Јуче и данас

Пре тачно 25 година један српски клуб успео је да подари љубитељима фудбала на овим просторима једну од највећих титула у најзначајнијем спорту на свету

Тог 29. маја 1991. Црвена звезда је најзад успела да се попне на кров Европе. Неуспеси у претходним покушајима да се достигне свети фудбалски грал, чувени "ушати" трофеј, већ су почели да изазивају осећај мучнине код навијача, попут Панатинаикоса из 1971. или несрећног Реала 1987, као и још несрећнијег Милана 1988. али те 1991. најзад су склопљене коцкице и постигнут је највећи успех српског и југословенског фудбала.

Том историјском резултату претходили су неки потези, који су се касније испоставили круцијалним у формирању моћног тима, једног од најмоћнијих икада када је источна Европа у питању, попут невероватног доласка сјајног дефанзивца Миодрага Белодедића из Стеауе, са којом је био шампион 1986, прихватање отераног Роберта Просинечког, волшебног "отимања" Партизану Дејана Савићевића и Дарка Панчева, или плаћања милион марака за Синишу Михајловића, као и постављање Љупка Петровића за тренера.

Остало је историја, толико пута испричана. Реми са Грасхоперсом, па онда циришка рапсодија, размонтиравање моћног Глазгов Ренџерса, Динамо Дрезден, преокрет уз Дејин трк у Минхену, Аугенталеров поклон у реваншу и на крају гол Панчева из пенал рулета за епску радост клуба из Љутице Богдана 1а.

Срамотно је и недостојно Црне Горе да њен председник Владе отворено прозива и неистинито оптужује вековну државотворну цркву у Црној Гори за противдржавну делатност

Срамотно је и недостојно Црне Горе да њен председник Владе, иначе декларисани атеиста, отворено и јасно прозива и неистинито оптужује вековну државотворну цркву у Црној Гори - Митрополију црногорско-приморску, за противдржавну делатност. Ако је иједна институција у историји Црне Горе показала и доказала своју приврженост овој земљи, то је Православна црква, данас јасно оличена у Митрополији црногорско-приморској, Епархији будимљанско-никшићкој и деловима епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке, које са осталим територијама некадашње Пећке патријаршије, историјски утемељено и логично чине данас Српску патријаршију, истиче се у одговору Митрополије црногорско-приморске премијеру Милу Ђукановићу који је изјавио за портал Политико, да СПЦ води рат против црногорске независности.

- Највећа неистина изнесена која се коси са елементарним историјским чињеницама је да је Црна Гора анектирана 1918. од стране Србије, а нарочито онај део о томе да је тада укинута некаква "Црногорска православна црква". 
Позната је историјска чињеница да је обнова Пећке патријаршије, остварена после стварања краљевства СХС, плод једногласне одлуке Светог синода православне цркве у краљевини Црној Гори (1918), као и потпуне једнодушности целокупног свештенства, монаштва и верног народа.

Уставни суд Косова је закључио дугогодишњи судски спор у корист Манастира Високи Дечани и потврдио власништво манастира над 24 хектара земље која је 16 година била под судским спором, наводи се у саопштењу Епархије рашко-призренске.

У одлуци објављеној на службеном сајту, Уставни суд Косова није прихватио прошлогодишњу одлуку апелационог већа специјалне коморе Врховног суда Косова да се предмет поново врати основном суду у Дечанима. Уставни суд је такође утврдио да је претходна одлука Врховног суда од 27. децембра 2012. године, којом је потврђено власничко право манастира на земљу у спору, рес јудицата (правоснажно пресуђена радња).

Епархија рашко-призренска СПЦ изражава задовољство због окончаног судског спора и одлуке ове највише правне установе, донесене на основу конкретних чињеница, наводи се у саопштењу.

Иако је судски процес потрајао више година, Уставни суд је показао компетенцију и спремност да донесе непристрасну одлуку, којом је трајно заштићено имовинско право манастира над поменутом земљом.

Ова одлука је од изузетног значаја за одрживост манастира Високи Дечани, који је на листи Светске културне баштине УНЕСКО, као и за будућност његовог монашког братства.

Истовремено, ово представља значајно охрабрење да је и у данашњим условима на Косову и Метохији могуће заштитити своја права и сачувати своје виталне интересе, закључује се у саопштењу, преноси Танјуг.

Политика

Судбина Бошка и Адмире једна је од оних ратних љубавних прича која никога није оставила равнодушним тог 18. маја 1993, али ни данас, 23 године касније јер њихова љубав била је јача од смрти. 

Србин Бошко и Муслиманка Адмира брутално су убијени на сарајевском Врбања мосту, а њихова загрљена тела су на том месту остала и неколико дана касније. Слика те трагедије обишла је свет, а њихове убице до данас нису идентификоване.

Сарајевски Ромео и Јулија, како их медији у региону најчешће називају, симбол су заједништва и суживота у главном граду БиХ, иако они немају спомен-обележје.

Упознали су се на сарајевској Олимпијади, а пријатељство је убрзо прерасло у средњошколску љубав, која се наставила и када су главни град БиХ засуле гранате.

Њихови родитељи подржавали су ову љубав. Заједно су ишли на летовања, зимовања и забаве - били су нераздвојни. Планирали су будућност, заједнички живот, венчање, децу, старост, а онда им је судбина на мосту, који је Сарајево делио на два дела, заувек прекинула снове. 
Бошко због Адмире није отишао из Сарајева, а иако су живели километрима далеко, виђали су се сваког дана. Годину дана од почетка рата у БиХ одлучили су да напусте град и потраже бољи живот негде где њихова љубав неће бити осуђивана и где неће морати да ходају погнуте главе због имена и презимена.

Мирном шетњом, полагањем цвећа и паљењем свећа, уз кратак верски помен на Брчанској малти у Тузли, обележена је 24. годишњица страдања 59 припадника ЈНА у Тузланској колони.

Скуп је протекао без инцидената уз јаке мере обезбеђења, а комеморативни скуп настављен је у Бијељини код Спомен-костурнице, у којој је сахрањено 25 војника убијених у Тузланској колони.

Помену су присуствовали високи функционери Српске, делегација Народне скупштине РС, армије РС и породице погинулих припадника ЈНА.

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић изјавио је на месту страдања војника ЈНА у Тузланској колони да су ови људи убијени само зато што су били припадници легалне и легитимне оружане снаге бивше ЈНА. Он је на Брчанској малти у Тузли рекао да су ове војнике прије 24 године убили припадници нелегалних снага Патриотске лиге, Зелених беретки, Територијалне одбране Тузла и других.

"У Скопљу је 26. априла 1992. договорено повлачење ЈНА до 19. маја са простора БиХ и ти договори су требало да буду поштовани. Међутим, тај договор је прекршио Кризни штаб Тузла и дошло је до пуцњаве у којој је убијено 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена, што је трагично", рекао је министар Савановић. Он је рекао да процесуирање тих ратних злочина нису довели до краја тужилаштво, судство и сви који су учествовали у томе, што говори да је БиХ сложена заједница у којој нема договора, нити компромиса о тако озбиљним ствари као што су убијање и ратни злочини.

Из Свете земље, са хаџијских путовања, доношени су дрвени крстови са седефним или коштаним плочицама, на којима су гравиране сцене и орнаменти. Такав један крст из Јерусалима, рађен од тисовине и дрвета крушке припада фонду Народног музеја у Београду.

Престони крстови углавном су рађени од дрвета, у дуборезу, понекад са бочним додацима, богато украшеним металним оковима.

Поред оваквих крстова, из Свете земље, са хаџијских путовања, доношени су дрвени крстови са седефним или коштаним плочицама, на којима су гравиране сцене и орнаменти.

Хаџије су их добијале као поклоне, па су због своје провенијенције поклањани манастирима и црквама, у којима су посебно коришћени и чувани. Такав један престони крст из Јерусалима, рађен од тисовине и дрвета крушке, откупљен је давне 1888. године и припада фонду Народног музеја у Београду.

На седефним плочицама овог престоног крста делимично су очуване изгравиране сцене Распећа и Васкрсења. Од сцене Распећа остали су натписи, плочице са приказом раширених руку, као и оне са угравираним цртежом кратке перизоме и повијених ногу, стопала спојених и прикованих за крст са два клина. Овакав начин приказивања је у традицији византијске иконографије.

Српска православна црква прославља данас Светог Василија Острошког, чије се мошти као велика светиња чувају у манастиру Острог, у Црној Гори, и место су ходочашћа за вернике свих религија.

Свети Василије Острошки /Јовановић/ рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској.

Родио се 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра и Анастасије Јовановић. На крштењу су му родитељи дали име Стојан.

Замонашио се у требињском манастиру Успенија Пресвете Богородице и као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живио је у манастиру Тврдошу одакле је утврђивао у православљу вернике. Када су Турци разорили Тврдош, светитељ се преселио у манастир Острог, где је наставио свој опасни подвижнички живот.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. Православни верници овог светитеља поштују и светкују у свим српским земљама.

У народу је Свети Василије познат по свом подвижништву и многобројим чудотворним исцељењима. 
Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, настављена су по прослављењу његових светих моштију и трају и данас.

Бој на Љубићу једна је од најзначајнијих битака у Другом српском устанку, а одиграла се 8. маја 1815. на брду Љубић, недалеко од Чачка.

Победа над Турцима у том боју била је велико морално оснажење народу, улила је људима самопоуздање и подигла Србе масовно на оружје. И Милошу Обреновићу је порастао углед у народу после те битке.

Током боја, чувајући топове, погинуо је Танаско Рајић, командант српске артиљерије. Танаско Рајић је, како наводе поједини писани извори, одбио да преда топове. Попео се на топ, са кубуром у једној, а јатаганом у другој руци. Пошто су Турци насрнули на њега, успео је да убије њих пар, пре него што су га оборили и исекли.

У бици је, међутим, погинуо и турски паша Ћаја Имшир, а Срби су извојевали победу на Љубићу.

Погибија Танаска Рајића опевана је у народној песми - "Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана."

Васа Томић - Книћанин који се налазио у шанцу најближем Турцима, у предвечерје 8. маја је хицем из пушке усмртио главнокомандујућег Турчина, Имшир Ћаја-пашу.

Комеморативним скупом и полагањам венаца, у Ваљеву обележена 17. годишњица погибије некадашњег команданта 204. ловачко-авијацијског пука РВ и ПВО Војске Југославије Миленка Павловића, који је страдао током НАТО агресије 1999. године.

Обраћајући се окупљенима, припадник 204. Ваздухопловне бригаде мајор Милан Жуњић казао је да лик и дело пилота Павловића "не смеју бити заборављени".

"Најмање што можемо да урадимо јесте да памтимо, да се сећамо и учимо на оном што је Миленко урадио. Погинуо је бранећи отаџбину, извршавајући најсветији чин, жртвујући себе за одбрану народа и тако се сврстао у ред бесмртних. Његова херојска крила и данас су раширена и штите нас", казао је Жуњић.

Поред представника Војске Србије, венце на споменик пилоту Миленку Павловићу положили су и чланови његове породице, ратни другови, делегације Града Ваљева, општине Осечина, полиције, Српске православне цркве, компаније "Крушик" и Удружења бораца.

Ни данас као ни 4. маја прошле године, авиони Војске Србије нису летели над Ваљевом, иако је ранијих година то била уобичајена пракса приликом обележавања годишњице погибије Миленка Павловића. Пуковник Павловић погинуо је 4. маја 1999. године на небу изнад Ваљева за командама ловца "МиГ-29" у борби са ескадрилом НАТО авиона.

Пре 36 година, 4. маја 1980. године, умро је Јосип Броз Тито, неприкосновени лидер социјалистичке Југославије, прослављени ратни командант и један од оснивача и челник Покрета несврстаних.

Јосип Броз је рођен у Кумровцу, Загорје, у мешовитој хрватско словеначкој породици маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обележаван је 25. мај, као Дан младости, својеврсни национални празник.

Као аустроугарски војни обвезник учествовао је у Првом светском рату, са чином каплара, делом и на српском фронту. Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту 1915. године, па је извесно време у тој земљи провео као заробљеник.

У званичним биографијама, у поратном периоду, навођено је да је затим учествовао у Октобарској револуцији.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, после смењивања и стрељања Милана Горкића, претходног лидера те партије.

Радио је и школовао се, 1936. и 1937. у Коминтерни у Москви. Било је то време најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре, и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.