Осим поезије за децу и младе, Мика нам је подарио и предивну рефлексивну и љубавну поезију за одрасле у „Концерту за 1001 бубањ“, „Савршенству ватре“, „Миту о птици“... Ти стихови, више десетина година након што су написани, још увек стрпљиво чекају да буду на прави начин прочитани и вредновани, како од стране читалаца, тако и од стране критике.

Уз поезију, писао је и прозу – романе „Степенице страха“, „Свети ветар“ и драмске текстове - „Парастост у белом“, „Женидба на оглас“, „Повечерје“, „Отужни марш“, „Рт Добре Наде“. Неке своје драме сам је поставио на позоришну сцену, неке су заживели у облику радио-драма, а Отужни марш и Парастос у белом доживели су и интернационално извођење у Паризу, Монтреалу...

Дела су му превођена на руски, македонски, енглески, албански, турски, мађарски, словачки, чешки, француски, румунски, пољски, словеначки... У Њујорку крајем седамдесетих у оквиру антологије поезије и прозе из целог света „Нови смерови“ објављени су и његови стихови.

Препевавао је песме са мађарског и словачког песника Ференца Фехера, Паља Бохуша, Михаила Бабинке, Јана Лабата, Вјере Бенкове... Био је члан Удружења књижевника Србије. Више пута је био награђиван — први је добитник Змајевог штапа у оквиру Змајевих дечјих игара, примио је две Невенове награде, једну за животно дело за поезију за децу, Горанову награду...

Новинарством, које је сматрао својим поштеним и часним послом, Мика је почео да се бави као двадесетдвогодишњак у недељном листу „Панчевац“. Након свега годину дана прешао је у новосадски „Дневник“.

Прерано је отишао са овога света, а у своме релативно кратком животу досегао је звездано небо популарности, и код деце и код одраслих. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Душица Матицки, МРС