Јуче и данас

У Србији ће низом манифестација бити обележен Видовдан, који је у новијој историји повезан са Косовским бојем и страдањем свих оних који су у ратовима дали живот за отаџбину.

За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима, наводи музејски саветник у Етнографском музеју у Београду Весна Марјановић.

Подсећа и да народ Видовдан доводи у везу, са једне стране за кнеза Лазара и Косовски бој, а са друге, у архаичнијој варијанти, за измишљеног свеца светог Вида.

''Обављани су одређени обичаји посвећени том замишљеном светитељу обично због излечења од болести очију'', рекла је Марјановићева за Тањуг. Како каже, има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи сво ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.

''Има средина као што је Мачва, где су на тај дан велике задушнице. Излази се до подне на гробље и доноси храна, а риба обавезно'', рекла је Марјановићева додајући да је риба симбол, врста жртве, светом Виду.

Према њеним речима, постоји и обичај да жене, уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.

Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.

То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.

У цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос за 40 Срба које су припадници хрватске војске и полиције убили на данашњи дан пре 23 године на Миљевачком платоу, територији која налазила под заштитом УНПРОФОР-а.

Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац подсећа да се злочин практично одиграо пред очима света и да је Савет безбедности УН донео резолуцију којом га је осудио.

Штрбац каже да је хрватско правосуђе прошле године изрекло само две пресуде које још нису правоснажне за нискорангиране припаднике Хрватске војске, док се командант јединица које су извеле ту акцију Иван Бачић ових дана гласно по хрватским медијима хвали како је то учинио на своју руку.

"Бачић прича о томе да је акција била успешна, иако је после ње био смењен јер је тада оцењено да је направљена штета Хрватској јер је и Савет безбедности УН осудио убиство Срба", навео је Штрбац. Према његовим речима, упркос свему, у Хрватској ником не пада на памет да Бачића процесуира, а, на другој страни, Србе и припаднике ЈНА процесуирају за било шта.

Као посебно трагично он је навео да се у Хрватској дупли аршини примењују и на жртве и да српска страна никако не може да дође до тела 12 жртава Миљевачког платоа, које су као Н.Н. лица сахрањене на гробљу у Книну.

Велика Британија данас обележава тачно 800 година од првог енглеског уставног документа.Велика повеља слободе или Магна царта либертатум је енглески уставни документ из 1215. којим је ограничена моћ краља Јована без земље (Џон) и осталих владара. Потписана је 15. јуна 1215. године у Ранимиду, западно од Лондона.

Велика повеља је настала као резултат неслагања између римског папе и краља Јована и његових барона у погледу краљевских права.

Тражило се од краља да се одрекне одређених права и да поштује одређену законску процедуру као и да прихвати да краљева воља може бити ограничена законом.

Магна карта је први корак дугог историјског процеса који је довео до владавине уставног закона, и до данашње владавине права - правне државе. 

Национална библиотека је 2013. године најавила да ће за њену годишњицу 2015. током три дана изложити све првобитне примерке тог документа. 

"Начињени су многи примерци и послати бискупима, а вероватно и судијама" у целој Енглеској, рекла је Клер Бреј, главни кустос одељења средњевековних рукописа Библиотеке и додала да само четири постоје и данас. Два примерка су у збирци британске Националне библиотеке, један у катедрали у Линколну, у централној Енглеској, и један у катедрали у Солсберију, на југозападу земље.

Иако су у Србији потпуно равноправне, ћирилица све више уступа место латиници. Најновије истраживање показало је да више од 47 одсто испитаника користи латинично писмо, спрам 36 одсто оних који су остали верни ћирилици. Остали анкетирани тврдили су да користе подједнако оба писма.

– Спровели смо истраживање на територији целе Србије и обухватили и градове и села. У телефонској анкети учествовало је 1.011 особа, од 12 до 75 година из свих делова наше земље. Резултати су показали да ћирилица полако губи корак са латиницом, а томе је пре свега допринео технолошки напредак. Јер, међу онима који користе интернет чак 57,3 одсто испитаника пише латиницом у односу на 28,8 одсто оних који не одустају од ћириличног писма – објашњава за „Политику” Павле Ђокић, власник и директор „Open soursa”, специјализоване фирме за прикупљање података, која је спровела поменуто истраживање.

Упозоравајући податак да ћирилично писмо полако нестаје јесте да међу испитаницима у доби од 20 до 29 година, чак 65,1 процента анкетираних пише искључиво латиницом, према 18,1 одсто оних који користе само ћирилицу. Тренд у корист латинице наставља се и у старијем добу – међу онима који су у петој деценији живота 57,8 одсто пише латиницом, а 32,6 одсто користи само ћирилицу. Само међу старијима од 60 година ћирилица опстаје као једино писмо – међу испитаницима у седмој деценији 45,2 одсто њих пише ћирилицом, а 32,7 одсто испитаника – латиничним писмом.

Писцу Давиду Албахарију данас је у Београду свечано уручена књижевна награда „Исидора Секулић” за 2014. годину, за роман „Животињско царство”. У најужем избору била су и дела „Писци и питања - Антрополошки есеји” Гордане Ђерић и „Лоцус Аморис” Јелене Пилиповић.

Лауреату су плакету, повељу и новчану награду од 300.000 динара у Скупштини града уручили председник Фонда „Исидора Секулић” Ратко Адамовић и Душан Динчић, председник градске општине Савски венац, која је оснивач фонда.

Албахари је после свечаног уручења награде рекао да је почаствован што се налази на дугачком списку најеминентнијих књижевника, и да је награда велика част, али и терет који сваког писца тера да се труди да буде још бољи. Он је истакао да је Исидора Секулић писала по диктату душе и мимо утврђених токова у српској књижевности, што је, како је оценио, довољно да буде срећан што је добитник награде која носи њено име.

Члан жирија Ален Бешић рекао је да је на конкурс за награду била пријављена 51 књига, а да је у ужи избор уврштено девет дела и да је жири морао у кратком року да обави тежак задатак.

„Кратким романом 'Животињско царство', који се издвојио међу овогодишњим кандидатима на награду 'Исидора Секулић', Давид Албахари доказао је високи списатељски професионализам, у сваком погледу”, истакао је Бешић.

Положени венци поводом обележавања 147 година од атентата на кнеза Михаила Обреновића и 112 година од убиства краљевског пара у „мајском преврату".

Поводом обележавања 147 година од атентата на кнеза Михаила Обреновића и 112 година од убиства краљевског пара у „мајском преврату", заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић положио је данас венце на плато између два двора где су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга, као и у Кошутњаку, где је 1868. године убијен кнез Михаило Обреновић.

- Са великим поштовањем Град Београд се сећа два владара који су пуно учинили за наш град, народ и нашу државу и на њихово заиста трагично страдање управо од српске руке. Оно што морамо да кажемо је да су такви трагични догађаји у српској историји били чести, да су владари који су пуно доприносили, и на један посебан начин покретали тадашње процесе у српском друштву у своје време, били управо од српске руке елиминисани и склоњени са политичке сцене и уопште из живота - рекао је Андреја Младеновић и додао да управо на овај начин треба да се подсетимо људи који су допринели да наш град и држава изгледају другачије. 
- Одавање поште краљу Александру Обреновићи и књазу Михаилу показује да их никада нећемо заборавити и да ће сећање на њих увек остати присутно у генерацијама које долазе - истакао је Младеновић. 

У Коларчевој задужбини у Београду одржана је "Херцеговачка академија", донаторски скуп посвећен обнови храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима на којем је само од продатих карата, прикупљено 650.000 динара /око 5.370 евра/.

Присутни су уочи и после скупа остављали и личне прилоге, док ће до краја јуна моћи бити вршене уплате на рачун Српске православне црквене општине Чапљина.

Највећем скупу Херцеговаца у Србији посвећеном сећању на српске жртве од 1941. до 1945. године присуствовали су и председник Републике Српске Милорад Додик, посланици Народне скупштине Републике Српске, чланови Српске академије наука и уметности, посланик Скупштине Србије Миодраг Линта и личности из јавног живота Србије, међу којима и спортисти Дејан Бодирога и Вања Грбић.

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки Григорије благословио је скуп и позвао Србе да дођу 8. августа на помен поводом 75 година од злочина који су усташе починиле над мештанима Пребиловаца у Херцеговини. Владика Григорије подсетио је да су 8. августа 1941. године мучки убијени жене, деца, одрасли, старци и бачени у јаму. Како је истакао владика Григорије, њих су 50 касније други пут убили "синови злочинаца по хтењу и опредељењу" када су минама разорили костурницу и започети храм.

Писак локомотиве на Железничкој станици и црквена звона тачно у 14 сати и 14 минута зауставили су Смедерево на трен и подсетили грађане на кобни тренутак пре 74 године, када је град за неколико секунди буквално сравњен са земљом од експлозије муниције у деспотовој тврђави. У пречнику од десетак километара од древног здања, све је порушено до темеља. Страдало је више од половине грађана, па се петојунска експлозија сматра највећом трагедијом у вишевековној историји Смедерева. Тачан број жртава никада није утврђен, али се процењује да је погинуло између две и по и четири хиљаде мештана тог града и околине.

Према подацима комисије за обнову Смедерева, од 2.400 кућа само је 25 остало неоштећено. Експлозија муниције коју су Немци након окупације лагеровали у тврђави направила је на том месту кратер пречника педесет и дубине око девет метара, а на град се у трену сручило око четири хиљаде тона камена, забележили су хроничари. Према незваничним проценама, у тврђави се тада нашло више од 400 вагона муниције и тридесетак вагона експлозива и барута. 

Кобни тренутак десио се 5. јуна 1941. године тачно у 14.14 сати. На несрећу, био је пијачни дан. Гужва у граду била ја незапамћена. Све се сјатило у Смедерево – и старо и младо: гимназијалци су добијали дипломе, учитељи из среза су дошли по плату, трговци изнели робу, а из околних села похрлили у пазар.

На брду Љубић код Чачка, код споменика Танаску Рајићу, обележено је 200 година од битке на Љубићу. Битка на Љубићу одиграла се 6. јуна 1815. године и најзначајнија је у Другом српском устанку.

Том приликом, чувајући топове, погинуо је Танаско Рајић, заповедник српске артиљерије. На брду Љубић налазили су се утврђени српски шанчеви. Турци су опколили Рајићев положај и успели да га савладају.

У бици је, међутим, погинуо и турски заповедник Имшир паша, а Срби су извојевали победу на Љубићу.

У име Владе Србије церемонију је предводио министар Александар Вулин.

Венце на спомен облежје су положили и изасланици председника Србије и Народне Скупштине, начелник Генералштаба Војске Србије, Љубиша Диковић и бројна удружења и грађани.

Агенције

У сенци бурних дешавања на последњем Сабору Српске православне цркве остале су остале одлуке овог редовног годишњег заседања.

Међу њима највећу пажњу јавности привукла је вест да је Српска православна црква добила новог светог монаха необично модерног имена – Џексонски. Ипак, преподобни Севастијан нема никакве везе с певачем Мајклом Џексоном, кошаркашем РеЏијем Џексоном или глумцем Семјуелом Л. Џексоном. Али, има с Америком и његовим градом Џексон, у којем је живео, радио и где је на крају сахрањен, на првом српском православном гробљу на овом континенту, поред прве српске православне цркве коју је сам саградио.

Син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић) први је српски православни монах рођен на тлу Америке. Познат међу досељеницима, али и у матици, као “отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то прве наше цркве на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.