Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Традиционална манифестација “Антићеви дани” посвећена песнику Мирославу Мики Антићу биће одржана од 12. до 14. марта у Култуном центру Новог Сада. Манифестација под називом “Плави чуперак не стари: 1965-2015” посвећена је јубилеју - 50 - годишњици од првог издања збирке песама “Плави чуперак” Мирослава Антића.

Песник Мирослав Антић рођен је у Мокрину 1932. године. Писао је за децу и омладину, а бавио се и новинарством. Прва Антићева песма „Мајка“ објављена је 1948. године, а прва књига песама „Испричано за пролећа“ одштампана 1950. године. Антић је рецитовао своје стихове у школама, кафанама, библиотекама, домовима културе, фабрикама, касарнама, болницама, истичући да је стихове писао крвљу, са муком, тешко, спаљујући и бацајући много, порађајући своје песме. Говорио је да су на њега утицали сви - Милован Глишић, Лао Це, Бош, Бројгел, Свето писмо, Толстој, Фокнер, његова мајка Меланија...

Читалачкој публици познат је по збирци песама о годинама првих љубави „Плави чуперак“. Микино непосредно и топло обраћање онима који нису ни мали ни велики, као и посредно обраћање њиховим мамама и татама, наилазило је у почетку на неразумевање и негативне рецензије критичара дечје поезије, тако да је годину и по чекало на објављивање. „Плави чуперак“ је по издавању доживео велики успех и постао култна књига за младе.

 

„Чуперак косе обично носе

неко на оку,

неко до носа,

ал има један чуперак плави

замисли где?

- У мојој глави.“

Осим поезије за децу и младе, Мика нам је подарио и предивну рефлексивну и љубавну поезију за одрасле у „Концерту за 1001 бубањ“, „Савршенству ватре“, „Миту о птици“... Ти стихови, више десетина година након што су написани, још увек стрпљиво чекају да буду на прави начин прочитани и вредновани, како од стране читалаца, тако и од стране критике.

Уз поезију, писао је и прозу – романе „Степенице страха“, „Свети ветар“ и драмске текстове - „Парастост у белом“, „Женидба на оглас“, „Повечерје“, „Отужни марш“, „Рт Добре Наде“. Неке своје драме сам је поставио на позоришну сцену, неке су заживели у облику радио-драма, а Отужни марш и Парастос у белом доживели су и интернационално извођење у Паризу, Монтреалу...

Дела су му превођена на руски, македонски, енглески, албански, турски, мађарски, словачки, чешки, француски, румунски, пољски, словеначки... У Њујорку крајем седамдесетих у оквиру антологије поезије и прозе из целог света „Нови смерови“ објављени су и његови стихови.

Препевавао је песме са мађарског и словачког песника Ференца Фехера, Паља Бохуша, Михаила Бабинке, Јана Лабата, Вјере Бенкове... Био је члан Удружења књижевника Србије. Више пута је био награђиван — први је добитник Змајевог штапа у оквиру Змајевих дечјих игара, примио је две Невенове награде, једну за животно дело за поезију за децу, Горанову награду...

Новинарством, које је сматрао својим поштеним и часним послом, Мика је почео да се бави као двадесетдвогодишњак у недељном листу „Панчевац“. Након свега годину дана прешао је у новосадски „Дневник“.

Прерано је отишао са овога света, а у своме релативно кратком животу досегао је звездано небо популарности, и код деце и код одраслих. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Душица Матицки, МРС