма гавранових пера, која су окидала жице и тако производила тон. 
Код клавира је Кристофори направио механизам чекића који ударају у жицу и производе звук. Предност таквог механизма је била у томе што је на клавиру музичар могао да контролише јачину звука и због тога су се први клавири звали "пиано е форте" што значи тихо и гласно.

Прву апотеку у Србији, 30. априла 1830. године указом кнеза Милоша Обреновића, отворио је Матеј Ивановић, фармацеут из Земуна. Налазила се тачно уз ресторан „Знак питања” у Улици краља Петра у Београду и представљала је језгро српске фармацеутске службе.

Те године је султановим хатишерифом први пут у Србији дозвољено да могу да се отварају болнице и апотеке. Историјски подаци говоре да, када је примио молбу Матеја Ивановића, са препоруком српског конзула у Земуну, кнез Милош је издао наређење да се од везира београдског затражи дозвола за отварање апотеке, што је одобрено на сутрашњи дан пре 185 година, па се тај дан сматра важним због отварања прве здравствене установе на овим просторима.

Скупштина Фармацеутске коморе Србије одлучила је да се овај датум обележава као Дан апотекарства.

Пресељење у Кнез Михаилову

Матеј Ивановић је фармацију завршио у Пешти, као и његов млађи брат Александар, па се апотека од 1840. године звала „Апотека браће Ивановић”.

Сутра се навршава 20 година од агресије хрватских оружаних снага на западну Славонију, назване "Бљесак", у којој је 1. и 2. маја 1995. године убијено или нестало 283 Срба, од којих 55 жена и 11 деце, саопштио је Документационо-информациони центар "Веритас".

"Веритас" подсећа да је 1. маја 1995. године 16.000 припадника хрватских оружаних снага напало 15.000 житеља западне Славоније са око 4.000 војника, која је била под заштитом УН.

Народ западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, злогласном усташком логору из Другог светског рата, и у Пакрачкој Пољани, такође злогласном "новоусташком" логору из 1991. године, кренуо је у егзодус спашавајући животе, подсећају из "Веритаса".

На путу према "мосту спаса" до реке Саве сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, а рањеници су гажени тенковским гусеницама или докрајчивани ножевима.

По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 тела убијених Срба и покопали их углавном под ознаком "непознат", од којих су у последњих пет година ексхумирани посмртни остаци 145 особа из групних и појединачних гробница, од којих је 86 идентификовано.

Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 127 лица, док се међу несталима води још 156 лица, укључујући 65 цивила, од којих је 27 жена.

Полагањем цвећа и венаца на обновљен споменик војводи Степи Степановићу у Чачку, обележена је 86. годишњица смрти великог војсковође, а представници државе и локалне самоуправе, војске и грађана који су му одали почаст, поручили су да је име тог јунака дубоко уклесано у српску историју.

Војвода Степа Степановић је рођен је у Кумодражу крај Београда. Учестовао је у свим ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1876. до 1918. године.

Због изузетних способности стално је напредовао у служби, а у два наврата је био и министар војни.

У Првом балканском рату, након победа над Турцима, помогао је Бугарима у опсади Једрена, а сабља турског команданта града Шукри-паше која му је предата, чува се у Народном музеју у Чачку.

У Великом рату командовао је Другом српском армијом, и извојевао је величанствену победу над Аустро-Угарима на Церу августа 1914. године и тако централним силама нанео први пораз у том сукобу. Тај подухват донео му је чин војводе, а касније је са нашим снагама учествовао у другим дејствима: Колубарској бици, повлачењу преко Албаније, и пробоју Солунског фронта.

Његова армија ослободила је Сарајево новембра 1918. године. У граду му је приређен свечани дочек, а за боравак му је одређен дворац турских везира и аустро-угарских гувернера, што је он одбио и за себе одабрао просторије у помоћној згради.

Други српски устанак, који је водио коначном крају турске власти, почео је 23. априла 1815. године у Такову, а предводио га је Милош Обреновић. После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.

У Такову, 23. априла 1815. године, Милош Обреновић је на скупу старешина објавио почетак новог устанка за ослобођење Србије од турске власти.

После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.

Вештим дипломатским преговорима Милош Обреновић је до краја 1815. године закључио усмени мир с Марашли Али-пашом, по којем је признат за врховног српског кнеза. Он је, мирним путем, пуних петнаест година постепено изграђивао аутономни положај Србије у оквиру туског царства и своју власт у Србији да би, Хатишерифом од 1830. године Србији била призната аутономија.

Други српски устанак на одређени начин, како наводе историчари, представља темељ за стварање српске државе односно српске војске, тако да Војска 23. април прославља као свој дан. 
Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића "по стасу и угледу" из најбољих сеоских кућа. Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен.