Јуче и данас

Чланови породица, пријатељи и колеге положили су венце на спомен-обележје "Зашто?" у знак сећања на 16 радника РТС-а, страдалих у нападу НАТО снага 23. априла 1999. године у два часа и шест минута.

У име породица присутнима се обратио Мирослав Медић, брат погинулог Синише Медића.

"Ове ноћи се сећамо 23. априла 1999. године, када је у 2.06 ракета НАТО пакта погодила срце телевизије. То срце није била зграда, одељење мастера и сва вредна техника у њему, то су људи који су били највреднији и најбољи део телевизије. То су били људи који су часно и поштено обављали своје радне задатке мислећи на сутра. Имали су своје планове, надања, жеље. Тог априлског јутра 1999. године оне су вољом некога прекинуте", навео је Медић.

Брат страдалог Синише Медића пита и зашто је и коме било потребно да 16 невиних људи изгуби своје животе, јер они нису никоме претили нити су икога угрожавали, већ су само обављали свој обичан и за њих свакодневни посао.

"На то питање, нажалост, још увек нисмо добили одговор. Они који га знају још увек ћуте и не желе да проговоре. Док тај одговор не добију, душе убијених се неће смирити, оне ће га и даље тражити", рекао је Медић.

Окупљени су се присетили страдалих радника, који су, истакао је Медић, били добри људи, добе колеге и прави пријатељи.

Свечаном академијом у Загребу су обележена два века од оснивања прве српске основне школе при загребачкој православној црквеној општини, и десет година од оснивања Српске православне опште гимназије "Кантакузина Катарина Бранковић".

Председница Хрватске поручила је на свечаној академији да Хрватска жели да буде држава стварне, а не само прокламоване толеранције.

Колинда Грабар Китаровић поздравила је учитеље, ђаке и званичнике речима "Христос васкрсе!", истакавши да је јубилеј важан не само по свом историјском значењу, него још више по томе шта значи за будућност.

Напоменувши да је просветни рад основни задатак Српске православне цркве, она је подсетила на људе који су из љубави према свом народу своја знања и способности уложили у праведни циљ - да деца и млади добију што боље образовање и постану што бољи људи.

"Тим настојањима нису сва времена била једнако склона, но пре десетак година дозрело је време за обнову те просветне традиције", рекла је хрватска председница додајући да је на подстицај покојнога митрополита Јована, уз подршку СПЦ, као и државних и градских власти, отворена нова гимназија.

Школа користи име Кантакузине Катарине Браниковић, српске племкиње из 15. века, која је велики део живота провела у Загребу и Хрватској.

Авалски торањ, срушен таком НАТО бомбардовања, обележава пет година од обнове. Тим поводом на Авали су организоване бројне спортске и забавне манифестације.

Први торањ пројектован је и грађен од 1959. до 1964. године, а за посетиоце отворен 1965.године. 

Торањ је био висок 202,8 метара и сматрао се једним од најлепших ТВ репетитора у Европи и свету. Био је и једини торањ који је за пресек имао једнакостранични троугао.

Током НАТО бомбардовања, 29. априла 1999. године, до темеља је срушен. Убрзо су изградњу новог торња иницирали РТС и Удружење новинара Србије, уз подршку великог броја грађана. Изградња симбола Београда почела је 2005. године, по пројекту архитеката Угљеше Богуновића, Слободана Јањића и конструктора Милана Крстића, твораца старог Авалског торња.

Радови су завршени у новембру 2009. године а торањ је отворен годину дана касније 21. априла.

Нови торањ висок је 204,5 метара, две метра је виши него стари, и сада је највиша грађевина на Балкану. Има многе функције - телекомуникационе, за успостављање система дигиталне телевизије, али је преносник свих сигнала неопходних војсци, полицији, телевизијама и мобилним станицама.

РТС

Свечаном академијом, у Културном центру Бански двор у Бањалуци синоћ је обележено 400 година од оснивања Богословије "Света Три Јерарха" у манастиру Крка.

Његово преосвештенсво, епископ далматински Фотије рекао је да је ово велики јубилеј не само за Епархију далматинску, него и за целу Српску православну цркву, посебно за црквену просвету. Према његовим речима, овај јубилеј показује да православни Срби у Далмацији имају дубоке корене и да су српске светиње тамо још од 14. века.

"У Богословији имамо дивне светиње које и данас чувају српски православни народ на тим просторима", истакао је владика Фотије. Он је рекао да светиње, као што су манастири Крка, Драговић и Крупа, чувају и окупљају српски народ, а посебно Богословија, из које излазе млади људи, свештеници који ће да живе са народом у Далмацији, али и у другим местима где је Српска православна црква.

"То је заједништво и јединство које представља благослов за све нас", нагласио је владика Фотије.

Владика Фотије захвалио је епископу бањалучком Јефрему за благослов да данас у Бањалуци буде одржана ова свечана академија поводом великог јубилеја Богословије у Крки.

Богословија "Света Три Јерарха" у манастиру Крка је најстарија српска богословија. Основао је 1615. године Митрополит дабробосански Теодор, чије је седиште у то време било у манастиру Рмњу. Богата историја манастира Крке је уједно и историја Богословије.

Срна

За Васкрс се прва молитва служи пред затвореним вратима храмова која се отварају тачно у поноћ када се први пут после Великог петка и Велике суботе, у знак радости васкрсења оглашавају прва звона.

Васкршњим обредима претходи уношење плаштанице са Христовог гроба, која је на Велики петак изнета пред олтар и коју верници целивају у дане највеће хришћанске жалости.

Пут спасења људском роду

Суштину и начело хришћанске вере објаснио је свети апостол Павле чија је проповед оснажила и усмерила новозаветну веру.

У православним хришћанским црквама се на Васкрс отварају Царске двери на олтару чиме се симболично указује да је Исус својим васкресењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом људском роду.

Према јеванђељима, догађај се збио на гробу Христовом, а радосну вест је женама мироносицама, "Марији Магдалени и другој Марији", саопштио анђео благовесник Гаврило.

"А лице његово бијаше као муња и одело његово као снег", записао је јеванђелист Матеј описујући архангела Гаврила који седи на "гробном камену" и показује прстом на празан гроб.

"Не бојте се ви, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао", записано је у Јеванђељу по Матеју, а слично и у другим јеванђељима која се завршавају порукама нове вере чију проповед настављају Христови апостоли.

У Грделичкој клисури, поред Железничког моста преко Јужне Мораве, комеморативним скупом и полагањем венаца данас је обележено 16 година од НАТО ракетирања путничког воза. Путничи воз број 393 гађан је из авиона 12. априла 1999. године, док је прелазио преко моста и претпоставља се да је у нападу погинуло најмање 15 цивила.

Комеморативни скуп је почео доласком путничког воза који се тачно у 12 сати и 20 минута зауставио на 100 метара пре моста. Док је воз стајао, венце и цвеће на спомен обележје положили су представници ЈП Железница Србије, лесковачке локалне самоуправе, Војске Србије, удружења ветерана ратова, родбина и пријатељи настрадалих.

Подсећајући да је прошло 16 година од НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије, градоначелник Лесковца Горан Цветановић је рекао да је за тих 78 дана, према проценама, погинуло око 2.500, а рањено и повређено више од 12.500 људи.

„Ови подаци нас опомињу да не смемо да заборавимо 24. март 1999. године када је 19 земаља Алијансе почело бомбардовање Србије без одобрења СБ УН, што је тада био преседан. И данас, после 16 година осуђујемо тај напад који је вођен без имало поштовања међународог права, уништавајући животе многих људи на директан и индиректан начин”, рекао је он. Према његовим речима, 12. април 1999. године је још један датум који не може да се заборави, када су два пројектила авиона НАТО снага погодили међународни путнички воз док је прелазио преко Жележничког моста у Грделичкој клисури.

Традиционалним поздравом "Христос Васкрсе, ваистину Васкрсе", патријарх Иринеј са епископима честитао је предстојеће васкршње празнике уз поруку да никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења.

Поздрављајући мајке, оне који страдају и пате, прогнане, све презрене и понижене, и сужње у тамници, трудбенике и раднике, путнике по сувом, мору и ваздуху, учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота, болесне и напаћене и све људе, патријарх је пожелео да Христос Васкрсе донесе веру, наду, љубав и вечни живот, а односе тугу и смрт.

"Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу добра над злом, живота над смрћу, Христа васкрслога над силама таме", наводи се у ускршњој посланици патријарха Иринеја, која први пут неће бити читана пред новинарима, већ ће видео запис сутра око поднева бити објављен на сајту СПЦ.

Патријарх и епископи позвали су вернике са свих континената да се заједно са њима радују Васкрсењу Христовом, које нас, како се наводи, позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове и да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира" и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа.

Поручнику бојног брода Александру Берићу, који је погинуо у борби против немачке авијације 12. априла 1941. године, подигнут је споменик у Белегишу код Старе Пазове.

Берић је, према речима поручника фрегате Драгана Спасојевића, живот положио бранећи част и слободу отаџбине са реке и поступио по неписаном поморском правилу да капетан тоне са својим бродом.

"Тим чином поделио је херојску судбину брода и његове јуначке посаде. Не желећи да напусти брод, остао је на командом мосту до последњег тренутка и заједно са њим отишао у незаборав, у бесмртне воде славе и сећања", рекао је Спасојевић.

Говорећи о капетану Берићу, Спасојевић је истакао да је он и током војничке каријере добио бројна признања као што је Златна медаља за ревносну службу и Медаље за војничке врлине. Према његовим речима, капетан Берић је поносито стајао и остао на палуби свог брода, до последњег тренутка часно вршећи командантску дужност.

"Бранећи официрску част и положену заклетву исписао је златним словима најсветлије странице у историји Речне флотиле и Краљевске морнарице", навео је Спасојевић.

Престоница данас обележава 74 године од дана када ју је у Другом светском рату бомбардовала немачка авијација

Четири удара из ваздуха, у којима је учествовало 400 авиона који су избацили око 440 тона бомби на главни град Краљевине Југоаславије, запамћени су као операција „Страшни суд” или „Казна”. Тог 6. априла 1941. уништен је већи део Београда. Грађани престонице данас ће се полагањем венаца и одавањем почасти жртвама сетити ових догађаја.

Оживеће сећање и на разарања које је фелдмаршал Фон Клајста после рата описивао као „ствар Хитлерове сујете и његове личне освете”. Тачан број жртава те одмазде није утврђен. У зависности од извора, помиње се од 2.500 до чак 12.000 па и 15.000 погинулих.

На мети је био читав град. Гађани су објекти који нису имали никакве везе ни са одбраном престонице, ни са било којим родом војске. Београд је остао без 627 здања, тешко је оштећена 1.601 грађевина, а трагови бомбардовања остали су на 6.829 зграда и кућа. Не само да је уништена стара Народна библиотека у којој је горело више од 300.000 докумената, већ је оштећен и Историјски музеј Србије, на Тргу Николе Пашића. Нису поштеђени ни Палата „Албанија”, Народно позориште, седиште Кола српских сестара у близини Славије...

Јосиф Панчић је рођен 5. априла (17. априла по новом календару) 1814. године у католичкој породици у селу Угрини у некадашњем Аустријском царству, а данашњој Хрватској. Био је највећи српски ботаничар, лекар и први председник Српске краљевске академије. Панчић је био један у низу ренесансних умова Србије који је у периоду изградње њене државности у 19. веку својим научним делом и друштвеним ангажманом стварао темeље модерне Србије.

Иако из сиромашне породице, захваљујући материјалној подршци стрица Гругура, успео је да заврши високе школе у тадашњем Аустријском царству, дипломирао је на Филозофском факултету у Загребу, а доктор медицине постао је 1843. године одбранивши тезу на латинском језику Taxilogia botanica на Медицинском факултету у Пешти. Године 1846. по наговору Вука Караџића, кога је упознао током боравка у Бечу, долази у Србију да ради као лекар.

Државно намештење лекара добија тек пошто је успешно сузбио епидемију трбушног тифуса у околини Јагодине и тиме отклонио сумње у то шта један млади перспективни лекар који говори више страних језика тражи у тада неразвијеној Србији. Године 1849. прелази у православну веру и жени се супругом Људмилом у Ћуприји. Године 1854, после осам година чекања, коначно добија држављанство Србије и постаје редовни професор Лицеја, касније Велике школе, односно Универзитета у Београду, где ће до краја живота ишколовати 34 генерације студената и бити биран за Ректора шест пута.