Данас, историчари уметности уметнички рад Надежде Петровић деле на четири периода:

- Минхенски период (1898—1903) (позната дела: Баварац са шеширом (1900), Воденица (1901), Дрво у шуми (1902),

- Српски период (1903—1910) (позната дела: Ресник (1904), Портрет старице (1909),

- Париски период (1910−1912) (позната дела: Море (1910)) и

- Ратни период (1912−1915) (позната дела: Стари шадрван у Призрену (1913), Грачаница (1913), Поље косовских божура (1913)).

УЧЕШЋЕ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА

Када су се над Балканом и Србијом надвили облаци рата Надежда Петровић добровољно је кренула за српском војском као болничарка. У Првом и Другом балканском рату Надежда Петровић је била добровољна болничарка на фронту.

За време балканских ратова Надежда се редовно јављала својима дописницама. На једној од њих Надежда пише:

"...Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици: "Сестро, сестро!" — истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи".

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

За време Првог светског рата Надежда Петровић је била добровољац Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену.

У једном од писма из Првог светског рата Надежда је писала својима о борбама на Мачковом камену: "...Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде за четири дана долазак четири хиљаде рањеника... Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а и отпор Аустријанаца доводио је наше до беса. Па после шест дана успеха и напредовања преко Рожња, Милутиновог гроба, Милетина брда; газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених нашим рањеницима и рањеницима аустријских Словена, заустављамо се на Јагодњи, на коти 915 Бранковац, према Мачковом камену.

Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4 000, ја мишљах полудећу од јада и чуда .... имала сам нервну кризу .... када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена ... сместила сам их у велики шатор ... отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: "Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше" ....

После победе српске војске у Церској и Колубарској битци у затишју 1915. год. Надежда одлази за Скопље где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште, али она одлази у Ваљево на фронт. Тада је Ваљево било "...велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...". После Сувоборске битке Ваљево је косила епидемија пегавог тифуса.

Болест је односила војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта 1915. године зараза је захватила и Надежду Петровић која је радила као болничарка Инфективне бојне болнице. Боловала је седам дана. Умрла је од тифуса 3. априла 1915. године.

Блиц