Други српски устанак, који је водио коначном крају турске власти, почео је 23. априла 1815. године у Такову, а предводио га је Милош Обреновић. После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.

У Такову, 23. априла 1815. године, Милош Обреновић је на скупу старешина објавио почетак новог устанка за ослобођење Србије од турске власти.

После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.

Вештим дипломатским преговорима Милош Обреновић је до краја 1815. године закључио усмени мир с Марашли Али-пашом, по којем је признат за врховног српског кнеза. Он је, мирним путем, пуних петнаест година постепено изграђивао аутономни положај Србије у оквиру туског царства и своју власт у Србији да би, Хатишерифом од 1830. године Србији била призната аутономија.

Други српски устанак на одређени начин, како наводе историчари, представља темељ за стварање српске државе односно српске војске, тако да Војска 23. април прославља као свој дан. 
Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића "по стасу и угледу" из најбољих сеоских кућа. Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен.