Јуче и данас

Вест о смрти великана југословенске и српске музике Владе Дивљана дубоко је потресла јавност. Како је саопштено из продукцијске куће „Лонг плеј”, Дивљан је преминуо ујутро у Бечу, у 56. години, после и дуге и тешке болести. Датум и место сахране биће објављени накнадно.

Дивљан је био једна од најзначајнијих музичких личности на простору бивше Југославије: био је кооснивач култне београдске, новоталасне групе ВИС „Идоли”, признати аутор музике за позориште, филм и телевизију, као и композитор музике за децу.

Последњих година свирао је са хрватским „Љетно кино биг бендом”, који је предводио његов стари пријатељ Макс Јуричић, некадашњи гитариста група „Филм” и „Вјештице”. Са њима је снимио албум „Четири годишња доба” и одржао последњи концерт у Београду 2013, док је онај заказан за новембар прошле године био отказан због болести. Управо је Јуричић пре нешто више од месец дана изјавио за хрватске медије да се Дивљан бори за живот, после чега се београдски музичар и сам огласио речима: „Далеко сам од било какве животне угрожености”, додавши: 
„Истина је да ми је пре две године дијагностификован тумор на слепом цреву који је почетком прошле године послат у мировину…” 
Иако је тада најавио излазак новог сингла „Непослушна грађанка”, који је снимио са групом београдских музичара, нажалост, није доживео објављивање песме.

На Цркви Св. архангела Михаила, познатијој као Ваљевска Грачаница, којој прети потапање од будућег акумулационог језера налази се звоно које је изливено пре тачно 155 година и које спада у ред најстаријих у Србији

Са цркава, манастира и осталих богомоља у Ваљеву и околини током Првог светског рата демонтирано је и однето преко 1.800 тона звона. Њихово сабирно место била је ливница „Гросмајер” и Инзбруку. Од њих није прављена бижутерија нити раскошне металне ограде за тамошње дворце и замкове, већ су изливане топовске цеви и гранате којима се ударало по српском народу.

Једно од ретких звона које је избегло ту судбину је оно са храма Светог архангела Михаила, чији темељи потичу из времена Немањића. Храм познатији као Ваљевска Грачаница већ неколико година је у жижи јавности, јер му прети потапање у воде будуће хидроакумулације Ровни, чему се противе верници и велики број грађана. Највероватније, због тога у сенци су се нашле неке друге особености и знаменитости ове богомоље, која је иначе 1977. године стекла статус споменика културе, тј. културног добра.
„При владању књаза сербског Михаила III Обреновића црква Грачаничка Храма Светог Архистратига Михаила набави и плати ово звоно изливено у Вршцу через браћу Бота 1860”. Наведени натпис сведочи да је звоно овог храма једно од најстаријих сачуваних у Србији.

Српска православна црква предочила је своје ставове у вези са догађајима из периода Другог светског рата високом представнику Ватикана. Како је јуче објављено на званичном сајту СПЦ, патријарх српски Иринеј састао се у уторак са кардиналом Куртом Кохом, председником Понтификалног савета за унапређење јединства хришћана, а у двочасовном разговору нарочито је анализирана историјска перспектива збивања на тлу бивше Југославије у периоду Другог светског рата.

„Гости из Ватикана су изнели своје ставове и са пажњом саслушали и уважили ставове Његове Светости Патријарха српског Иринеја и чланова Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Објективан приступ у сагледавању историографских чињеница може допринети будућој јаснијој анализи комплексног историјског односа нарочито два народа, српског и хрватског – и даље актуелне историје”, објавила је СПЦ.

У Патријаршији нису желели да говоре о детаљима овог састанка. Познато је, ипак, да српска црква са неодобравањем гледа на најаву канонизације кардинала Алојзија Степинца, управо због детаља његове биографије из периода Другог светског рата које сматра спорним. Такође, у круговима СПЦ посета папе логору смрти Јасеновац и сагледавање догађаја и улоге Римокатоличке цркве у Другом светском рату, често се наводе као неформални предуслови који би морали да претходе разматрању позива да папа посети Србију.

У неколико последњих месеци ово је већ други пут да се на званичном, највишем нивоу разматра тема која се у лаичкој, али и црквеној јавности третира као једна од најпроблематичнијих у односима између две цркве.

Дуго очекивана домаћа премијера филма Енклава редитеља Горана Радовановића одржаће се 4. марта у Великој дворани Сава центра од 19 часова у оквиру ФЕСТ-а. 

Филм обрађује тему српске заједнице која је остала на Косову и Метохији да живи у малим изолованим заједницама – енклавама, острвима хришћанске мањине окружена морем муслиманске већине. То је прича о животу Срба и Албанаца, смештена у 2004. годину, само неколико недеља после погрома на Косову.

Главни глумци, поред Небојше Глоговца, Анице Добре, Ненада Јездића и Миодрага Кривокапића, су и два дечака са Косова, из енклава, Филип Шубарић и Денис Мурић, који је после фасцинатног дебитовања у Енклави заиграо и у филму Ничије дете.

Музику потписује чувена грчка композиторка Елени Караиндру, сценографију Владислав Лашић а монтажер филма је Андрија Зафрановић.

Филм је добио подршку домаћих филмских и државних институција (Филмски Центар Србије, Министарство за културу, Канцеларија за Косово и Метохију) али и неких најзнчајнијих медјународних, као што су Еуроимаж и Global Film Initiativе у чијем борду су Pedro Almodovar, Lars fon Trir, Mira Nair, Bela Tar…

Данас се навршава 14 година од напада на аутобус "Ниш експреса", у Ливадицама код Подујева, у коме је убијено 12 и рањено 43 расељених Срба.

Срби су на данашњи дан пре 14 година кренули на Задушнице у Грачаницу. Најмлађа жртва, тог и данас нерасветљеног злочина, био је двогодишњи Данило Цокић.

Директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, изјавио је да је поражавајуће што још нису кажњени починиоци злочина у Ливадицама код Подујева, који се догодио 2001. године.

Ђурић је подсетио да је најмлађа жртва тероритистичког напада на расељене Србе из Подујева двогодишње дете, а да људи који су били мете нису ничим изазвали да тог дана постану мета терориста и зликоваца.

- Оно што је поражавајуће, да ни после толико година после овог злочина нико није позван на одговорност и правоснажно кажњен, а невини људи по политичкој основи свакога дана бораве у затворима широм Косова и Метохије. И данас је јасно да овдје нема ни трага правној држави - истакао је Ђурић.

Активирањем мине на магистралном путу, 16. фебруара 2001. године у селу Ливадице код Подујева, дигнут је у ваздух први аутобус из конвоја којима су расељени Срби са Косова и Метохије у пратњи Кфора ишли у Грачаницу, на Задушнице.

У нападу је на лицу места погинуло 10 људи, двоје је касније подлегло повредама.

Пре тачно 180 година, 15. (2.) фебруара 1835. године, на великој скупштини у Крагујевцу донет је – издат и заклетвом потврђен – први устав модерне српске државе, и трећи у српској историји уопште. Не само што је био први модерни устав Србије, већ у то доба и први на Балкану, и међу првима у Европи и свету.

Овим уставом, чији је „животни век” био 55 дана, Србија је проглашена за независну кнежевину и тако су ударени темељи њене државности, на којима и данас почива. Аутор Сретењског устава, учени Димитрије Давидовић, направио га је по узору на белгијски, а посебно француски највиши правни акт. Садржао је многе слободарске идеје које ипак нису биле по вољи кнезу Милошу Обреновићу. Како су против Сретењског устава биле и Турска и Аустрија, а није уживао ни подршку Русије, Милош га је без оклевања укинуо већ 30. (17.) марта исте године.

Велика народна скупштина одржана је на црквени празник Сретења господњег, којим се прославља увођење Исуса Христа у Јерусалимски храм, 40 дана по његовом рођењу. Сретење је и спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. подигнут Први српски устанак. 
Оба ова значајна датума, по Закону из 2001, прослављају се као Сретење – Дан државности Србије.

Испред зграде Црвеног крста у Крагујевцу откривена је спомен-плоча докторки Елизабет Рос и другим чланицама британске мисије које су, пре 100 година, у Првом светском рату лечиле српске борце од тифуса и саме преминуле од те болести.

Спомен-плочу су открили градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић у присуству амбасадора Велике Британије, Канаде и Аустралије, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, здравствених установа и бројних волонтера. 

Радовановић је истакао да први и најважнији принцип хуманости симболизује докторка Рос и њена велика жртва у Првом светском рату.

"Овом меморијалном таблом овековечујемо и претварамо у свакодневно сећање на докторку Рос и друге храбре жене", рекао је Радовановић и додао да је Црвени крст почаствован што има могућност да сваке године обележава сећање на докторку Рос и друге болничарке из војних мисија у Првом светском рату.
Амбасадор Велике Британије Денис Киф је рекао да изузетно цени то што траје сећање на болничарке и што Крагујевац чува успомену на докторку Елизабет Рос.

Дугометражни документарни филм „Милица” прича о свакодневици осмогодишње Милице Ђорђевић, јединог српског детета у Призрену, истакли су аутори филма приликом данашње промоције у Београду. Циљ аутора, како кажу, није да тим филмом освајају награде и признања, већ да цео свет види једну причу о животу преосталих Срба у Призрену.

„‚Милица‚ је филм о нашој савести”, указао је сценариста и режисер Драган Елчић на конференцији за новинаре и додао да су му управо медији скренули пажњу на животну причу те девојчице. Требало му је, нагласио је, две године да скупи храброст да се ухвати у коштац са том причом.

„Надам се да овај филм неће да остане само српска прича, већ да ће прећи границе”, подвукао је Елчић и нагласио да је упозоравајућа поента филма што ће Милица ускоро завршити четврти разред и што се онда поставља питање како да настави школовање.

Елчић, који је професор и шеф катедре за тв режију Академије уметности у Београду, подсетио је да је МИлица до сада могла да се школује захваљујући епархији рашко-призренској, која је обезбедила наставника и просторије.
„Данас, у 21.веку, она живи без права на слободу, дечју игру. Сваки дан устаје у нади да ће се пробудити у окружењу са другарима. Међутим, стварност је другачија. Једног дана ће се упитати - зашто, а како ми, одрасли, да јој одговоримо на то питање”, истакао је он.

Постоји више икона Пресвете Богородице којима се приписују чудесне моћи. Најпознатија је хиландарска Тројеручица коју је, у свом дому, чувао свети Јован Дамаскин (8. век). Ту је и Богородица Млекопитатељница; њу је братија даровала Сетом Сави при доласку на Гору Атоску. Па Богородица Беочинска, стара пола миленијума. Па, свакако најстарија (48. година нове ере) Богородица Пећка; верује се да ју је насликао јеванђелиста Лука. 

Икона за коју се мало зна се зове Богородица Ружа која не вене припада милановачком храму Свете Тројице, а изложена је у Музеју рудничко-таковског краја. 

– Реч је о занимљивој иконографији која сажима више тумачења из хришћанске есхатологије и ређе се сусреће у иконопису српске историје уметности. Непознато је како је доспела у милановачку цркву и ко је иконописац, али је реч о даровитом и теолошки ученом зографу. У дну иконе је година настанка, 1831, и скраћеница „αβύ MHI”, која можда крије име зографа, али је на том месту оштећење изазвано ексером којим је даска била закована за рам. Стилске карактеристике упућују на уметнике јужног Балкана, можда из круга око зографа Михаила и његовог сина Димитра који су стварали у македонском Крушеву – претпоставља кустос Ана Боловић.

На Градском православном гробљу у Приједору данас је обележено девет година од смрти Слађане Кобас, једине преживеле бебе из бањалучког породилишта ратне 1992. године, када је због затвореног коридора и немогућности допреме кисеоника за инкубаторе умрло 12 новорођенчади.

- Када би одлазила у болницу, тешила је она мене, а не ја њу, рекао је данас Слађанин отац Стојан.

Слађана Кобас рођена је 18. јуна 1992. године у Бањалуци. Одрасла је уз оца Стојана, брата Мирослава, сестру Мирјану и баку Јоку. Од првог дана живота борила са бројним и различитим здравственим проблемима, само од 2000. до 2004. имала је пет операција очију, а октобра 2004. године дијагностикован јој је и рак костију.

Лечила се на клиникама у Републици Српској, Србији, Русији и Америци, имала је, према очевим речима, укупно 12 операција, а новац за лечење свих 14 година давале су бројне институције, предузећа и појединци из земље и иностранства.

У САД на наставак лечења требало је да отпутује и половином јануара 2006. године, али јој се стање нагло погоршало и није могла да отпутује.